KORONA DNEVNIK SOLO LEZBEJKE Rado bih mrsila kosu voljenoj umesto da kriziram i zamišljam najgore životne scenarije

Ostati sama sa sobom u predvečerje civilizacije nedeljama i možda mesecima – bio je to jedan od onih worst case scenarija kojih sam se grozila u prošlosti. Slika koju bih uvek uspevala odagnati nakon što bi mi se zalepila za svest.

Uostalom, mislila bih tada: mogućnost da se to zaista dogodi nije značajna. Najveći deo svog odraslog života provela sam u dugim i (ne)stabilnim vezama s devojkama. Nema razloga da me u takvom lezbejsko-porodičnom okruženju ne zatekne i ta dugo spominjana apokalipsa u koju smo sve manje verovali, a sve se više s njom sprdali mimovima na internetu.

I onda se u martu 2020., u trenutku mog jednogodišnjeg soliranja, dogodio Covid-19. Gotovo naglo i neočekivano, u nekoliko dana moja je stvarnost svedena na jednosobni stan u gradu u kojemu je koncentriran najveći broj oboljelih od korona virusa u državi. U gradu koji je nekoliko dana od početka karantina, dok smo još podmazivali živce za velike izazove, doživeo svoj najveći potres u posljednjih 140 godina!

Zašto kao i svaka poštena lezbejka nisam na vreme nabavila mačku, psa, devojku, play station…? U ovu krizu očito sam ušla nespremna, kao trećeligaški fudbalski klub u prijateljskoj utakmici s prvakom države. U prvim danima činilo se izvesnim da kraj prvog poluvremena neću dočekati na nogama, a kasnije… kasnije sam počela sticati neku formu, krhku i promenjivu, ali ohrabrujuću.

No, kako se dogodilo da sam najzlokobnije proleće na planeti dočekala tako nespremna? Kao što bi rekao najpoznatiji hrvatski istraživački novinar: krenimo redom!

Mačke. Jako su slatke, zajebane, kul, pussy cats, volim pesmu Lovecats od The Curea, volim mačke svojih prijateljica, ali ja – ne znam, nisam luda za mačkama. Možda zato što ne volim da mi netko skače po glavi dok spavam, nagađam. Nikada ne bih uzela mačku u svoje solo domaćinstvo, no ako je u pitanju mačka moje partnerke, mogla bih posve ugodno kohabitirati.

Pas. Dugo već želim psa, ali vlasnice pasa s kojima sam bliska razuveravaju me od ideje da udomim psa. Kažu: „Često putuješ, ideš na rezidencije, nemaš auto, jesi luda?“

Devojka. O da, devojka! Rado bih sada mrsila kosu voljenoj umesto da kriziram i zamišljam sve najgore životne scenarije. Mogle bismo zamišljati apokalipsu zajedno, peći vražje kolače, svađuckati se, ležati jedna po drugoj na kauču. Nedostaje mi lezz life u dvoje: zajedničko gledanje serija pod poplunom, svađice oko svakodnevnih pizdarija, čak i nadurene tišine koje završavaju pomirbenih seksom ili kompulzivnim jedenjem junk fooda. Chatam s prijateljicom, ona završava kratku priču, kaže mi da piše o sisama. Zgromi me prizor sisa u koje uranjam nos, lice, usne, kao da prvi put u ljetu ulazim u more, ujutro na praznoj plaži, dok je more još mirno. U isti čas me obuzme ludilo za sisama, još jedan par sisa trebam više od svega u ovom karantinu. Pišem joj da bih se zadovoljila i s jednom, kao kriznom merom. Šta da vam kažem, navikla sam na rezove. Everybody needs somebody to love, kažu Blues Brothersi, i teško je ne složiti se s tim izlizanim refrenom.

Play station. Nikad nisam shvatila u čemu je draž te igre, osim što košta sto milijuna. Sumnjam da moj unutarnji glas može utišati konzola Četvorke. Možda samo nisam našla igru koja bi me dovoljno jako zapalila. Ostaje da probam u budućnosti.

Romantizovanje karantina za umetničko stvaranje u posednjih mesec dana frca sa svih strana, na trenutke i sama učestvujem u tome, kasnije mi dolazi spoznaja o tome koliko je cijeli diktat i forsiranje zapravo oblik prinude za nezaustavljivom produktivnošću, isti onaj diktat tržišta koji se sada, više nego ikada ranije, seli u digitalnu i virtualnu sferu.

Prestati raditi, uzeti kratku pauzu, na nekoliko tjedana, mjesec ili čak dva? Ne, to nije prihvatljivo. Jesmo li sada u penziji, dugo žuđenoj i prizivanoj u obliku šala i zafrkancije nekada ranije, u mirnodopskim vremenima? Novac se mora vrteti, kako god bilo. Iako, stalno nam govore da je novac prljav, pa ga treba peglati, dezinfikovati. He he: nije moguće, drugovi, taj novac je odavno prljav, kontaktno i beskontaktno. Odreći se svega i stati.

Onda narativ o ličnom razvoju. I taj je nabujao do neslućenih granica. Sve te spike kako treba moći i znati biti sam/a sa sobom, silno me živciraju. Jer sam sama sebi, mjesecima i godinama ranije dokazala da umijem biti sama, ali ja sam biće titranja u dijalogu, zato više ne nalazim utjehe i smisla u tom izazovu, potrošen je. Karantena je pojačala razlike između mene – solo lezbe i onih uparenih, okupljenih u manje ili veće porodične, ljubavne, cimerske, prijateljske formacije. Gledam njihove fotografije na društvenim mrežama, preko ekrana gotovo da mogu onjušiti onaj slatki vonj prisnosti i zajedništva u kolektivnoj tjeskobi. Zavidim im i samosažalijevam se. Pustim se i plačem, refleksno rukama brišem suze i zakašnjelo osveštavam kako činim baš ono što je krizni stožer proglasio jednom od radnja koje treba izbegavati. Od tada se trudim suze brisati isključivo friškim papirnatim maramicama.

Skrolanje, beskrajno skrolanje. Na njega trošimo minute i sate vremena: lajkovanje, lepljenje srdaca, mnogo srdaca. Sav posao u kulturi, medijima, delu uslužnih delatnosti, modi, psihoterapiji i još koječemu, prebačen je u virtualnu sferu. U proseku dnevno održavamo po dva Skype ili Zoom sastanka, i iako se ispočetka činilo da ćemo u karanteni stići pročitati sve propuštene književne klasike, odgledati sve kultne filmove koji su nekada bili na našoj listi, događa se upravo suprotno: neki od nas ne stižu predahnuti od cjelodnevne virtualne komunikacije. Posao i socijalni kontakti prebačeni su na ekrane. Gotovo svo budno vrijeme koje mi ne otpada na čišćenje, nabavku namirnica i kuhanje, trošim na komunikaciju: svi ti skypeovi, svjetlo mobitela, laptopa ili televizora troše i umaraju.

Solo lezbu (bez mačke) fasciniraju brojni fenomeni.

Najviše pomama za pečenjem hleba. Odjednom svi mese testa, kvasac je misteriozno nestao s polica u dućanima, zjape rupe, izgleda kao da je u njemu pohranjeno cjepivo. Razmišljam o tome, ne mogu dokučiti zašto je taj ritual odjednom postao ultravažan. Kamo nestaje sav taj kvasac? Računam da će spoznaja nadoći.

Nakon prvih 15 dana hrvanja s anksioznošću, nagon za preživljavanjem s klupe je poslan ravno u igru. Ustanovljujem nove rituale: ne gledam vesti na tv-u, ignorišem obraćanja kriznog stožera, važne vijesti provjeravam na Facebooku ili svakih nekoliko dana na službenoj stranici Koronavirus.hr.

Mali privatni projekti: ja i prijateljica – obe smo same u stanu, ja sam u Zagrebu, ona u Splitu, odlučujemo povremeno gledati filmove i serije zajedno. Dala sam joj svoj pass za HBO. Startamo zajedno, u isti trenutak, i onda gledamo, komentarišemo na chatu. Ima u tome neke nežnosti i ugode.

Još jedan važan saveznik: muzika.

Spojim YouTube na velike zvučnike i pronalazim stari koncert omiljene grupe. R.E.M. live u Wiesabadenu. Pojačam zvuk, gledam i plešem. Svaki dan odaberem po jednu ili dvije pjesme koje poslušam nekoliko puta za redom, družim se s tim koncertom skoro tjedan dana, ali jedna stvar diže me više od svih: Walk Unafraid. Izgleda da je baš ona postala himna mog karantinskog honeymoona. Prije nego započinje s pjevanjem, Michael Stipe radi vežbe disanja, pratim ga, slušam njegovo glasno disanje iz zvučnika. Pomaže.

Nakon dobrih dana snage i tarzanskog lupanja po prsima, dolaze dani teskobe. Strah da više nikada neću zagrliti ljude koje volim za mene je najrazorniji. Jesam li spremna na tu mogućnost, možda bih trebala biti? Razgovaram s prijateljicom o tome. Ona kaže: „Ne možeš i ne trebaš biti spremna.“ Složim se s njom.

Fantazma o drugačijem svetu i novoj humanosti, odjednom i zagriženi liberali pozivaju na solidarnost. Što mi tu nedostaje? Zašto sam ironična? Zato što tek sada, u kolektivnom strahu za vlastite živote, u narušenom blagostanju. Niko od njih ne govori čega se spreman odreći za taj bolji svet, što je doista spreman učiniti da ideja o plemenitosti, zajedništvu i solidarnosti bila više od pukog bajanja. Svi oni neprekidno govore ponavljaju pitanje odgovornosti za ostanak kod kuće i poštovanje mjera izolacije kako bi se od razbolijevanja ili smrti poštedeli najranjiviji. Hoće li, nakon što se pandemija primiri, smanjiti najamnine za stanove koje iznajmljuju, hoće li naglo produhovljeni libertarijanci umesto kvadratima, rentama, najamnim radom i robom, početi trgovati nadom?

Bonus video:

(Espreso.co.rs/voxfeminae.net)