NAJPOZNATIJI HRVATSKI NAUČNIK DETALJNO ANALIZIRAO ODGOVORE SVIH DRŽAVA NA KORONU: Posebno je istakao JEDNU STVAR!

Prije šest nedelja objavio sam svoj prvi opsežan članak u hrvatskim medijima o bolesti COVID-19. U međuvremenu je, zahvaljujući brojnim člancima hrvatskih naučnih novinara, kao i naučnika koji su se uključili u javnu raspravu, porastao stepen razumevanja javnosti o problematici pandemije KOVID-19. Zahvaljujući tome, ponudiću u ovom tekstu odgovore i na niz novih pitanja koja su sada došla u žarište zanimanja, piše ugledni hrvatski naučnik Igor Rudan.

1. Koji su osnovni tipovi strategija obilježili odgovore većine država sveta na širenje zaraze novim koronavirusom?

S obzirom na preduzimanje protivepidemijskih mera, videli smo četiri različita tipa strategija. Poredaću ih od najmanje do najviše intervencionističkog. Prvi tip odgovora bio je dopuštanje širenja virusu među populacijom kako bi se što veći deo stanovništva izložio, preboleo KOVID-19 i tako "pelcovao", a pritom se normalan život i ekonomske aktivnosti očuvali u najvećoj meri. Predvodnici ovakvog pristupa bili su Švedska, Velika Britanija, SAD, Holandija, a donekle i Nemačka.

Drugi tip bio je uzdanje u duboku i široku "prvu liniju obrane" zahvaljujući visokoj razvijenosti, modernim tehnologijama, velikom kapacitetu za testiranje ljudi na prisutnost virusa, kao i brzom praćenju i izolaciji njihovih kontakata modernim tehnologijama. Najbolji primeri ovoga pristupa bili su Južna Koreja, Singapur, Tajvan, Japan, Ujedinjeni Arapski Emirati, Katar i Island.

Treća grupazemalja, gde se našla velika većina, nakon kraćeg vremena pokušaja zaustavljanja virusa "prvom linijom obrane" morale su preći na plan gde će zatvoriti granice. Zatim su tokom nekoliko nedelja karantinom sprečavale širenje virusa i značajno smanjile dnevni broj novozaraženih. Tokom perioda karantina razrađivale su plan izlaska i "suživota" s virusom do pojave delotvornih lekova ili vakcina.

Na kraju, četvrti primer su države koje su karantinske mere započele dovoljno rano, ili su ih pak proveli toliko intenzivno, da su praktično iskorenili virus unutar svojih granica. Rani primer toga je svakako Kina, ali mogu mu se, zahvaljujući uspešnosti svojih dosadašnjih mera, možda mogu nadati i Novi Zeland, Vijetnam, pa čak i Crna Gora.

2. Kakve su rezultate do sada pokazale pojedine strategije?

Pokazalo se da su sva četiri početna pristupa nakon dovoljno vremena više-manje bile prisiljena preći na istu strategiju, a to je karantin različitog stepena strogoće. Iako su nastojale što duže očuvati normalan način života i ekonomiju, SAD i Velika Britanija sada imaju ogroman broj zaraženih. SAD će sigurno imati najveći apsolutni broj preminulih nakon prvog talasa epidemije. Velika Britanija će takođe imati velik broj žrtava koronavirusa.

Nemačka uspeva broj umrlih održavati prilično nisko u odnosu na broj zaraženih zahvaljujući širenju zaraze pretežno među mlađim dobnim grupama, odličnim merama prevencije epidemija u bolnicama i domovima penzionera, te najsnažnijim kapacitetima za intenzivnu negu.

Holandija je, kao i ostale spomenute države, prešla na stroži karantin. Jedino se još Švedska uzda u disciplinu svojih građana i mere održavanja razmaka. Videćemo vremenom kakve će to rezultate imati, te koliko je život kod njih trenutno zaista "uobičajen" u odnosu na razdoblje pre pandemije. Trenutno je broj umrlih s obzirom na broj ukupno zaraženih u Švedskoj znatno veći nego u desetak država koje imaju uporediv broj zaraženih, ali očigledno je da još uvek nije toliko veliki da bi se celo stanovništvo samoizolovalo, bez obzira na preporuke vlasti.

Nažalost, sve više vidimo da i one države koje su se nastojale odbraniti od epidemije KOVID-19 održavanjem "prve linije odbrane" polako popuštaju. Desetak nedelja uporno su se borile kako bi sprečile slobodno širenje virusa među stanovništvom masovnim testiranjem i brzom izolacijom obolelih i njihovih kontakata.

Iako se za ove zemlje dugo činilo da će i uspeti u tom pristupu, Singapur je u petak zabležio čak 623 nova slučaja i tamo sada bukti prava epidemija. Slično važi i za Japan s 556 novozaraženih, te Katar s 560 i Ujedinjene Arapske Emirate s 477 novih zaraženih u samo jednom danu. Sve četiri države uvele su sada karantin i znatno postrožile mere. U pristupu "prve linije odbrane" još uvek uspevaju, čini se, jedino Južna Koreja i Tajvan. Tamo se broj novozaraženih i dalje uspešno održava niskim i bez karantina, ali uz masovno testiranje stanovništva i korišćenje vrlo intruzivnih metoda nadzora nad mobilnim telekomunikacijama. Ove dve države su izvukle pouke iz iskustva sa SARS-om i dočekale ovu novu epidemiju odlično pripremljene, te jedine i dalje odolevaju "prvom linijom obrane".

Island i Novi Zeland uspeli su iskoristiti pogodnosti svog geografskog položaja i mogle bi, kao i Kina, sasvim iskoreniti nove slučajeve zaraze na svojoj teritoriji. Najbolja reakcija u svetu uopšte bila je verovatno ona u Vijetnamu, još jednoj državi kojoj je SARS bio opomena. Vijetnam je svojevremeno zabeležio 63 slučaja obolelih i 5 umrlih od SARS-a. Danas, ta država s gotovo 100 miliona stanovnika još uvek nema nijednu žrtvu od KOVID-19.

Doduše, možda slično važii za Severnu Koreju, ali teško je znati šta se tamo zbiva. Međutim, novi izazov za sve države koje su uspele sasvim suzbiti širenje virusa u ranoj fazi je taj što će im u idućoj fazi svaka osoba koja ulazi u zemlju biti novi potencijalni izvor epidemije. Stoga će se moći opustiti tek kada se razviju lekovi ili vakcine, a do tada će zavisti o čvrstoj kontroli svojih granica i karantinu za sve koji ulaze. Ali, ono što se može generalno zaključiti jeste da su više-manje sve zemlje sveta vremenom bile prisiljene odustati od svojih početnih strategija i preći na mere karantina, jer osim uz samo nekoliko vrlo retkih izuzetaka, drugačije se nije moglo zaustaviti izuzetno brzo širenje novog koronavirusa.

3. Jesu li mere karantina opravdane, s obzirom na stvarnu opasnost od virusa i štetu koju je učinjena ekonomiji?

Da bi se na to pitanje mogao dati jasan odgovor, trebali bismo najpre s dovoljnom sigurnošću znati kolika je stvarna opasnost od virusa na nivou celog stanovništva, te kolike su ekonomske, zdravstvene, ali i sve druge indirektne štete od ovakvog "zaustavljanja sveta" na nekoliko nedelja. Nažalost, trenutno ne znamo s dovoljnom preciznošću ni jedno, a ni drugo. Zato sve države donose svoje odluke u uslovima sasvim nove i nepoznate situacije u modernoj istoriji. Koliko su čije mere bile opravdane, to će nauka pažljivo evaluirati još godinama.

Epidemiološka struka stvarnu opasnost od virusa još uvek nastoji da proceni raznim metodama. Parametri epidemioloških modela menjaju se i usavršavaju već nedeljama svakim novim sprovedenim istraživanjem. Za to vreme, sasvim je razumljivo da mnogi ljudi u Hrvatskoj, kao i u svim drugim zemljama sveta, postaju vrlo nestrpljivi. U Hrvatskoj bi specifičan problem mogao postati što su rezultati borbe našeg zdravstvenog sistema protiv KOVID-19 trenutno toliko dobri, da se sve većem broju ljudi stroge mere ne čine opravdanima, pa ih počinju kritikovati. Ne razumeju pritom da su rezultati dobri upravo zato što su mere bile pravovremene i stroge. U tom smislu, Hrvatska polako postaje "žrtvom" vlastitih dobrih rezultata.

Međutim, većina ljudi u zemljama koje su iskusile znatno goru i težu epidemiju od Hrvatske brzo je shvatila da je iluzija da se može "sačuvati ekonomija" dok se barem nekako ne uspe kontrolisati širenje i delovanje ovog virusa. Dovoljno je pogledati najveću svetsku silu, Sjedinjene Američke Države. Tamo je postojala velika podrška javnosti tome da se ne preduzimaju stroge protivepidemijske mere ako će one celoj naciji na kraju više štetiti nego koristiti. Problem je, međutim, što se u Njujorku, Detroitu i nekim drugim područjima počelo uviđati da brojni ljudi počinju umirati i da su bolnice preko noći postale jako opterećene. Intenzivna usmerenost medija na praćenje pandemije nagnala je većinu stanovništva da se sami povuku u kuće, bez obzira na planove i preporuke svojih vlastodržaca. Posledično su se, izuzetnom brzinom, počeli zatvarati toliki poslovi da je broj nezaposlenih u SAD-u porastao brzinom koja verovatno nije viđena još od "velike depresije" koja je počela pri kraju 1929., a možda će je sada i nadmašiti. Tako će u SAD-u u početnom talasu ove epidemije umreti deseci hiljada ljudi, a i ekonomija će dobiti priličan udarac.

U javnosti, međutim, ima i dalje prilično glasnih i artikulisanih razmišljanja da, ako to bude cena koja je plaćena za "procepljivanje" stanovništva i što brži nastavak normalnog života uz oporavak ekonomije, dugoročno će se takav pristup pokazati boljim od mera karantina i posledičnog urušavanja ekonomije. Pretpostavka za takvo razmišljanje jeste da će već u ovom prvom epidemijskom talasu biti dosegnut nivo izloženosti stanovništva dovoljan za "kolektivni imunitet" i zaustavljanje daljnjeg širenja virusa.

Taj nivo, međutim, zaovisi o "koeficijentu brzine širenja" virusa, tj. njegovoj zaraznosti. Nažalost, stepen zaraznosti virusa pokazuje se višim nego što su početne procene iz Vuhana sugerisale. Kada je zaraznost viša, tada je i udeo populacije koji treba preboleti zarazu da bi zaustavio epidemiju, te dosegao kolektivni imunitet, takođe viši.

Uz vrlo visok stepen zaraznosti, dovoljan udeo više neće biti 40% ili 50% osoba koje su stvorile imunitet, već možda i više od 70% ili čak 80%. Pritom, u SAD-u niti približno toliki postotak ljudi nije do sada bio izložen zarazi. Teško da je tamo do danas zaraženo i 10% ukupnog stanovništva. Međutim, u zemlji od gotovo 330 miliona ljudi, i to je ogroman broj, pa su žrtve već sada vrlo značajne. Nadalje, kod strategija izlaganja stanovništva virusu uz očuvanje ekonomije treba imati vere i u to da će ta imunost biti dugotrajna. Međutim, još uvek nije prošlo dovoljno vremena da bi se to moglo naučno istražiti, a kamoli jasno potvrditi.

Na kraju, treba se nadati i da će genom ovoga virusa ostati stabilan. Bude li iz godine u godinu mutirao, kao što to čini virus gripa, imunost stečena prethodne godine neće više štititi u sledećoj. Ne dobijemo li do tada vakcine ili delotvorne lekove, ponovo ćemo se morati suočiti s velikim brojem novih žrtava, a sve žrtve prvog talasa biće na neki način uzaludne, jer moglo ih se sprečiti karantinskim merama.

Možda će se ovaj veliki problem s KOVID-19 nekim nepredviđenim načinom uspeti rešiti brže nego što se to trenutno čini. Nakon toga, ekonomije će se potom možda vrlo brzo oporaviti, ali možda i neće. To tek trebamo videti u narednim mesecima.

Do sada je u modernoj istoriji razvoj ekonomije uvek značio i bolje zdravlje ljudi. Takođe, bolje zdravlje naroda pridonosilo je i ekonomskoj produktivnosti. Ali u ovoj neobičnoj i sasvim novoj situaciji, briga za javno zdravlje ugrožava funkcionisanje ekonomije.

Pritom, ne postoji neki "teorijski model" koliko života razumno spasiti, uz žrtvovanje kolikog postotka ekonomije. Zapravo, ne postoje ni dobre procene hoće li taj pad ekonomije imati još gore posledice za zdravlje od same pandemije.

Ipak, jedan od najvažnijih razloga zašto je ogromna većina svetskih zemalja izabrala mere fizičkog udaljavanja ljudi kako bi sprečila širenje virusa jeste činjenica da još uvek premalo znamo o virusu.

Razumnim se, stoga, činilo na neki način kupiti vreme. Time ćemo znatno bolje proceniti s kakvom opasnosti imamo posla i koje bi strategije mogle biti delotvorne.

Stvari se menjaju doslovno iz dana u dan, i postaje sve jasnije koje će mere funkcionisati, a koje imaju sve manje izgleda da uspeju.

4. Što to sve znači za protivepidemijske mere koje se preduzimaju u Hrvatskoj i kada bi one mogle biti potpuno ukinute?

Razmišljajući o Hrvatskoj, možda bi pomoglo reći da ovde gde živim i radim već dve decenije, u Škotskoj, već danima svakodnevno od KOVID-19 umire oko 50 ljudi, te je zabeleženo oko 1,000 žrtava. Vrlo slično bi se dogodilo i u Hrvatskoj, da smo s protivepidemijskim merama zakasnili za samo dve nedelje.

Na žalost, taj scenarij se Hrvatskoj još uvek može dogoditi ako potcenimo ovaj virus nakon izlaska iz karantina, te se dogodi slobodno širenje među stanovništvom.

Kada bi i u Hrvatskoj svakoga dana od KOVID-19 umiralo 50 ljudi, verovatno je da bi se mnogi građani sami ponovo povukli u domove. Tada bi opet bilo teško spašavati ekonomiju i turizam. Da se iz ove situacije zaista može tako lako izaći, ne bi praktično sve države sveta trenutno pribegle protivepidemijskim merama karantin. U golemoj većini njih nacionalne ekonomije i te kako zavise od malih i srednjih preduzetnika i svi u oni u istoj situaciji. Zato, treba što aktivnije raditi na planiranju što bržeg izlaska, ali i zadržati priličan oprez.

Svakako je dobro što smo u Hrvatskoj pokazali da smo u stanju obuzdati pandemiju KOVID-19 protivepidemijskim merama.

Od zemalja članica EU, Italija trenutno beleži 22,745 umrlih, Španjolska 20,002, a Francuska 18,681, dok donedavna članica, Velika Britanija, broji 14,576 žrtava. Belgija, Nemačka, Holandija i Švedska imaju između 1,000 i 5,000 umrlih, a u tome su razredu čak i Švajcarska, koji nisu članica.

Portugal, Austrija, Irska, Poljska, Rumunija, Danska, Češka, Grčka i Mađarska svoje umrle broje trocifrenim brojkama, kao i Norveška i Srbija, koje su izvan EU. Hrvatska je s dosadašnjim brojem od 36 umrlih nakon prvih osam nedelja borbe s virusom svakako među najuspešnijim državama u Evropskoj Uniji.

Međutim, naveo sam već u svojim ranijim kolumnama da, ako se želi razumeti stvarno stanje stvari s epidemijom, da se uvek najpre pogledaju Singapur, Ujedinjeni Arapski Emirati, Katar i Japan. To su ambiciozne države koje nastoje biti najbolje u svetu u rešavanju svakog zadatka. Zato je stanje kod njih najverniji odraz onoga što se može očekivati u najboljem slučaju. Baš sve četiri spomenute države trenutno imaju bukteće epidemije KOVID-19 u slobodnom širenju, te su uveli strog karantin - nešto što bi pre još samo nedelju ili dve zaista malo ko očekivao. Što to znači za Hrvatsku? Pretpostavimo da smo merama karantina uspeli broj zaraženih unutar hrvatskih granica svesti na samo stotinjak ljudi. Tih stotinu zaraženih još nam nije vidljivo. Naime, tek ih trebamo otkriti testiranjem. Neki su ih možda već i počeli razvijati, ali nisu još dosegli stadijum bolesti u kojemu bi se testirali.

Nažalost, ako se potpuno popuste sve mere opreza, tih stotinu zaraženih već za nedelju dana dovesće do hiljadu zaraženih, a tih hiljadu za idućih nedelju dana do deset hiljada. To će značiti novi karantin, ali ovoga puta verovatno i dužu. Zašto? Jer među tih 10,000 zaraženih za koje očekujemo da će razviti simptome bolesti, njih oko 5 odsto trebaće intenzivnu negu i respiratore.

To je čak 500 ljudi. Stoga bi i broj žrtava u Hrvatskoj tokom te, druge karantin, umrlima prvom talasu pridodao još barem 200 ili 300 umrlih u drugom. To bi bila verovatna posledica samo dve nedelje potpunog popuštanja svih mera. Toliko se brzo širi ovaj virus i tako nas lako svojom golemom brzinom širenja stavlja pred velike probleme i vrlo teške odluke. Želeo bih da što više ljudi razumeju da se Singapuru, Ujedinjenim Arapskim Emiratima, Kataru i Japanu tokom protekle dve nedelje dogodila nekontrolisana epidemija KOVID-19.

Ona ih je prvi puta prisilila na oštre mere društvene izolacije. Ako ne želimo da se već dve do tri nedelje nakon popuštanja mera to isto dogodi i nama u Hrvatskoj, pa zatim budemo prisiljeni na još dva meseca novog karantina tokom turističke sezone, moraćemo biti promišljeniji i uspešniji u svom "popuštanju" od Singapura, Ujedinjenih Arapskih Emirata, Katara i Japana.

Razmislite samo na trenutak još jednom o toj rečenici. Možemo li mi to? Svakako ćemo pokušati, ali zaista ne znam. Ako oni nisu uspjli, trebaće nam sada još jedan teško očekivani poduhvat da bismo izbegli takav scenario i drugi talas epidemije za Hrvatsku.

5. Ako je preteško trenutno procenjivati učinke na ekonomiju i druge indirektne štetne učinke, kada bismo barem mogli saznati stvarnu opasnost od virusa?

Nedavni izveštaji iz nekoliko zemalja govore o desecima puta većem broju zaraženih od onog utvrđenog testiranjem. Ne znači li to da KOVID-19 nije ni približno toliko opasan koliko se činilo? Možda je napokon sazrelo vreme da se vratimo na same početke ove epidemije, ali i "infodemije" u Hrvatskoj, te pokušamo razjasniti nekoliko važnih činjenica. Opasnost virusa u svakoj epidemiji načelno zavisi o dva njegova osnovna obeležja. U svojim popularno-naučnim člancima nazivam ih "stopom umiranja" i "koeficijentom brzine širenja". To radim zbog veće jasnoće, jer za njih postoje i drugi stručni nazivi. U svojim prvim obraćanjima hrvatskim medijima krajem marta objasnio sam da se "stopa umiranja" računa tako da se ukupan broj umrlih od KOVID-19 podeli s brojem svih koji su bili zaraženi virusom.

Engleski je naziv za taj parametar "case-fatality rate". Objasnio sam da za zarazu KOVID-19 stopa umiranja ne može biti 3,4%, što je procena koju je službeno izneo direktor Sveetske zdravstvene organizacije. Naime, u proceni od 3,4% imenitelj je bio temeljen samo na osobama koje su imale razlog prijaviti se na testiranje i bile su pozitivne. Time imenitelj nije uključio sve one zaražene koji se nisu testirali, a ne možemo znati koliko ih je.

O pokrajini Hubei smo tada znali da je umrlo oko 3,000 osoba i da je broj umrlih podeljen s brojem potvrđenih zaraženih bio 2,9%, a u samom gradu Vuhanu iznosio je čak oko 5,0%. Temeljem iskustava o prethodnim epidemijama respiratornih virusa, nisam verovao da to znači da svaki dvadeseti zaraženi umire.

Naime, zaraženi lekari u bolnicama Vuhana imali su znatno blažu kliničku sliku kada su se zarazili u poređenju sa svojim pacijentima s teškim oblikom KOVID-19. To je bio siguran znak da su oboleli u bolnicama predstavljali samo krajnji, tj. najteži deo znatno šireg spektra simptoma među stanovništvom. Koliko je još stvarno zaraženih bilo na ulicama Vuhana i imalo blaže simptome, to niko nije mogao znati.

Vuhan je veliki i moglo ih je tada biti i 100,000, kako su prve brojke o "stopi umiranja" otprilike ukazivale. Ali, moglo ih je možda biti već i milion, pa bi te prve stope trebalo podeliti s deset. No, zbog veličine Vuhana teorijski je zaraženih moglo biti čak i deset miliona, pa bi te prve stope trebalo podeliti sa stotinu. Zato sam tada pretpostavio da bi broj zaraženih trebao biti barem nekoliko puta veći od broja pozitivno testiranih u Vuhanu, te sam umesto stopa umiranja od 3,4% za svet, 2,9% za pokrajinu Hubei, ili 5,0% za grad Vuhan, preporučio da se u obzir uzme i velik broj zaraženih koji imaju blaže simptome i nisu testirani.

Tada sam, u emisiji "Nedeljom u 2", izneo procenu koja je između 0,5% i 1,0%. Međutim, pritom sam rekao da je čak i "stopa umiranja" od 0.5% zapravo "konzervativna" procena, jer zaraženih u Vuhanu je načelno moglo biti između deset i sto puta više, zbog njegove veličine.

Stoga bi stopa umiranja u zajednici od bolesti KOVID-19 mogla biti još i manja od 0,5%. Ali, ako je zaista manja od 0.5%, to je već sasvim u području stope umiranja od teže gripe za koju nemamo vakcinu. Međutim, sve dok ne budemo dobro razumeli koliki je imenilac, nećemo moći ispravno proceniti opasnost od novog koronavirusa. Ovih dana nam konačno stižu prvi izveštaji iz Holandije, Danske, Italije, s Islanda, ali meni najvredniji od svih njih - od mog dugogodišnjeg poznanika i veoma cenjenog kolege, profesora Džona Joanidisa sa univerziteta Stanford u Kaliforniji. Za njegovo mi se istraživanje čini da je najbolje dizajnirano i sprovedeno.

Istraživači na svim ovim mestima počeli su napokon tragati za antitelima u krvi koja označavaju da su ljudi preboleli KOVID-19 i imunološki reagovali na virus, a da to nisu ni znali. Kada se takvo istraživanje sprovede na uzorku celog stanovništva - npr. među dobrovoljnim davaocima krvi ili slučajno odabranim uzorkom dobrovoljaca - kažemo da se određuje tzv. "seroprevalencija". Nastoji se utvrditi učestalost prethodne izloženosti stanovništva virusu putem dokazivanja imunog odgovora. Koji su zaključci prvih sprovedenih istraživanja na čak pet različitih mesta? Tačno su onakvi kakvima su epidemiolozi i pretpostavljali od samog početka. Broj zaraženih novim koronavirusom bio je nekoliko desetaka puta veći od broja pozitivno testiranih u svim spomenutim državama. Tamo je sada zaraženo već nekoliko procenata stanovnika, ali svuda i dalje manje od 10%. U istraživanju u Kaliforniji zaraženo je bilo između 2.5% i 4.0% stanovništva, drugde već i više.

Što to znači?

U onim državama gde su "stopama umiranja" u brojiocu pridonele brojne smrti u domovima umirovljenika, to će značiti stopu umiranja koja će biti unutar mog predviđenog raspona, tj. između 0,5% i 1.0%. Ali u Santa Klari, u Kaliforniji, gde to nije bio slučaj, to će značiti "stopu umiranja" od samo između 0.12% i 0.2%, dakle - sasvim usporedivu s malo težom gripom, čak i uz vakcine. To odgovara mojoj prethodnoj interpretaciji zbivanja u Vuhanu i Italiji, koja se mnogima zbog načina izveštavanja o tamošnjim krizama više nije činila mogućom. Te nove spoznaje takođe objašnjavaju da sve ono što su stručnjaci, naučnici i štabovi govorili od samog početka o bolesti KOVID-19 nije bilo pogrešno. Dva su razloga, međutim, zašto se ispravna interpretacija opasnosti od KOVID-19 javnosti svejedno dugo vremena morala činiti pogrešnom. Prvi je što javnost uopšteno, kako sam to mogao naučiti proteklih nedelja, nema ni približan utisak o opasnosti gripa kao zarazne bolesti. Grip nije "viroza", niti je "samo grip", niti je "gripica". Prava gripa je bolest koja svake godine i uz vakcinisanja odnosi između 250,000 i 650,000 žrtava u svetu. Sada je i u Hrvatskoj javnost napokon počela shvatati da u sezonama teže gripe respiratori u infektivnoj i drugim našim bolnicama takođe bivaju potpuno zauzeti. U Italiji je gripi u sezoni 2014-15 bilo pripisivo oko 20,000 žrtava, a u sezoni 2016-17 čak 25,000. U SAD-u joj je u sezoni 2017-18 bilo pripisivo čak 61,000 smrti. Ali, utisak stanovništva o opasnosti od gripe postao je toliko blag, da se protiv nje ljudi čak ni ne vakcinišu, iako bi mogli. Objasnio sam još i tada, na samom početku, da panika zbog KOVID-19 u Hrvatskoj nije razumna, jer će u populaciji Hrvatske ovaj novi virus imati učinke slične težoj gripi za koju nemamo vakcinu, ali ćemo je znati zaustaviti nizom protivepidemijskih mera, kao što je i učinjeno.

To su tvrdili i drugi naši naučnici, kao i članovi Kriznog štaba. Grip je, razume se, svake godine sasvim nova i različita bolest. Tokom otprilike tri i po meseca u godini, dok traje njena sezona, grip u Hrvatskoj može odneti i do 100 žrtava direktno, a i do 500, pa čak i više, posredno, uticajem na pogoršanje već postojećih bolesti. Američki Institut za merenje i evaluaciju zdravlja u Sijetlu u svojim najnovijim procenama predviđa bi od KOVID-19 u Hrvatskoj do jeseni 2020. moglo umreti između 50 i 200 osoba. Znači, i to je predviđanje u skladu s početnim predviđanjima koje sam izneo. Vrhunac epidemijskog talasa s obzirom na broj umrlih predviđen je za Hrvatsku za 20. aprila, znači upravo sada, i tačno tome i svedočimo. Nadam se da će dosadašnji rezultati Hrvatske, kao i svi ovi podaci, doprineti da javnost nastavi imati poverenje u epidemiološku struku.

Drugi razlog zašto se uporedba s težom gripom javnosti činila pogrešnom bili su događaji u Italiji i način njihovog medijskog praćenja. Naime, sve što smo nedeljama iz Italije gledali i slušali bilo je nespojivo s procenama da se ovde ne radi o strahovito opasnoj i pogubnoj epidemiji. No, u svojim prethodnim člancima nastojao sam objasniti da smo u Italiji gledali sliku KOVID-19 gde je epidemiološki odgovor izostao, tj. značajno je zakasnio. Time je broj zaraženih, a time i umrlih, naglo porastao na nekoliko stotina puta veće brojeve od onih koje bi epidemiolozi očekivali.

Zatim su situacijom dominirale epidemije u domovima penzionera i na bolničkim odeljenjima. Tamo je "stopa umiranja" s vrednosti manjih od 1% narasla na oko 10%. To je stoga jer se virus brzo širio među delom stanovništva koji su bili najpodložniji umiranju. Prosečna dob umrlih u Italiji bila je oko 80 godina. Pritom, gotovo 90% umrlih bilo je starije od 70 godina. U velikoj većini slučajeva svi su već bolovali od jedne ili nekoliko težih bolesti. Sve te važne podatke mediji nisu jasno prenosili. Izveštavali su samo o ogromnom broju umrlih, a povremeno i o bilo kakvom izolovanom mlađem bolesniku, te zastrašujućim pojedinačnim svedočanstvima. Međutim, u svojim prvim obraćanjima javnosti potkraj marta najavio sam da će žrtve biti pretežno stari ljudi, te će kod većine žrtava od KOVID-19 život biti skraćen za nekoliko godina, koje bi proveli u dubljoj starosti i lečenju već postojećih bolesti.

6. Ako je "stopa umiranja" sada već gotovo sigurno manja od 1%, a možda se pokaže i blizu 0,2% što bi odgovaralo težoj gripi, znači li to da možemo prekinuti karantinske mere i zanemariti KOVID-19, kao što zanemarujemo i gripu?

Bio bih najsrećniji kada bih mogao reći da je tako i proglasiti kraj velike javno-zdravstvene opasnosti. Međutim, mnoge su stvari u ovoj pandemiji znatno komplikovanije nego što je to uobičajeno za javno komuniciranje o većini drugih tema. Stoga ću pokušati ovde objasniti zašto zaključak koji sledi iz smanjenih procena o "stopi umiranja" i dalje nije tako jednostavan. Naime, za razliku od više-manje svih drugih bolesti s kojima se hrvatski sistem zdravstva susreće, ovaj virus ima i "četvrtu dimenziju" - vreme - kojim nam pravi probleme na koje u medicini nismo navikli. U medicini se s prevelikim brojem slučajeva obolelih u odnosu na kapacitete susrećemo uglavnom kada klinika za traumatologiju treba naglo zbrinuti povređene u velikom sudaru vozova ili autobusa. Drugi je primer u ratnoj hirurgiji, kada nekoliko hirurga trebaju zbrinuti naglo nastali velik broj ranjenih u nekoj nepredviđenoj tragediji na ratištu. No, izvan toga, prevelik broj bolesnika u vremenu nije nešto o čemu imamo često razloga razmišljati.

Dakle, pretpostavimo načas da je ta, relativno malena "stopa umiranja" prilikom širenja novog koronavirusa među stanovništvom, a za koju sada već možemo polako pretpostaviti da će biti negde između 0,1% i 1%, zaista i jedina opasnost povezana s njime. Tada bismo novi koronavirus mogli uporediti s čudovištem koje nam se polako približava iz daljine, ali sve jasnije vidimo da je to čudovište fizički malo, tj. doseže nam najviše do pupka. Stoga se počinjemo opuštati, jer kakvo god da jeste, oborićemo ga tako malenog na pod i savladati. No, gledamo ga pritom samo spreda, a ne vodimo računa da ruke drži iza leđa. Tamo, u dimenziji koju ne vidimo, skriva iza sebe tri metalne šipke. Kada napokon stane pred nas, ako ga i načas ispustimo iz vida i opustimo se, neverovatnom će nas brzinom s jednom od te tri šipke svom snagom opaliti po glavi. Prvi problem koji nam novi koronavirus izaziva iz te, četvrte dimenzije, povrh same stope smrtnosti, jeste njegovo sumanuto brzo širenje. Dopustimo li mu da se slobodno širi među stanovništvom, iz samo jednog zaraženog će tokom nešto više od mesec dana zaraziti i do milion Hrvata. Čak i uz malu "stopu umiranja", u samo nekoliko nedelja imaćemo hiljade teško obolelih, a pritom manje od hiljadu jedinica intenzivne nege s respiratorima. Sve one koji ne dobiju pomoć moraćemo tada jednostavno pustiti da umru od gušenja. Pritom bi u bolnicama umirali sami, jer njihova porodica ne bi smela biti u odeljenju za zaražene. Uslovi pokopa svih preminulih takođe bi bili krajnje ograničeni i sasvim različiti od običaja. Verujem da to nije sudbina koju bi iko želeo starijem članu svoje porodice, ako se ikako može izbeći. To nas stavlja pred jedan veliki problem. Drugi veliki problem jeste što novi koronavirus ima dva lica. Kada se širi u zajednici, deluje relativno bezopasno, uz blage do umerene simptome kod većine ljudi i prilično malu "stopu umiranja". Ali kada uđe među osetljivu populaciju, poput bolničkih odela, rehabilitacijskih centara ili domova umirovljenika, tada se među njom širi ogromnom brzinom jer su svi posebno prijemčivi.

Videli smo to i u našim domovima penzionera. Naraste mu pritom i "koeficijent brzine širenja", ali to je u ovim situacijama čak i manji problem. Veći je problem što mu tada "stopa umiranja" naraste za barem deset ili dvadeset puta, te među ovakvim podgrupama stanovnika može ubiti i do svake pete ili desete zaražene osobe, zavisno koliko su već stari i bolesni. U mnogim zemljama Evropske Unije, vrlo velik udeo u ukupnom broju umrlih imaju upravo teške epidemije u domovima penzionera. To je još jedna velika opasnost na koju sam od početka ukazivao, napisavši da svatko ko unese zarazu u dom penzionera može doprineti preranoj smrti dvadesetak i više osoba. Treća metalna šipka tog niskog čudovišta, tj. treći veliki problem na kojeg nemamo odgovor, neizravni su učinci virusa na zdravstveni sustav, zbog kojih naglo raste smrtnost od svih drugih bolesti. Naime, dopusti li se virusu slobodno širenje, bolnice bi začas bile prepune zaraženih, kako pacijenata, tako i liječnika, sestara, ali i ljudi koji dolaze na preglede ili u posjete. Ogroman dio zdravstvenih djelatnika završili bi i sami na bolovanju zbog COVID-19, ili pak u samoizolaciji da ne bi širili zarazu na pacijente u teškim stanjima. Da bi se spriječile bolničke epidemije sa znatno većom "stopom umiranja", trebalo bi odmah iseliti što više pacijenata na kućnu njegu. Došlo bi do potpunog narušavanja funkcioniranja sustava zdravstva na svim razinama, zbog čega bi počeli znatno više i brže umirati oboleli od svih drugih bolesti. Ovo su tri velika problema na koja još nitko u svetu nema jasan odgovor i zbog kojih su više-manje svi pribegli merama karantina. U Hrvatskoj te mere sada traju oko mesec dana. Zahvaljujući njima broj umrlih je među najmanjima u Evropi, a spečene su hiljade smrti, koje su se dogodile u mnogim drugim zemljama Evropske unije. U znatnoj su meri sprečena i ova tri spomenuta problema. Nadam se da će sve kasnije analize pokazati kako je vrijedilo četiri tjedna biti u karanteni da bise izbjegli ovi svi ovi problemi. No, sada je potrebno polako izaći, ali uz ogromne mere opreza. Naime, virus je i dalje među nama i videli smo kakvom će se brzinom nastaviti širiti ako mu dopustimo. Odluka o prvom karantinu dopustila nam je i razmišljanje o podršci ekonomiji. No, drugi bi karantin zaista zadao težak udarac ekonomiji i onemogućio turističku sezonu. Treba, dakle, razmišljati o tome kada se uvedu mere popuštanja.

7. Koje su nove vesti iz sveta nauke na koje treba obratiti pažnju?

Treba najpre reći da se sva naučna istraživanja o KOVID-19 trenutno provode na način koji u drugačijim okolnostima vjerojatno ne bi bio prihvatljiv ozbiljnoj nauci. Radi se na brzinu, na malim i često nedovoljno reprezentativnim uzorcima, žmuri se na brojne nesavršenosti dizajna istraživanja, zanemaruju se mnogi detalji koji se inače moraju uzeti u obzir. Sve to dovodi do prave epidemije površnih istraživanja, u želji da se što pre odgovori na otvorena pitanja. Nažalost, prebrz i pogrešan odgovor može učiniti više štete od malo sporijeg, ali tačnog. Dodatan je problem što se baš svakom objavljenom istraživanju pridaje golema medijska pažnja u celom svetu, a pritom se sve češće prenose rezultati tzv. "pre-printova", dakle naučnih radova koje je bilo ko mogao napisati i objaviti na platformi za predpublikacije, bez ikakve ozbiljne naučne i stručne recenzije. Naučnicima će biti jasno radi li se o ozbiljnim istraživanjima ili ona imaju velike nedostatke, ali novinari će to teže proceniti. Zato treba očekivati ceo niz izveštaja o raznim "rezultatima naučnih istraživanja" iz dana u dan, koja će se već za nedelju ili dve pokazati pogrešnim ili neutemeljenim. Šteta je da se toliko vremena i medijskog prostora neprestano troši na sasvim neutemeljene izveštaje i rezultate. No, to je jedno od osnovnih obležja ove "infodemije" koja je zavladala.

Ovde ću vam dati samo kratak pregled najvažnijih otvorenih pitanja i naučnih spoznaja o kojima se proteklih nedelja pisao, a koje će biti vredno pratiti u idućim nedeljama.

Nekoliko se vesti iz nauke trenutno čini nepovoljnim za borbu protiv KOVID-19, no još uvek ih treba znatno detaljnije istražiti. Čini se da se virus može vratiti i ponovo otkriti u organizmu onih koji su ga već preboleli i bili dokazano negativni na testu. To se sada istražuje detaljnije, jer moguće je da testovi nisu dovoljno pouzdani, ili da treba znatno duže no što se mislilo da virus sasvim nestane iz organizma. Međutim, pokaže li se da se i oni koji su već bili preboleli bolest mogu već vrlo brzo ponovo zaraziti, to bi bila prilično loša vest. Značila bi da imunost koja se stvara protiv novog koronavirusa nije trajna, kao i da vakcina možda neće moći pomoći koliko smo se nadali. Ali, prerano je još za takve zaključke, treba pričekati nova i veća istraživanja.

Nadalje, sve je manje izgledno da će virus nestati s toplim vremenom, jer najnoviji podaci iz zapadne Afrike i mnogih drugih vrlo toplih i vlažnih mjesta pokazuju da se on tamo i dalje vrlo brzo i uspešno širi. Kada se smanji broj zaraženih i umrlih u velikom broju zemalja, malo će država biti voljno slobodno otvoriti svoje granice bez dvonedeljne izolacije za sve koji ulaze.

To će značajno otežati međunarodna putovanja u predstojećim mesecima, pa u turizmu treba pretežno očekivati domaće goste, uspemo li izbeći drugi karantin. Strani gosti u ovom trenutku prilično su neizvesni, ali dopustimo ipak mogućnost da bi se idućih nedelja mogli dogoditi i neki pozitivni obrti, što bi izmenilo trenutna pesimistična predviđanja. Loša je vest je i što antivirusni lek lopinavir, koji deluje inhibiranjem proteaza, a zajedno s ritonavirom je učinkovit protiv HIV virusa koji uzrokuje AIDS, i od kojega se puno očekivalo, nije pokazao delotvornost protiv KOVID-19.

Bonus video:

(Espreso.co.rs/Večernji list)