KAKO JE KINA ZA 6 NEDELJA POBEDILA KORONA VIRUS Ovo su sve mere koje su Kinezi primenjivali, PROČITAJTE IH OBAVEZNO

Hrvatski naučnik Igor Rudan za "Večernji" je napisao važan tekst o koronavirusu, i njegovom efikasnom suzbijanju u Kini, odakle je i krenuo.

Prenosimo u celosti:

Razjasnio sam dva glavna načina kojima nas virus može ozbiljnije ugroziti - prebrzim širenjem u zajednici te unutarbolničkim epidemijama. Objasnio sam i ponašanja koja bi trebala pomoći u oba slučaja. Zaključio sam da je Hrvatska dobro pripremila linije obrane, koje su već u prvim nedeljama dale merljive rezultate u odnosu na okruženje. Međutim, naglasio sam u tom tekstu i da se "...kod epidemija stvari mogu jako brzo okrenuti protiv nas radi tek malo nepažnje ili neodgovornosti pojedinaca, te se tokom samo 48 sati, od zemlje koja je primer uspešnosti, zbog samo nekoliko incidenata sve se može promeniti", a svaka država naglo postati 'zemljom-slučajem'.

Na žalost, već tri dana pose, svedočimo koliko je to upozorenje bilo važno. Lekari u nekoliko vodećih zagrebačkih bolnica zaraženi su sada koronavirusom. Više od stotinu zdravstvenih radnika, njihovih kontakata, zbog toga je u izolaciji. Nekoliko je hrvatskih elektronskih medija kao moguć uzrok spomenulo pojedinačni nemar, iako svi epidemiolozi pozivaju na oprez već barem mesec dana, a svi naši lekari dobro znaju rizike virusnih epidemija.

Tako, uprkos višenedeljnih napora struke, početak borbe s koronavirusom u Hrvatskoj mogao bi biti obeležen unutarbolničkim epidemijama. Očito su još uvek aktuelne reči pruskog vojnog stratega iz 19. veka, Helmuta von Moltkea, koji je poučavao da "niti jedan ratni plan neće preživeti prvi kontakt s protivnikom".Manje je zlo barem što se takav propust zbio u ovako ranoj fazi. Sada će i kliničari u bolnicama podići nvio ozbiljnosti na onu koju već nedeljama pokazuju javno-zdravstveni radnjici. Uz to, bolnice nam sada još uvijek nisu značajnije opterećene zaraženim pacijentima. Nadalje, slanjem više od stotinu zdravstvenih radnija u samoizolaciju omogućiće im da se dobro odmore, pa ćemo dobiti i rezervni odred. Taj bi mogao biti preko potreban upravo za dve nedelje, nastavi li se i u Hrvatskoj znatno povećavati broj slučajeva novoobolelih, a lekari na prvim linijama se i sami zaražavati.

Trenutno ipak najviše brine pitanje koliko je pacijenata u bolnicama moglo biti zaraženo. To ćemo saznati već unutar nekoliko dana, kada završi njihovo razdoblje inkubacije i među nekima se možda i razviju simptomi COVID-19. Zaraženi pacijenti zagrebačkih bolnica mogli bi postati prvi hrvatski slučajevi s težom kliničkom slikom, no i dalje izlečivi. Nadajmo se da će ih biti što manje, te da će svi iz ovog ranog incidenta izvući vredne pouke.

Do sada se koronavirus proširio u tolikom broju zemalja da se počinju kristalizirati neki modeli ulaska i obrane - poput kineskog, južnokorejskog, singapurskog, iranskog, talijanskog, nemačkog, francuskog, špankog i američkog. Prošlih sam se dana često pitao kojem će od tih modela razvoj situacije u Hrvatskoj najviše sličiti, kako bih kontaktirao svoje tamošnje kolege iz područja globalnog zdravstva i tražio savete, jer svi oni su ponešto ispred Hrvatske u vremenu s obzirom na razvoj epidemije. Sada vidimo da bi početak kod nas mogao biti obeležen početnim širenjem zaraze u velikim bolnicama u glavnom gradu. Ta je situacija najsličnija onome što se događalo u Vuhanu, gde je pandemija i počela. Zato sam nazvao nekoliko kolega iz Kine, vodećih tamošnjih stručnjaka za globalno zdravlje, kako bi ih zamolio da se prisete svih nepredviđenih situacija i "uskih grla" s kojima su se morali nositi dok su suzbijali epidemiju u Vuhanu. Rekao sam im kako je hrvatski, tj. dubrovački izum s kraja 14. veka- karantin - spasio u 21. veku Vuhan i Kinu od COVID-19, te da bi bilo lepo kada bi sada i njihova iskustva pomogla nama u Hrvatskoj.

Prenosim, dakle, njihovu priču o Vuhanu, koja možda nosi i poneki koristan savet za nas. U novembru ili decembru 2019., negde u okolini Vuhana novi je koronavirus skočio s nekog malog sisavca, ptice ili šišmiša na čoveka i širio se neko vreme među tamošnjim stanovnicima. Nakon nekoliko stotina zaraženih, pojavilo se i dovoljno težih slučajeva upale pluća, pretežno među starijim muškarcima. Oni su završili na lečenju u bolnicama 11-milionskog Vuhana. Te izolovane prve slučajeve niko nije ni primetio kao nešto posebno. Tek između 26. i 28. decembra pojavila se prva grupa bolesnika s tom neobičnom upalom pluća u istoj bolnici. Bila je to "Hubei bolnica za integriranu tradicionalnu kinesku i zapadnu medicinu" (HICWM).

Svi oboleli bili su na neki način povezani s ribljom pijacom Huanan. Tada su lekari te bolnice prvi puta posumnjali da bi se moglo raditi o novom uzročniku bolesti. No, lekari su tada već i sami bili zaraženi. Štaviše, zarazili su velikom brzinom i brojne svoje kolege, a oni pak svoje pacijente. Mnogi pacijenti bili su već teško bolesni, stari i kompromitiranog imunog sistem . Svi su shvatali da se širi neka nova zaraza, ali njeni su simptomi uglavnom bili blagi u lekara i mlađih pacijenata, ali sve teži u starijih. Upala pluća nastupala bi relativno retko, a niko nije znao šta je uzrokuje, no za stare i bolesne bila je izrazito opasna.

Poslednjeg dana 2019. godine kineske su vlasti obavestile o tome Svjetsku zdravstvenu organizaciju u Ženevi, a prvog dana 2020. zatvorili su i riblju pijacu. Ipak, trebalo je vremena da se virus izoluje iz krvi obolelih. Virus je otkriven je 7. januara i prepoznat je odmah kao novi, sedmi po redu ljudski koronavirus, donekle sličan SARS-u. Njegova je nasledna uputstva očitana i 12. januara i podeljena s celim svetom. Temeljem toga, već idućeg su dana bili dostupni dijagnostički testovi, koji su napokon mogli prepoznati ko je zaražen.

Problem s novim koronavirusom bio je što se brzo i uspešno širio među ljudima u fazi dok zaraženi nisu pokazivali simptome, pa je bilo jasno da je eksplozivna epidemija širom Vuhana neizbežna.

Čitavo to vreme, između 26. decembra i 12. januara, epidemija se brzo širila Vuhanom, a velik broj lekara u bolnicama zarazio se virusom. Iako njihova klinička slika nije bila teška niti su lično bili u ozbiljnijoj opasnosti, te su želeli nastaviti pomagati pacijentima, to nisu smeli. Naime, mogli su da prenesu zarazu na ljude u puno težem stanju. Celi su lekarski timovi morali kućama, kako bi preboleli COVID-19 ili bili u karantinu kao kontakti svojih kolega.

U tim danima, kada nije bilo dovoljno lekara u bolnicama Vuhana, a epidemija se širila među teškim bolničkim pacijentima, umiralo je u Vuhanu najviše ljudi. Stopa umiranja među već starima i teško bolesnima bila je, razume se, znatno viša no što bi bila među zdravim stanovništvom van bolnice. Oko 15. januara broj novoobolelih u Vuhanu je već bilo blizu 500, a 19. janaura blizu 1000, da bi 22. januara dosegao 2000 dnevno.

No, problem s epidemijama jest što su se ti oboleli javili u bolnice i tamo su testirani tek danima kasnije. Tako su epidemiolozi taj "skok" sa 100 na 200 novozaraženih u bolnicama mogli da primete tek 22. januara. To im je bio siguran znak da se izvan bolnica, među stanovništvom, epidemija već užasno brzo širi. Ovo je važno zapamtiti, jer to znači da kada danas zemlje Evrope potvrde oko 200 zaraženih koji su se javili na testiranje, to znači da je stvaran broj novozaraženih među stanovništvom toga dana, verovatno, već i deset puta veći.

Uz sve te nedaće, radi putovanja vezanih uz proslavu kineske Nove godine, putnici iz Vuhana proneli su koronavirus u baš sve kineske pokrajine, gde su zabeleženi prvi slučajevi. Već idućeg dana, 23. januara, celi Vuhan je hitno proglašen karantinom. Dan kasnije, zatvoreno je i još petnaest okolnih gradova koji značajno komuniciraju s Vuhanom. Učinci mera karantina na smanjenje broja pozitivno testiranih primečen je tek dve nedeljne kasnije, ali nakon toga je u trajnom padu.

U pokrajini Hubei je, dakle, novi koronavirus takođe najpre ušao u velike bolnice glavnog grada, Vuhana, te napravio velik pritisak na njih. Bilo je to u vreme dok su mnogi zaraženi lekari bili u izolaciji. Moji kineski kolege prisjetili su se niza odluka koje je trebalo doneti, te postupaka i "uskih grla" koje nisu mogli da predvide.

Najpre, njihova situacija u Vuhanu i pokrajini Hubei bila je 23. januara"savršena oluja". Velik broj zaraženih lekara bio je u izolaciji u trenutku kada je glavni val teških bolesnika iz Vuhana nahrlio u bolnice. Ovde je Kina je imala sreću što je tako mnogoljudna zemlja. Sve ostale kineske provincije poslale su tada, vanrednim letovima, velik broj lekara i sestara u svaki od 16 gradova u karantinu, a vojska im je dopremila stotine veštačkih respiratora. Tako su premostili nestašicu zdravstvenog osoblja i opreme, dok se lekari iz pokrajine Hubei nisu oporavili i mogli vratiti na posao.

Prvi i najvažniji zadatak timova pridošlih u Vuhan bio je fizički odvojiti zaražene bolesnike od nezaraženih bolesnika u bolnicama. Sada su već imali testove, pa su mogli dnevno testirati sve bolesnike i znati ko je zaražen. Jedna mogućnost bila je premestiti negde sve pacijente nezaražene virusom, a u bolnicama ostaviti sve zaražene. Ali, nezaraženi pacijenti su takođe trebali sofisticiranu bolničku opremu. Nisu ih mogli sve transportovati u druge pokrajine jer bi za mnoge to bilo prerizično. Druga je mogućnost bila da se neke bolnice Vuhana proglase onima za zaražene, a druge za nezaražene. Ali u tim premeštanjima po gradu, strah je bio da će doći do haosa i da će na kraju u sve bolnice biti unesen virus.

Stoga je donesena pragmatična, ostatku sveta neverovatna odluka: tokom samo nekoliko dana, izgradiće se dve potpuno nove bolnice, samo za zaražene. Opremiće ih se stotinama respiratora i jedinicama intenzivne nege. Ta radikalna odluka bila je jedna od najboljih, jer je suzbila daljnje širenje zaraze među bolničkim pacijentima, koji su vrlo značajno pridoneli ukupnom broju umrlih. Drugo "usko grlo" postala su zaštitna odela protiv zaraze za lekare i sestre. Mislili su da ih imaju dovoljno, ali kad su se vuhanski lekari vratili na posao, a uvezeni medicinski timovi još bili tamo, videlo se da zaštitnih odela jednostavno nikada nema dosta. Nekim je fabrikama tada naređena masovna proizvodnja zaštitnih odela. Uz to, nije važno samo imati odela, već i provesti dovoljno kvalitetnu obuku među lekarimai sestrama kako se ona pravilno koriste.

Poučeni iskustvom zaraze celih lekarskih timova u početku, direktori golemih bolnica u Vuhanu podelili su svoje radnike na timove koji su bili dovoljno veliki da drže cela odeljenja. Takvi timovi više nisu smeli da budu u bolnici u isto vreme, a ni privatno se družiti ili dolaziti u dodir. Tako se osiguravalo se da, ako se već razboli i dio lekarskog kadra, da se ne razbole svi. Idući praktičan problem bio im je što lekari nisu ceo dan smeli da izlaze iz tih odela, pa nisu mogli vršiti nuždu. Trebalo je nabaviti veliku količinu pelena za odrasle, koje su zdravstveni radnici morali da nose ceo dan u svojim smenama.

Još jedan nepredviđen problem je što lekarima u tim odelima koža nije mogla da diše. Nakon nekoliko dana počeli bi da razvijaju vrlo ružne i bolne osipe. Trebalo je mobilizirati cele timove dermatologa da svojim kolegama na kraju smene saniraju te osipe, kako bi idućeg dana opet mogli da rade. Uz to, bolnice Vuhana su tada bile već toliko pretrpane bolesnicima i lekarima, da je trebalo udvostručiti ili utrostručiti proizvodnju i ponudu hrane i pića za sve te ljude. Nadalje, lekari su morali bdeti nad pacijentima cele dane i noći.

Zbog toga su se počela postavljati praktična pitanja - ima li smisla da se, tokom epidemije, uopšte vraćaju svojim domovima? Većina ih je odlučila ostajati i spavati u bolnici, kako bi zaštitili svoje porodice od zaraze. Drugi su iznajmili privremeno stanove u blizini bolnice, kako bi se dobro naspavali, a ne bi ugrozili porodicu. Treći su uputili svoje porodice rodbini. Vjrujem da o ovim pitanjima sada razmišljaju i moji kolege u Hrvatskoj, mnogi od njih moji bivši studenti, pa im ovim putem nudim neke ideje iz Vuhana.

Naposletku, nakon što su na ovaj način suzbili bolničke epidemije, trebalo je suzbiti i epidemiju izvan bolnice, među stanovništvom u gradu Vuhanu. To se moglo samo masovnim testiranjem svih sumnjivih na zarazu. Bilo je to u doba gripe i prehlada, u januaru i februaru, pa je mnogo ljudi kašljalo. Trebalo je videti ko kašlje zbog gripa ili prehlade, a ko zbog COVID-19. Kinezi su organizirali hiljade malih epidemioloških timova koji su se javljali na dojave i išli po stanovima, merili temperaturu i testirali ljude.

Kao što je sve zaražene pacijente trebao izmestiti iz postojećih bolnica u dve novoizgrađene bolnice, na isti način je i sve zaražene ljude s blažom slikom bolesti trebalo staviti u izolaciju. Za to su koristili stadione i prazne škole. Vrlo velik broj zaraženih ljudi na taj su način premestili u izolaciju i pratili ih dok ne ozdrave, te ne pokažu više tragove virusa.

Tako je Vuhan između 23. januara i 7. marta uspeo u šest nedelja sasvim suzbiti golemu, bukteću epidemiju koronavirusa, koja je na vrhuncu imala oko 3750 potvrđenih zaraženih u jednom danu. Analogija toga za Hrvatsku bio bi 1364 nova potvrđena slučaja dnevno, radi poređenja. I to su uspeli suzbiti karantinom unutar šest nedelja.

Na kraju, pitao sam ih kako su uspeli da zadrže 11 miliona ljudi tako strogo u svojim domovima. Kolege su mi rekle da, kada su zatvorili Vuhan, vlada je okupila vodeće kineske stručnjake za pravosuđe. Već 6. februara, dve nedelje nakon zatvaranja Vuhana, doneli su na snagu "Zakon o kažnjavanju kriminalnih radnji usmerenih protiv sprečavanja širenja novog koronavirusa koji uzrokuje upalu pluća". Svaki zaraženi kome je određen karantin, a namerno je prekrši, kaznio bi se kaznom "između 10 godina zatvora i smrtne kazne",zavisno o posjedicama, prema članku 114. i 115. Kineskog kaznenog zakona. Ako je odredbu o karantinu prekršio slučajno, bio bi zatvoren na mesec dana do tri godine. A ko na bilo koji način, iz nehaja i protivno uputstvima štaba za prevenciju koronavirusa, doprinese širenju virusa, kaznio bi se s 3 do 7 godina zatvora. Očigledno, radi se o kaznama koje su bile dovoljno uverljive da bi se 11 miliona ljudi uspelo držati u strogom karantinu.

Izlazak je bio dopušten samo jednom članu domaćinstva, svaka tri dana, kako bi nabavio namirnice za ostale. Pre izlaska morao je pozvati jedan od onih malih epidemioloških timova, kako bi mu izmerili temperaturu.

Vuhan/Hubei bio je prvi eksperiment mega-karantina u ljudskoj istoriji, te u domaćinstvima blokirao 56 miliona ljudi. Pokazao nam je da je epidemiju COVID-19 moguće efikasno suzbiti. Čitava Kina, sa svojih milijardu i četiristo miliona stanovnika, već danima beleži samo dvadesetak novih slučajeva dnevno. Većina tih novih slučajeva sada im dolazi iz inostranstva, a broj ukupno umrlih u Kini ne bi smeo preći 5000.

Preslikano na hrvatsko stanovništvo, to je 14 umrlih, iako su imali nepoznatu bukteću epidemiju, zaražene lekare i proširenje virusa u sve pokrajine. Ako se epidemija i vrati opet nekim manjim žarištem, nema sumnje da će Kina znati ugasiti takvo žarište, nakon ovakvog iskustva.

Dva vrlo teška pitanja za sve vođe zemalja zapada danas su: mogu li oni postići isti rezultat, te žele li ga postići? Jer, višemesečni karantin manjeg stepena strogoće od one kineske silno će naštetiti njihovim ekonomijama. Ostaviće nebrojene ljude bez posla. Pritom, gripa uzrokovana virusom influence godišnje može da odnese i do 650.000 života u celom svetu, iako za nju imamo raspoložive vakcine. Ali oko opasnosti od gripe ne postoji više gotovo nikakva javna svest niti strah. Možda su još bolji primer upale pluća siromašne dece u svetu, koje su uglavnom uzrokovane pneumokokom, hemofilusom tipa B, respiracijskim sincicijskim virusom i virusom influence. One i dalje odnose milion dečjih života godišnje. To je 2,739 smrti siromašne dece sveta svakoga dana, sasvim nevidljivih i nepoznatih javnosti, a zbog istog medicinskog uzroka kojime nam sada preti COVID-19.

Zapad sada odlučuje: hoće li COVID-19 suzbiti disciplinom i strogim karantinom, kao Kinezi, ili će ga pretvoriti u "puzajuću epidemiju", pa jesecima živeti u blažim karantina dok se na COVID-19 ljudi jednostavno ne naviknu, te ga se prestanu toliko bojati?

Bonus video:

(Espreso.co.rs / Večernji.hr / Igor Rudan)