TITO, PAPA I JA SMO ZAJEDNO DOGOVORILI GRANICE HRVATSKE: Isplivalo KLJUČNO svedočanstvo čoveka iz senke

Zadnjih 35 godina nije se znalo kakva je sudbina zatekla 87 traka koje je, zbog memoara Ivana Steve Krajačića, snimila poznata novinarka Dara Janeković.

Ivan Stevo Krajačić, Titova desna ruka, glavni sovjetski obaveštajac na Balkanu, želeo je uz njenu pomoć da objavi svoja sećanja, ali se - iz nepoznatih razloga, na kraju posla - predomislio.

Došlo je do sudskog spora, u kojemu je zagrebački sud na kraju zabranio objavu materijala pa je Dara, katkad, samo fragmentarno navodila delove. Nagađalo se da je objavu Krajačićevih memoara stopirao Josip Vrhovec, jugoslovenski ministar spoljnih poslova, koji je Krajačića uverio da bi to po njega bilo opasno. Krajačić je, naime, znao najviše što živ čovek može znati: kako je Tito 1938. dospeo na vrh partije, koji su jugoslovenski komunisti sarađivali s Gestapom a koji s ustašama, gde je završila ustaška arhiva iz UNS-a, ko su bili ruski (sovjetski) agenti u Jugoslaviji (on im je, konačno, bio šef), kako je nastradao Hebrang a kako Krcun, kako je pao Ranković, što je bio smisao ustavnih promena iz 1974. godine, za koga je radila Jovanka, i tako dalje i tomu slično...

"Krajačićeve trake" na kraju su lagano potonule u zaborav. O njemu se nikad nije puno govorilo, a on sam, kako se čini, to nije ni želeo... Interes za njih obnovio je, međutim, vremešni Josip Manolić, koji je u drugom svesku svojih memoara rekao da su trake- kod njega!

- Stevo mi je pre smrti darovao snimke razgovora koje je vodio s Darom Janeković. Zna se šta se radi s neposlušnima. Zašto je taj zapis kod mene, predstavlja li neki testament ili je zapravo reč o poverenju koje je imao u mene znajući da će zapis ugledati svetlo dana kad za to sazriju uslovi? Teško mi je i danas odgovoriti što su mu bile namere. Svojom nesuđenom biografijom Stevo je znao reći: 'ne štedite me od pohvala nego od pokuda', ali ja nisam njegov biograf nego samo nastojim događaje koji nas povezuju otrgnuti od zaborava, posebno one koji se tiču stvaranja samostalne savermene Hrvatske, i pokazati njegove zasluge na tome putu. - piše na 193. stranici drugog memoarskog sveska Josipa Manolića, naslovljenog "Domovina i špijuni".

No ono što je iznenadilo čitatelje knjige bila je činjenica da iz tog historiografskog blaga nije citirano praktički ništa, pa je i dalje ostala lebdeti sumnja o postojanju tih materijala.

Ali redakcija Expressa uspela je dobiti na uvid tajanstvene vrpce i transkripte Krajačićevih sećanja. Već i parcijalni uvid u taj bogati materijal jasno pokazuje da je reč o građi koja će, kad prođe ozbiljnu stručnu verifikaciju, svakako baciti novo svetlo na noviju hrvatsku istoriju...

Na pitanje zašto ta sećanja nikad nisu publicirana, izvor Expressa, koji je materijale dao na uvid, objašnjava:

- Ivan Stevo Krajačić dao je barem deset intervjua koji nikad nisu objavljeni. Novinari bi došli k njemu, razgovarali, a kad bi se javili njegovoj sektetarici za autorizirani tekst, dočekalo bi ih iznenađenje. Sekretarica bi im rekla: 'Znate, ništa od toga...'

Krajačić je imao šta tajiti, nastavlja sagovornik Expressa, pa dodaje:

- On vam je 1938. krenuo u Moskvu, na poziv centrale. Došao je do Češke, a onda, navodno samoinicijativno, odustao od puta u Moskvu i krenuo u Španiju. Zamislite, Staljin vas zove u Moskvu, a vi se u Pragu predomislite i odete u Španski građanski rat? Koliko vam je to uverljivo? S druge strane, komunisti koji su se vraćali iz Španije nakon poraza republikanaca obično su prolazili nemačko zarobljeništvo. Francuzi su ih isporučivali Nemcima. Zašto bi nacisti pustili toliku masu komunista, svojih najljućih protivnika, na slobodu? Koliko ih je pristalo na saradnju? Je li Stevo bio među njima?

Nije samo to kardinalna zagonetka. Ruske su tajne službe (GRU) u Španiji likvidirale sve koji su se odmetnuli od Staljinove politike. Staljin nije dozvoljavao širenje komunističke revolucije po svetu, jer bi ga to suočilo s većim neprijateljstvom i izolacijom no što je mogao podneti.

Dok se njegov arhineprijatelj Trocki zalagao za "permanentnu revoluciju" kako bi celi svet postao oaza komunizma, Staljin je, kao realist, bio zagovornik doktrine o "komunizmu u jednoj zemlji". A da se ta linija sprovodi, brinuli su se posebni odredi ubica, koji su - u Španiji, Francuskoj, Belgiji, Meksiku, posvuda - ubijali neposlušne. Ivan Stevo Krajačić bio je, čini se, na čelu jedne takve skupine egzekutora...

No Krajačića vidimo i na nizu drugih lokacija na kojima se stvarala velika istorija. On 1941. provodi u Zemunu i u Beogradu, baš u vreme kad nekim čudom biva uhapšen pa potom streljan drugi Staljinov ubica, Mustafa Golubić, Titov partijski neprijatelj. Krajačić je uz Tita u vili u Visokoj, u vreme kad (1948) prima Staljinov telegram, kojim Tito biva proglašen izdjanikom.

U sobi su samo Tito, Krajačić i Titov pas. Krajačića potom vidimo u Beogradu kad se Tito ženi s - gle čuda - njegovom štićenicom Jovankom, s kojom ostaje u doživotnom prijateljstvu. Krajačić 1966. priprema i famozni Brijunski plenum, na kojem pada Aleksandar Ranković, a, kako pokazuju ove vrpce, Krajačić pomaže Titu i da, uz suradnju Katoličke crkve, od Italije isposluje priznanje zapadnih granica Jugoslavije, to jest SR Hrvatske.

Bez tog posla RH bi danas imala velikih problema - to postaje savim jasno kad vidimo koliko nam u Piranskom zalivu, mala i neutecajna Slovenija može zagorčati život zbog uskog "dimnika" - što bi tek mogla moćna Italija da granice nisu priznate?!

- Ljudi misle da je Brijunski plenum odrađen na Brijunima. To je prilično naivan pogled na stvari... Krajačić je pre plenuma odradio razgovore sa svim učesnicima, oni su na ostrvo došli pripremljeni. Znali su koje su njihove uloge i što trebaju govoriti, a da ne bi došlo do neke neočekivane psine, za mjsto plenuma određeno je ostrvo, nedostupano običnim ljudima, zaštićeno, sasvim pod kontrolom.

"Kad smo micali Rankovića, odredio sam", piše u transkriptu, "da to bude na Brionima, tako nikakav neprijatelj nije mogao doći i svaka je psina bila otklonjena..." Brijunskim plenumom nije maknut samo Ranković. Poražena je cijela unitaristička struja, koja se oslanjala na Srbiju i na Udbu.

Krajačić, u nizu citata - ne zaboravimo, razgovori su vođeni krajem '70-ih i početkom '80-ih godina - sasvim jasno pokazuje da mu je na umu hrvatska (odnosno republička) samostalnost, i da je posve načistu o tome da ustavne promjene ciljaju na državnost republika.

-Sadašnji je ustav (iz 1974.) kruna svega što smo dugo godina smerali. K tome se dugo išlo, ali se to što hoćemo nedovoljno izvršavalo - kaže Krajačić pa pojašnjava:

- Sedei sam dugo godina i u Ustavnoj komisiji i prigovarao Kardelju - dobro, majku mu, ostavite nešto i za republike... smatrao sam da treba nešto ostaviti i federaciji, da vojska treba ostati jedinstvena. Zato sam i rekao, daš im iglu, a ušicu držiš kod sebe... To onda nije ono kuda idemo....

Njegove insajderske tvrdnje o tome kako su Partija i Crkva sarađivale na utvrđivanju zapadnih granica države - koje je Krajačić, čini se, više doživljavao kao Hrvatsku a Tito kao Jugoslaviju - danas deluju šokantno.

-Stevo mi potom govori da je bio jedan od onih koji su gurali da se uspostave diplomatski odnosi s Vatikanom i da profesor Vjeko Cvrlje pođe tamo pošto je kao profesor, i po vanjštini, bio ugodna figura...

Podseća i na to da je Papa odlučio stvoriti Riječku nadbiskupiju, od Kopra do Karlovca, priznati državnu granicu, koju danas još uvek reakcionarni krugovi Italije ne priznaju.

- Znate, bila je dosta velika stvar kada je Papa to priznao.

Kratka wikipedijska odrednica kaže:

- Pod italijanskom okupacijom, 1925., osnovana je Riječka biskupija, u čiji su sastav ušli hrvatska i slovenska područja izvan Istre. Nakon Drugog svetskog rata italijanski biskup i sveštenici napuštaju Rijeku, a 1950. razdeljeni su slovenski i hrvatski deo područja biskupije.

Dana 27. srpnja 1969. ujedinjene su Senjsko-modruška i hrvatski deo Riječke biskupije te je tako nastala Riječko-senjska nadbiskupija. Sedište nove nadbiskupije i metropolije postala je Rijeka s katedralom sv. Vida...

- U Kumrovcu, rodnome mestu druga Tita, izgradili smo modernu crkvicu. Posle toga više ni ovi iz Svetog Jeronima nisu mogli više prigovarati...

Krajačić govori i o Stepincu:

- U Hrvatskoj smo imali silnih problema s klerom. Morali smo uhapsiti Stepinca. No kad je bio uhapšen, nastojao sam da dobije posebnu prostoriju za bogoslužje, da nitko ne može reći, gle bezbožnici maltrertiraju Stepinca. Čak sam mu omogućio da u zatvoru dobija i vino... Premda je bio uhapšenik, imao je određene pogodnosti. Uvek sam vodio računa o sveštenicima i biskupima. S onima koji su bili voljni sarađivati sam razgovarao. Neki od njih su k meni dolazili, k nekima sam ja odlazio.

To je samo mali deo neobjavljene građe. Javnosti su poznati još neki fragmenti. U intervjuu koji je Dara Janeković, nesuđena suautorka Stevine biografije, dala nedeljniku Globus 25. maja2001. godine, novinarka ističe kako je Krajačić bio jako važan za Nazorov boravak u partizanima.

- Stevo Krajačić je zapravo spasio Nazora za vreme noćnog napada ustaša na Otočac u septembru 1943. Ustaše su u ponoć snažno napali, združeni s četnicima. Bilo je to neposredno iza kapitulacije Italije, kad su brojne partizanske jedinice otišle u Primorje i Dalmaciju. Malo nas je ostalo uz Glavni štab. Milka Kufrin i ja plivale smo usred noći preko hladne Gacke i tako se spasile. U gradu je bio i Vladimir Nazor. … U napadu na Otočac teško je ranjen Ivan Krajačić Stevo, koji je zauzeo položaj na jednom raskršću i pomogao spašavanju Nazora i onih koji su se našli pod žestokim udarom ustaša - kaže gospođa Janeković i dodaje:

- Mislim kako je Krajačić bio vrlo privržen Titu. Znam to po mnogim stvarima. Pitala sam ga čak i to je li on bio atentator Kominterne, poslan da ubije Tita. To mi je demantovao. Stevo je bio pored Tita, ovde u Zagrebu, kad mu je sovjetski ambasador doneo napadačko pismo Staljina i Molotova 1948. Tom prilikom Titov pas, Tigar, zgrabio je ambasadora za ruku.

Na pitanje šta je od Steve doznala o prisluškivanju Tita, Dara Janeković u Globusu je rekla:

- Krajačić mi je prenio navodne Titove reči o sumnji da ga prisluškuju. U njega je, kako je tvrdio Stevo, imao puno poverenje. Ispričao mi je da su ga Tito i Jovanka pozvali na ručak i da ga je Tito upitao može li mu poslati nekoga da to proveri. Krajačić je, navodno, poslao dvojicu povjerljivih tehničara malim avionom, proverili su sve i iste se noći vratili u Zagreb. Krajačić mi je tvrdio da su pronašli uređaje za prisluškivanje.

Jedan detalj iz knjige generala Ljubodraga Đurića pokazuje da je Krajačić zapravo Titu organizovao vlastitu, privatnu tajnu službu. Stevo Krajačić je odmah 1945. u kancelarije na Dedinju postavio prislušne uređaje, tzv. kruške, koje su, nominalno, služile za komunikaciju između zvaničnika, ali su de facto bile prislušni aparati preko kojih su Tito i njegovi pouzdanici znali gde šta ko govori. Dara Janeković govori i o poznatom logoru:

- Pitala sam ga ko je pronašao Goli otok i je li znao što se tamo događa. Rekao je da ga je on otkrio, zajedno s kiparom Augustinčićem. Augustinčić je, navodno, tražio kamen, a Stevo 'sigurno mesto za informbiroovce'. Crvena armija je već bila u Mađarskoj. Rekao je kako su 'morali internirati informbiroovce koji bi u slučaju napada SSSR-a mogli postati peta kolona', ali da nije znao šta se tamo događalo, iako je bio ministar unutarnjih poslova. Prema njegovim rečima, Goli otok nije bio pod ingerencijom Hrvatske nego Saveznog ministarstva unutarnjih poslova. To ih, naravno, ne opravdava. Morali su znati jer se o tome u javnosti već šaputalo…

U kojem će obliku ovi zapisi - prezentirani deo samo je minijaturni komad velike građe - ugledati svwtlo dana, još treba videti. Dara Janeković s Krajačićem je vodila 87 razgovora, snimljenih na magnetofonsku traku, prekucanih na oko 2000 kartica teksta... Treba biti strpljiv do objave celine ovih spisa, a onda krenuti u filigranski rad, istraživanja, uspoređivanja iskaza, provere arhiva - valjda će do tada i Moskva i Berlin pripustiti sve zainteresovane, zaključuje Express.

BONUS VIDEO:

(Espreso.co.rs/Express)