UJAK JE SILOVAO OD ČETVRTE GODINE: Kada je to rekla roditeljima, njihova reakcija je SLOMILA!

- Seksualno me zlostavljao bliski član porodice, mamin brat. To je trajalo 10 godina, ali ne želim o detaljima celog tog mučnog razdoblja - počinje za "24 sata" razgovor žena (33) koja je smogla hrabrosti da otvoreno govori o teškoj traumi koju je preživela.

Njena agonija počela je u detinjstvu, a najranije sećanje odnosi se na neprimerene dodire. Imala je četiri godine.

- Isprva sam mislila da je to normalno, da je tako u svim porodicama. Tek kad sam počela ići u školu, shvatila sam da se događa nešto što definitivno nije normalno i ne bi se trebalo zbivati. Znala sam mu reći da to nije u redu i da ću sve ispričati, no on bi mi se samo nasmejao uz rečenicu: ‘Ionako ti niko neće verovati, ti si dete, a ja sam odrastao čovek'- opisuje ona dodajući kako je reč o muškarcu starijem od nje 25 godina.

Zbog svega se počela povlačiti u sebe, imala je epizode depresije ili nekontrolisane agresije, često je menjala raspoloženja. A onda je u 12. godini odlučila da se više ne može nositi s tom situacijom. Porodica i prijatelji nisu primetili ništa čudno, a ona tad nije ni znala kako bi im rekla.

- Sećam se kad mi je prekipelo. Odlučila sam da moram umreti. Uzela sam šaku tableta i sve popila. Završila sam u bolnici. Nakon svega sam konačno priznala mami što se zbiva. Zaprepastio me izostanak reakcije, i s njene i s očeve strane. Tad sam bila savim sigurna da ja nisam normalna - nastavila je.

Nakon izlaska iz bolnice ostala je u istoj kući, roditelji nisu obavestili stručne službe.

- O svemu sam ispričala još nekim ljudima, ukupno je još četvoro odraslih znalo za situaciju, uključujući njegovu ženu i njegovu mamu, no niko ništa nije učinio. Mislili su valjda da je zadatak roditelja preduzeti nešto, kaže.

Majčin je brat nastavio dolaziti u njihovu kuću na druženja, a zlostavljanje se nastavilo. Tek kad je postala fizički snažnija, uspela ga je odgurnuti od sebe i pobeći, pa je prestao. Gurala je sve pod tepih.

- No tada, desetak godina poslije, videla sam ga u društvu dece. Sve mi je prošlo kroz glavu i osjetila sam snažan strah da će isto učiniti i drugima. I tad sam znala da moram da reagujem. Otišla sam u policiju. Dala sam iskaz, nesvesna da prava borba tek počinje - priznala je.

Roditelji su bili ogorčeni jer je “uništila život čoveka s troje dece”. Ogradili su se od nje.

- Kad je inspektorka došla mojima na vrata i mami je rekla šta sam kazala u svom iskazu, ona je rekla: ‘Pa ja sam mislila da je on nju samo malo, nisam mislila da je tako puno’. Usledio je pritisak tako da mi je prenosila što o mojoj prijavi govore komšije ili poznanici, šta kaže rodbina. No bila sam još dovoljno sigurna u svoju odluku da to isteram do kraja jer nisam htela da ovo što je radio meni ponovi nekom drugom detetu - objašnjava žena.

Iskaz je, nakon u policiji, ponovila za snimau koju su koristili na sudu. Okrivljeni je u policiji priznao zlodela, ali na sudu to nisu uzeli u obzir. Zatim je priznao na sudu tri puta, a na kraju je rekao da je sve lagao i da nije kriv.

- Navodio je da je njegov svedok umro, a sud ni policija nisu proveravali je li to tačno. Mi smo tog čoveka videli živog i zdravog. Mama mu je umrla nekoliko puta. Ma smejurija. U svemu tome najteže mi je palo to da on ima prava, a ja ih nemam. On ima pravo na žalbu nakon presude, kojom su mu dosudili tri godine zatvora, a ja nisam imala pravo žalbe na tu presudu. Žalio se on, očekujući valjda da će mu smanjiti kaznu, no žalio se i državni tužitelj, pa je dobio četiri godine. Mama mi je tad rekla da ionako ništa nisam postigla, osim što sam čoveku uništila život - govori ona.

Društvo je pritom prstom upiralo u nju, osuđujući njen istup, a ne njegovo zlodelo.

- Zato o svemu ne želim pričati. Kad vam se nešto takvo dogodi, na ulici gubite ime i prezime, prestajete biti osoba i postajete ‘ona koju su silovali’, ‘ona koja je bila s pedofilom’. Mi žrtve izgubimo ličnost i postajemo nešto a ne neko - ogorčena je.

Kasnije je razgovarala s roditeljima pitajući ih zašto nisu reagovali i zašto su to sve dopustili. Kaže kako je mama samo slegnula ramenima rekavši da joj je to brat bez obzira na sve, a otac je utvrdio kako je nastavio kontakte s njim jer ga nije želeo ubiti da on ne završi u zatvoru.

- On i danas ima prava. Ja mu ne smeem reći ime, ne smem ga nazvati pedofilom jer će me zakon kazniti. A njemu neće biti ništa. Sva sreća, nikad se više nismo sreli. Odselila sam se u drugi grad i počela novi život - kazala je.

Nikad nije dobila ni tražila psihološku pomoć. Kaže kako su joj je ponudili u nadležnom CZSS-u nakon prijave policiji, ali odbila je.

- Kako mislite da mi može pomoći rečenica: ‘Ispričajte nam šta vam se dogodilo’? Ne želim se prisećati tih detalja i tog užasa. I danas patim. Imam noćne more, probleme sa srcem, i dalje imam promene raspoloženja. To je kao da se penjete na vrh brda i nedostaju vam još samo dva koraka do cilja, no tad se okliznete i vratite se na početak. Za mene je svaki dan takav. U sistem nemam povjerenja i, znajući sve što znam danas, nikad ne bih otišla upoliciju. Sve bih riješila sama jer za žrtvu nema zaštite. Za počinitelja ima. Žrtva nema prava, počinitelj ima - prepričala je.

U međuvremenu se udala, ima dvoje dece.

- Iskreno saosećam s ovom devojkom. Pokušavam da takve vesti do mene ne dopru jer sam oko sebe sagradila obrambene zidine. Mirisi, neko ko me podsjeća na njega, rečenice koje mi je govorio... Sve me to vraća. Ne želim to proživljavati jer imam supruga i decu, zbog kojih se svakog jutra moram buditi. No ova devojka možda nije ni svesna da borba za nju tek počinje - istaknula je.

"Ako trpite nasilje ili znate nekog ko trpi nasilje, pozovite SOS telefon 0800 35 00 36."

BONUS VIDEO:

(Espreso.co.rs/24sata)