Hrvatska porušila 3.000 partizanskih i srpskih spomenika, a evo o čemu je reč!

Kratko pamćenje poodavno je jedna od karakteristika srpskog naroda. I gle čuda, taj isti narod koji je stasavao i opstajao na kolektivnom pamćenju, najednom zaboravlja šta se sa njim i okolo njega dešavalo u popriličnom vremenskom razdoblju. I baš na to kratko pamćenje hrvatski "povjesničari" i zvaničnici računaju. Zato su sada krenuli u novu propagandnu aktivnost u čijoj je žiži Hrvatska kao centar antifašizma.

Svojevremeno, poznati češki filozof Karel Kosik napisao je da postoje privilegovani trenuci kada sama stvarnost pokazuje svoju suštinu i sve zavisi od toga hoće li se naći pisar i verno zapisati ono što izlazi na površinu. I izgleda da se našao pisar koji je zabeležio kako je zvanični Zagreb svoj "antifašizam" sprovodio u praksi. Kao prvo, promenili su zvanični naziv svog "tisućuljetnjeg" parlamenta u Hrvatski državni sabor, koji je taj naziv nosio samo u vreme Pavelićeve nakaradne države.

Ubrzo posle instalacije nove vlasti u Hrvatskoj, u leto 1990. godine, preko javne retorike svakodnevno se podsećalo da su Jugoslavija, komunizam, partizani, bratstvo i jedinstvo, Srbi - neprijatelji. Takva praksa uskoro je dala "dobre rezultate": do temelja su razoreni spomenici koji su svedočili o ubijanju Srba od strane ustaša, zatim o zločinima fašističkih okupatora nad Hrvatima, potom su tu spomen-obeležja koja govore o ubijanju Jevreja, a onda su na red stigli obelisci koji su govorili o Komunističkoj partiji, Titu u NOB, bratstvu i jedinstvu.

Još pre početka ratnih čarki, a docnije ozbiljnijih vojnih operacija, uništeno je 220 spomen-obeležja. Rušenje tih spomenika najčešće je bio juriš na mesta pamćenja, pokušaj da se izbriše iz kolektivnog sećanja najvažniji deo iz istorije Drugog svetskog rata, antifašistička borba i stradanja Srba i drugih nehrvata u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj. To je bio deo šire revizije savremene istorije u Tuđmanovoj Hrvatskoj koja je krenula u stvaranje novih mitova.

Bahatost, netolerancija, krajnja agresivnost, pljačke, tiranija, rušenja, ubistva, postaju sastavni deo svakodnevice. Odnos prema obeležjima iz prošlosti nije se nimalo razlikovao od odnosa koji će ta nova vlast imati prema građanima, naročito srpske nacionalnosti. Kad se jednom postavi eksploziv ispod jednog spomenika, onda je još lakše staviti ga ispod nečije kuće. Na desetine, na stotine primera, mogu da potvrde ovu praksu.

A kada su počele ratne operacije, demolirano je više od 3.000 partizanskih spomenika i drugih obeležja iz istorije i tradicije Srba u Hrvatskoj. Jedan deo, ali mnogo manji, uništili su i pripadnici Vojske Republike Srpske Krajine (u Plaškom miniran partizanski spomenik u centru grada, i srušen spomenik narodnom heroju Marku Oreškovića Krntiji).

Tih dana u Osijeku, od 82, nestala su, uklonjena ili uništena 62 spomenika, biste i spomen-ploče. Na pitanje gde bi mogli biti ti spomenici, tadašnji predsednik Izvršnog veća Skupštine opštine Osijek Branimir Glavaš odgovorio je da je "obolio od opće amnezije".

Do sredine 1992. godine iz Karlovca je izbeglo 15.000 građana srpske nacionalnosti od ukupno 21.731, koliko ih je u tom gradu živelo po popisu iz 1991. Kada već nije bilo Srba, šta će onda i pravoslavna crkva, koja je, inače, vekovima krasila grad, bio je rezon gradskih jurišnika iz HDZ. Šta se sve zbilo ispričao je jedan građanin iz neposrednog komšiluka:

- Bio je 29.12.1991. Došli su naši, doneli su snopove eksploziva, a nama rekli da se udaljimo te večeri iz stanova, jer će biti veselja do mile volje - rekao je on. A u hronici Karlovca, u "Karlovačkom tjedniku" (11.1.1992) pod naslovom "Pogođena pravoslavna crkva" piše:

- Da neprijatelj svojom artiljerijom gađa nasumice, najbolje potvrđuje vest da je pogođena pravoslavna Crkva Svetog Nikole.

Evropska posmatračka misija došla je u Karlovac i napisala izveštaj u kome se dokazuje "da je Crkva Svetog Nikole minirana i da je ostavila trag necivilizacijskog, vandalskog čina s kraja 20. veka koji je uništio nekadašnju karlovačku lepoticu".

Uništena Crkva Svetog Nikole u Karlovcu

Spomenik Vojina Bakića, u čast revolucije Slavoniji, u Kamenskoj, koji je nesumnjivo bio među najvećim apstraktnim skulpturama u svetu, srušen je iako se to područje nalazilo izvan neposrednih ratnih dejstava. Povodom autorove smrti "Vjesnik" će objaviti neistinu: "Njegov spomenik slobodi naroda Slavonije srušili su četnici." Neposredni naredbodavac za izvršenje ovog zločina Miljenko Crnjac ne samo da nije pozvan na odgovornost, nego je "lepo napredovao sve do generala". I drugo remek-delo ovog autora, na Petrovoj gori, posvećeno ustanku naroda Banije i Korduna, doživljava sličnu sudbinu. Posle 1995. počinje njegovo sistematsko uništavanje i traje do danas. Skida se i odnosi skupocena oplata od nerđajućeg čelika, a lokalna i državna vlast ne preduzimaju nikakve sankcije protiv počinilaca, uprkos protestima antifašističkih udruženja.

I ne samo to - kuću sa ateljeom, koju je Vojinu Bakiću imao u uvali Grščici, na Korčuli, uništili su već 1991. godine "prosvetljeni HDZ jurišnici" iz mesta Blato sa tog ostrva. Niko nikad za to nije pozvan na odgovornost.

U Kuknjevcu, sedam kilometara od Pakraca, uzdizao se spomenik u čast 780 ubijenih Srba. Zločin su izvršile ustaše početkom oktobra 1942. godine. Imena ubijenih bila su ispisana na kamenim pločama. Autor ovog obeležja bio je vajar Stevan Luketić. Stručno postavljen eksploziv učinio je svoje: od visoke čelične skulpture nije ostalo baš ništa, čak ni temelj. Tako se eksplozivom uništava svaki trag prošlosti. Asfaltni put koji je vodio do spomenika, danas je zarastao u gust korov i šipražje.

U Dalmaciji je od 1.030 spomen-obeležja srušeno ili oštećeno 482, blizu 50 odsto. Na području Makarske srušeni su svi spomenici. Na Visu, na obali uz pristanište, 1964. godine podignut je spomenik čiji je autor bio Antun Augustinčić. Na jednostavnom kamenom bloku, s jedne strane isklesana je bila rečenica "Tuđe nećemo - svoje ne damo", koju je pred kraj rata izrekao Josip Broz upravo tu na Visu. Početkom devedesetih ploča je sklonjena, izgleda baš u vreme kada su u Zagrebu počele da se roje ideje da se "potegne za tuđim."

Sve ovo što se izdogađalo devedesetih godina samo opominje da nam je malo potrebno da iz ljudskog društva skliznemo u divljaštvo. Nadajmo se da nam se neće još jednom desiti da se pojave neki "manijaci i da nam siluju učiteljicu života - istoriju".

Ilustraciju stanja tih godina u Hrvatskoj daje i intervju legendarnog, sad već pokojnog novinara "Slobodne Dalmacije" Milorada Bibića Mosora, sa akademskim vajarom Lujom Lozicom. Mosor je zapitao čuvenog vajara da li je preboleo što su na komadiće isekli njegovu skulpturu Josipa Broza Tita u mramoru:

- To je kulturicid najgore vrste kojeg je osudio celi svet. Jedino se u Hrvatskoj o tome šutilo. Titovu skulpturu, izloženu u Šubućevoj ulici u Zagrebu, ispilali su na komade. Strašno. Užasno. Ubitačno. Nestvarno - odgovorio je Lozica.

Na pitanje da li je istina da zato nije hteo susret sa Franjom Tuđmanom, niti da napravi njegovu skulpturu, rekao je:

- S Franjom Tuđmanom se nisam sretao. Niti sam ja želeo sresti njega, niti je on hteo sresti mene.

Možda je Franjo Tuđman, primetio je Mosora, voleo neko Lujino umetničko delo.

- To me ne zanima. Moje geslo je: ko jednom izda - uvek izda. Pametnom dosta!

Srušen spomenik Radi u Končaru u Splitu

Spalili tri miliona knjiga

Devedesete godine u Hrvatskoj su bile godine prevrata i uništavanja. Ćirilica je proglašena đavolskim pismom, a nacionalistički čizmaši počeli su da brišu blato o obraze Crnjanskog, Nušića, Ćopića, Miljkovića, pod ciničnom formom "otpisa knjiga" iz zabitih školskih biblioteka, sve do vodećih nacionalnih institucija u Zagrebu.

U "seckalici" je tako završilo gotovo tri miliona knjiga, ili oko 15 odsto ukupnog knjižnog fonda. Na svakom koraku osećao se jezivi, ledeni, dah fašizma: počelo je uklanjanje "nepodobnih" knjiga. U prvom talasu izbačena je ćirilica, a potom latinička izdanja Crnjanskog, Andrića, Kiša, Kapora...

Velimir Visković, urednik u Leksikografskom zavodu u Zagrebu, ostavio je svedočenje o uništenju 40.000 kompleta "Enciklopedije Jugoslavije":

- Iako sam sugerirao da se te knjige potiho prodaju, kamionima su otpremljene na mljevenje. Problem je bila i "Likovna enciklopedija Jugoslavije". Iz trećeg toma potom su izvučeni samo hrvatski umetnici - ispričao je Visković.

Bonus video

(Espreso.co.rs/Novosti)