LAKIRA NOKTE U ZBORNICI, A DECU ZOVE SELJAČINAMA: Učiteljica opisala sa kakvim sve koleginicama radi u školi!

Bernarda Jug je hrvatska učiteljica engleskog jezika bez dlake na jeziku, koja na Fejsbuku vodi stranicu 'Hrvatska učiteljica bez cenzure' gde otvoreno progovara o problemima učitelja i učenika, iznoseći anegdote iz učiteljske svakodnevice.

Poslednja objava kojom je u javnosti otvorila raspravu o društvenoj valorizaciji strukovnih obrazovanja ticala se srama koji je jedan od njenih učenika izrazio zbog činjenice da će "dalje moći upisati samo za zidara".

Jug je javno stala u obranu profesora Franje Dragičevića, profesora mašinstva Tehničke škole Čakovec, koji se našao u fizičkom sukobu s dvojicom đaka zbog čega je dobio upozorenje pred otkaz. Tada su mediji pisali o njenoj neprimerenoj reakciji u kojoj je tražila imena učenika koji su učestovali u incidentu.

Ona je za portal 100 posto opisala jednu neprijatnost koju je doživela u karijeri:

- Nakon samo tri nedelje rada u novoj školi, kolegica, također učiteljica engleskog, ali ne prava, nego zaposlena preko partije, bez ikakvih papira (dakle, nije uopšte učiteljica, a kamoli engleskog), po starom zakonu ugurana je u prosvetu pod izgovorom da "nema stručnog kadra" pa ona može, nakon par godina zamene, dobiti posao na neodređeno, umesto da je dobila ugovor do pojave prvog stručnjaka. Brutalno me napala u zbornici, držeći noge na stolu i lakirajući nokte, sledećim rečima:

"Šta ti glumiš?! Dosta mi te više! Dosta tog tvog rada! Nije ti to Njujork, nije ti ovo niti tvoj Zagreb, niti tvoje privatne škole, šta ti misliš da će se tvoj trud isplatiti, da će ove seljačine ikada znati engleski za pet?!"

Zaista je upotrebila reči "ove seljačine"!

Bila sam u potpunom šoku, od starijih kolega u zbornici svi su ćutali, niko ju nije opomenuo da tako ne sme nazivati učenike, niti se tako odnositi prema meni, ali sam se ipak sabrala i uspela ju pitati:

"Koje seljačine?! Koga ti to nazivaš seljačinama?!"

"Pa to su sve deca tu iz ovih okolnih sela!" – i dalje će ona bahato.

Tada sam odlučila da neću da ćutim o takvim "kolegicama", nego ću i to uvrstiti u knjigu i dati u javnost jer je zaista bilo dosta. Rekla sam joj:

"Pre svega, što ti imaš s time što se ja oko njih trudim?! Zašto ti smetaju papiri u boji, pet vrsta mojih šarenih makaza kojima režem zanimljive listiće za nastavu i sama kupujem taj papir jer "škola nema", šta imaš protiv mog Žapca -igračka koju sam nosila na nastavu svim razredima i koju su svi obožavali jer je govorila umesto mene i imala kamere u očima pa ih nadgledala čak i kad ja okrenem leđa, iako su znali da se zezam, ali uživali su u predstavama i tome da ih žabac pita pitanja, a ne učiteljica -zašto ti smeta moj sto pretrpan mojim privatnim materijalima, slikovnicama koje sam sama kupila na engleskom jer ti sve ove godine ovdje nisi bila u stanju nabaviti im niti slikovnice na engleskom. I tko je uopšte rekao da oni moraju znati za pet?! Ako se tebi ne radi, nemoj i mene vući na svoje dno. Ja tebe dirala nisam. Moje je da uložim maksimalno u njih jer ja želim svoju plaću pošteno zaraditi i mirno i ponosno spavati, a to što ih ti omalovažavaš zato što su sa sela i tako ih ružno zoveš, pokazuje samo jedno:

Ako je neko ovde seljačina, to si onda ti, tvoja nespostojeća diploma i tvoja partija koja te ovde uhljebila!

Nikada više me nije dirala, ali mi je zagorčavala život i rad u toj školi. Ona dan danas radi u Virovitičko-podravskoj županiji i uništava generacije dece, a uništavaće ih još barem 20-30 godina. Županija je znala da mene stipendiraju za to radno mesto, da sam top student, ali su svejedno ugurali na to radno mesto nju, potpuno nestručnu.

BONUS VIDEO:

(Espreso.co.rs/100post)