OGLASIO SE SIN ZLOGLASNOG USTAŠKOG UBICE: Evo šta kaže o ocu, BITANGI koja je ubila JUGOSLOVENSKOG AMBASADORA

"Pozvao bih sve branitelje da još jednom izađu u odbranu Hrvatske, ali ovaj put da, umesto oružja i srca, ponesu hemijsku i razum te da glasaju po savesti za bilo koju drugu stranku koja nije učestvovala u ovih 30 godina devastacije Lepe naše za koju su život rizikovali."

"Ima tu predivnih ljudi, poput g. Zekanovića i g. Bunjca te g. Ivana Pernara, koji mi je i dao priliku da kao izvršitelj njegove stranke probam pomoći svom narodu da žrtva moga oca i mnogih drugih ne bude uzaludna."

Deo je to "revolucionarnog proglasa upućenog braniteljima" koji potpisuje Ivan Viktor Barešić, sin kontroverznog Mira Barešića, koji je 31. jula 1991. poginuo u diverzantskoj akciji kod Miranja Donjih, pod nikada do kraja razjašnjenim okolnostima.

Sve do danas, na 28. godišnjicu Mirove pogibije, Ivan Viktor (31) nije hteo javno govoriti o svom ocu, hrvatskom emigrantu koji je 1972. u Švedskoj osuđen na doživotni zatvor zbog ubistva jugoslavenskog veleposlanika Vladimira Rolovića i jednom od prvih dobrovoljaca Domovinskog rata.

– Do sada nisam izlazi u javnost, ali sada sam postao otac i shvatio sam da se nešto mora učiniti. Da žrtva mog oca ne bude uzaludna, da se nešto mora promeniti jer se 30 godina ništa promenilo nije. Zbog toga sam se odlučio i politički aktivirati, priključio sam se Stranci Ivana Pernara (SIP) i biću njihov kandidat na parlamentarnim izborima – kaže na početku svoga prvog razgovora za medije, koji smo vodili u Dragama kod Pakoštana, rodnom mestu njegovog oca.

Kako ste se odlučili za SIP? Vaš otac je bio izraziti desničar.

– Zato što je gospodin Pernar jedini protiv sastava koji nas eksploatira i uništava već 30 godina, protiv slanja naših vojnika u Avganistan. Ja sam jednog dana lajkovao njegov profil na Facebooku, a on mi je na to odgovorio. Sutradan smo se sastali, razgovarali i ja sam se odlučio politički aktivirati. Smatram da je Pernar izlaskom iz Živog zida pokazao da nije karijerista, nego idealista. Kao što je bio i moj otac.

Želite reći da je on poginuo za ideal slobodne i samostalne Hrvatske?

– On je poginuo za ideale za koje se valja boriti. Za slobodu i nezavisnost našeg naroda i države. Na sreću, sada više nije vreme rata, ali naša sloboda i samostalnost su podjednako ugrožene. Zato ne pozivam na "revoluciju" oružjem, nego s hemijskom u rukama i razumom, da birači konačno naprave zaokret koji će zemlju odvesti u bolju budućnost. A to uključuje očuvanje kune, vraćanje naših vojnika na naše granice, povećanje njihovih plata, legalizaciju marihuane kojom bismo oživili poljoprivredu po uzoru na Kanadu.

Kad vam je otac poginuo, imali ste nešto više od tri godine. Sećate li ga se?

– Sećam se samo nekih slika iz detinjstva i njegovog lika. Jedna od tih epizoda je bila kad je nešto planuo na stariju sestru, a ja sam mu prišao i, da bih je obranio, udario sam ga u potkolenicu. Sva moja sećanja na oca uglavnom su maglovita, a najviše ga pamtim iz priča porodica i prijatelja.

Sigurno nije bilo lako odrastati u porodici čoveka kojeg su jedni smatrali teroristom i ubicom, a drugi rodoljubom i braniteljem Hrvatske?

– Otkad znam za sebe, ponosan sam na oca. Odgajan sam u hrišćanskom i rodoljubnom duhu, ali u porodici se nije moglo skriti što se dogodilo. Moja majka Slavica, inače sestrična Zlatka Dalića, preduzela je velike napore da mi kao deca donekle imamo normalno detinjstvo.

Po čemu pamtite oca iz tih porodičnih priča?

– Najviše ga pamtim kao sportistu, majstora tekvondoa, vojnika, profesionalca i vedru osobu.

Što znate o okolnostima očeve smrti u akciji na početku Domovinskog rata? Vaš stric Joško Barešić otvoreno tvrdi da je vaš otac ubijen sleđa kao deo urote Udbe?

– Očeva smrt za mene je još jako bolna. Zbog toga sam delom i danas ovde u Dragama i razgovaram prvi put za medije. Boli me što su mog oca izdali naši ljudi, što je Josip Perković, po svemu sudeći, organiziovao ubistvo moga oca.

Jeste li ikad pokušali lično otkriti istinu o okolnostima očeve pogibije?

– Ja nisam, ali moj stric Joško i neki drugi ljudi su tražili da se sprovede službena istraga. Rezultat svega je na kraju isti: prava se istina ne zna. Skriva se, zadnjih 28 godina država i sve vlade štite počinitelje!

Zašto mislite da je u pitanju urota pod zaštitom države?

– Prave počinitelje i nalogodavce ne želi se razotkriti jer bi se time razotkrila istina o nekim drugim stvarima, o nekim drugim politički motiviisanim ubistvima imigranata, ali i otkrila pljačka u privatizaciji.

Što vi danas mislite o svom ocu? Heroj ili zločinac?

– Za neke je bio terorist, za druge revolucionar. Tako će i ostati, iako ga je hrvatska država posthumno odlikovala najvišim priznanjima. Moj je otac bio rodoljub. Povezivali su ga s ekstremnom emigracijom i ustaštvom, ali on s tim nikad nije imao veze. Ne samo zato što je rođen 1950, nego zato što s ustaškim idejama i pokretom nije imao nikakve veze.

Ovde u Dragama svako vas prepoznaje, zaustavlja i rado s vama razgovara. Imate i dosta rodbine.

– U Dragama me vole zbog oca, ali, verujem, i zbog mene. U Pakoštanima sam sedam sezona radio kao konobar, s ovim sam ljudima delio i dobro i loše, pomagao im gasiti poža. Ovde sam domaći. Inače živim u Zagrebu i radim u ZET-u kao kontrolor.

Zašto ste se odlučili na ovaj "revolucionarni proglas upućen braniteljima"? Deluje kao ulazak u kampanju "Pernar za predsednika"?

– Proglas sam osmislio kao otac, građanin, sin i suvlasnik ove države u delu 1/4.000.000. Ja sam nacionalist, volim svoj narod i nisam zbog toga fašist, a HDZ nema monopol na rodoljublje. To ljudi treba da shvate. Da država treba raditi za interese građana, a ne da bude alat za bogaćenje pojedinaca. Znate, nikada dosad nisam išao na izbore, pustio sam da većina moga naroda odlučuje. A onda sam shvatio da na izbore ne izlazi većina, nego manjina, i da nam oni kroje sudbinu. Došlo je vreme da tome kažemo – dosta!

Bonus video:

(Espreso.co.rs/SlobodnaDalmacija)