PROCUREO TAJNI PLAN SLOBODANA MILOŠEVIĆA ZA OKUPACIJU HRVATSKE: Ovaj tekst je DIGAO BALKAN NA NOGE!

Hrvatski novinar Goran Gerovac objavio je tekst u kom iznosi svoj lični stav o tome "šta bi se dogodilo da je Srbija, odnosno Slobodan Milošević, pobedila u ratu 1991. godine".

Korak po korak, Gerovac je, umesto da se zaista bavi onim što je moglo da se desi da je Sloba pobedio u ratu, opisivao razvojni put hrvatske države od te 1991. godine pa do danas.

Prenosimo ga:

Svake godine oko Dana pobede, a od ove godine i nakon novoizmišljenog Dana zajedništva, pomislim kako bi to bilo da smo poraženi u ratu koji je počeo 1991. Kako bi to bilo da je velika Srbija pobednički završila pohod i nametnula nam, osvetivši se, svoja pravila i zakone.

Počinju se ređati slike jedna užasnija od druge, za koje je u prvi mah uopšte teško poverovati da bi bile moguće. Recimo, potpuno sam siguran da bi nas Srbi odmah u startu ponizili do te mere strašno da bi nam za predsednika, guvernera nametnuli bivšeg oficira JNA. Bio bi to pravi cinizam i udar na ponos s kojim bi se malo koji Hrvat mogao pomiriti. Onda bi, bez ikakve sumnje, legitimitet okupacijskoj vlasti pokušali osigurati imenovanjem Sabora koji ne bi bio odgovoran narodu, nego bi potpuno autonomno, internim interesnim dogovorima donosio odluke i zakone, čime bi se štitila forma vlasti i uzak krug njenoga vrha koja, osim gole sile, nema nikakav sadržaj.

I u izvršnoj vlasti okupacijska sila bi koristila mahom ljude bez integriteta, dovoljno kompromitovane da pristanu na saradnju u kojoj će bez puno pitanja i za lične materijalne koristi bespogovorno izvršavati sve naredbe. Okupator bi bez doumljenja bio nemilosrdan u gušenju svake opozicije i argumentiranog otpora i u toj nezdravoj atmosferi besperspektivnosti i denuncijacije u vrlo kratkom vremenu bi iz države pobeglo, procenjujem, od 300 do 500 hiljada ljudi. Istovremeno, okupacijska bi vlast zapošljavala po kriterijumima podobnosti, rodbinskim preporukama odgovarajućih procenama. Egzistencija bi najuže bila povezana s imperativom ćutanja i pristanka na učestvovanje u podeli plena.

A kad smo već kod toga, okupator bi odmah krenuo u “obračun” s društvenim vlasništvom, koje bi podelio upravo svojim ljudima, odabranim jatacima, kao nagradu za njihovu društveno-političku korisnost i dogovor o transmisiji stvarnog novog titulara na nevidljive partnere u pozadini.

Nije nemoguće predvideti da bi se prema društvenom vlasništvu, ali i prema prirodnim dobrima, ponašali osvetnički i da bi u prošlom sastavu stvorene vrednosti prodavali stranim vlasnicima, osiguravajući tako spoljnopolitičku podršku za okupaciju i stvarnu diktaturu koju su uveli prema golorukom hrvatskom narodu.

Ukinuli bi radnička prava i kolektivne ugovore, a socijalne prosvede žestoko bi suzbijali policijom. Slavoniju, tu nesuđenu hranilicu Evrope, sasvim sigurno bi okupator planski pretvorio u neplodnu, napuštenu i zaraslu pustaru oteravši s nje i ljude i blago i žito, a nas bi naterao da uvozimo hranu i time nas učinio zavisnim o ključnom elementu preživljavanja. Da smo izgubili rat, nema nikakve sumnje kako bi okupator u najkraćem roku ugasio, rasprodao ili oterao u posed svu proizvodnju provevši fiktivnu privatizaciju.

On bi nekadašnje fabrike raskućio, radnike poterao i zemljišta na kojima su preduzeća bila, rasprodao. Uverio bi nas i da nismo konkurentni na svetskom tržištu pa se moramo povući pred sposobnijima i gasiti kapacitete koji su još do juče radili. Da bi zatro političko sećanje i pripadnost pobedničkoj strani u Drugome svetskom ratu, nametnuvši nam osećaj kolektivne krivice i svetonazorske podele, naredio bi nam da porušimo sve antifašističke spomenike po Hrvatskoj i tako nas osvetnički pozicionirao među poražene, nacističke sile zla i zločina, u koje se mi, mudri kakvi već jesmo, nikada sami ne bismo gurali.

Otuđenost bi tekla i kroz obrazovanje jer bi se u školama odmah smanjio fond časova hrvatskog jezika, pa kroz kulturu i estradu gde bi se prednost davala mahom kiču i mitomaniji, a sve radi prerađivanja prošlosti i sadašnjosti u upotrebljivu budućnost, što znači da bi kultura i estrada bile zadnja prerađivačka industrija. Uskraćivao bi lečenje i tako naterao roditelje da za spas života svoje teško bolesne dece skupljaju donacije, a one najskuplje lekove delio bi selektivno.

Hrvatski vojnik opet bi morao odlaziti na tuđe granice. Morali bi voziti polovne i demode ruske vojne avione, kad nam nove ne bi dopustili kupiti, a i državni vrh tada ne bi bio preterano zainteresovan za kupovinu novih ako ne bi mogao ostvariti pristojniju proviziju. Uveo bi se i obvezni vojni rok kao oblik trajnog pritiska i pretnje. Zapravo, okupator bi činio sve na svim poljima da što brže iz zemlje iznese što više našeg, narodnog novca, istovremeno bi prepuštao stranim bankama upravljanje nužnim unutrašnjim zalihama, čime bi nas doveo u situaciju finansijske zavisnosti. Banke bi, zauzvrat, ljude navukle na kredite s deviznim klauzulama pa bi Hrvati dva puta otplaćivali isti kredit. Sastav bi namerno opteretio stotinama hiljada prvoboračkih penzija dovevši nas tako do stadijuma kada bi taj sastav ima upravo toliki okrentni momenat da samog sebe drži u kakvom takvom trzanju. Kada bi stvar zastala, kriza bi se rešavala otpuštanem, poskupljenjima, reformama. Zaduživao bi nas mahnito s velikim kamatama, devalvirao bi državotvornu tradiciju nesuvislim gomilanjem državnih praznika, terao bi nas da se do unedogled klanjamo na stratištima i nad kosturnicama, ratne bismo zločince morali slaviti kao heroje, organizirao javne mimohode na kojima bi morali nositi amblematske insignije i kosti heroja, gotovo svetaca, čime bi se stvarao privid društvene monolitnosti i pripadanja pravoj veri... I tako idu slike, hvata me jeza, ali onda se trgnem, jer mi smo, na svu sreću, u ratu pobedili.

Bonus video:

(Espreso.co.rs/Večernji.hr)