ĐURO (92) ŽIVI SAM U SELU, A NAJBOLJI PRIJATELJ MU JE DRVENI VOJNIK! Ovaj starac život je posvetio imanju (VIDEO)

Do Đure nije lako doći. Na pola puta od Slunja do Ogulina mora se skrenuti prema Ključu. Na tom potezu od nekih šest i po kilometara lošeg makadama osim njega žive još dva čoveka, ali se ne druže jer su si predaleko. Na pola sela mora se skrenuti oštro desno prema zaseoku Šušnjari, može se autom, iako se zbog visoke trave i gustog žbunja tako ne čini. Onda se vozi 500 metara šumom, pa se počinju nazirati prvi krovovi, ima ih oko 20, a svi su Đurini.

Tada iz dvorišta izlete njegova tri psa, Vuki, Ćiba, mali koji još nije dobio ime, a pridruži im se uvek barem još jedan koji je odnekud došao. Koščato Đurino lice s retkim sedim brkovima koje napola zaklanja šilterica izviriće ispod jednog od krovova ako proceni da ste dobar čovek, a ako ne, možete se odmah okrenuti, jer se satima neće javiti, ali će kroz špijunku pratiti svaki vaš korak. Mi smo se okrenuli, a onda je iz jedne baračice izašao suvi, malo pogrbljeni starac neobično jakih ruku. Jednu je digao u vazduh. To je bio dobar znak.

Prošavši kroz kapiju iznad koje je mesingano zvono, nismo ušli samo u njegovo dvorište, već i u njegov svet. Postavio nas je u letnju senicu, kraj koje je ista takva, samo zatvorena. Kako sada ima dvije, ovu staru je pretvorio u skladište. Levo je jedna kućica, desno druga, a iza letnja kuhinja. Živi u sva tri objekta, a iza prema šumi je i četvrti. U tom delu je i “crkva”.

Sabio ju je od dasaka na jednom kvadratnom metru i nazvao pravoslavno-katoličkom posvetivši je Svetom Đurađu. Uređena je svetim slikama i crkvenim kalendarima. Može se tu pomoliti ko hoće, pa iako i nije kršćanin, jer ko moli, kaže Đuro, na zlo ne misli. U potkrovlju jedne kućice napravio je još jednu sobu, ako neko naiđe. Ispred je postavio skulpture. Uglavnom od drveta na koje je nakačio nepotrebne stvari davši im tako barem neki smisao, pa je tako nastao pevac i magare, a ispod njih od starog kanistera i čizme nastala je neka mazga koja vuče teret.

Desno je gong napravljen od stare kružne pile. Noću kad mu krdo divljih svinja dođe pred kućni prag Đuro pojuri iz kreveta i snažno udari nekoliko puta pa se veprovi razbeže, a on se spasi veće štete. Vodi nas dalje do sušare u kojoj sada drži samo meso za pse, dalje je svinjac za jednu svinju, preko puta njega kokošinjac za četiri kokoši i staja za 15 koza. Imao je još 20, ali su mu ih ukrali. I tu je napravio jednu sobu, tačno iznad staje, da se nađe ako neko naiđe, a one druge sobe budu pune.

Levo je prostorija u kojemu još nema sena za zimu. Nema ni koza, jer su na ispaši, same su otišle, same će se vratiti. Ispod dva, tri sledeća krova nekada je nešto bilo, sada nema ničega, ima dalje još jedan sjenik, a na proplanku stara pilana koju je pokretao snažni dizelski Aran, slavni motor koji se nekada proizvodio dolje u Rijeci. Prvu je kladu zarezala 1962. godine, a posljednju prije dvije. Kada će sljedeću Đuro ne zna, mogla bi i sada kad bi negde našao dva čoveka srednje jačine da mu upogone arana.

Deca više nemaju što da rade ovde

Ima Đuro i svog zemaljskoga čuvara, od jednih rašlji i nekoliko panjeva složio je čoveka, vojnika, napravio mu je i pušku, stavio i kacigu. Nije savršen, nedostaju mu brkovi, koje je Đuro izradio, ali ih ne stigne smontirati od posla, no dobro dođe i takav da barem s nekim ima da popriča. Svi oni ležajevi koje nam je pokazao su za goste, ali kako niko nikada ne dolazi Đuro spava u svima njima, kako mu se kada svidi. Ima dva sina u Srbiji, Jovana i Duška. Imao je još jednog ali je umro jer je imao slabo srce. Svi su bogati obrtnici. Pitao se Đuro jedno vreme kako im nije stalo doći na dedovinu, tamo gde su rođeni i gde su se školovali, ali je pun razumievanja kada mu kažu: “Ćaća, a što ćemo mi tamo”. Ponekad dođu noću, zna to pričati rođaku Pavlu Đuro, prespavaju, pa sutra odmah odu jer im se žuri. Osim s vojnikom još priča s kozama.

- Ne bi čovek verovao koliko je to pametna životinja. Kad s njome pričam, ona gleda u oči, a ne u čizmu, i razume sve što joj se kaže. Sama popije vode, pa ode i sama se vrati - govori nam Đuro. To nije loše kada vlasnik stada ima 92 godine, ma koliko vitalan bio. Zato nismo sreli nijednu, ni on nije znao gde su, ali je bio siguran da će se vratiti kada to same požele.

Došli smo praviti priču o samoći jednoga starca, a onda smo shvatili da smo promašili priču. Jest Đuro sam, ali nije usamljen. No nismo džaba putovali, jer smo od mudroga starca dobili životnu lekciju kakvu teško može ponuditi neki jako pametni “Life Coach”, u modernom društvu sve potrebniji trener umeća življenja koji jako zaposlenim ljudima pomažu da ostvare svoje pune životne potencijale, shvate smisao onoga što ih okružuje, ili tako nekako.

- Sve što mi je trebalo za dobar život ja sam imao, a više od ovoga nisam želeo. Na šta da se žalim? Ne mogu ni na godine, pa mojim vršnjacima kosti su odavno strunule. Sazidao sam 185 šterni, ispilio dasaka za stotine kuća, šajera i staja. Naradio se jesam i još ću koliko budem mogao. Ali, trebaju ljudi znati, ne treba preterivati, ni u čemu, pa tako ni u poslu, jer ako se čovek optereti poslom strada mu srce i mozak. Ja sam čitav život radio tano (pomalo, op.a), novoga se posla hvatao tek kad bih završio postojeći. Završi jedno, pa se okreni drugom, tako ćeš lakše kroz život. I ne žuri, sve će te dočekati - kaže nam Đuro.

Dvaput smo odbili šljivovicu, a onda je rekao da ne može zasvirati tamburicu bez jedne, pa smo ipak nazdravili. Nekada je bio pevač broj jedan u selu, pravio je tamburice i svirao harmoniku, sada to radi samo kada neko naiđe, juče za nas, a na sutra će čekati koji mesec ili možda godinu. Deda Đuro nikada nije radio u nekoj firmi, ali kada bi se sve što je napravio pretvorilo u radni staž, onda bi zaslužio dvostruku penyiju. Rat je prekinuo sve, u Oluji je izgorelo sve što je ikada stekao. Svi su tada krenuli za Srbiju, pa je i on. Mogao je da sedne na traktor, ali on nije hteo da ostavi Riđana i Bećara u štali, pa je zauzdao svoja dva konja, a traktor pustio da izgori. S njima je došao do Topuskog, tamo su rekli da životinje ne idu dalje, pa ih je morao ostaviti. Priča nam je kako ga je Bećko pratio. Pravi starac pauze i raymi[lja o svakom svojem odgovori. Pričajući o konjima uzeo je malo dužu.

- Ja krenem i on krene. Ja stanem i on stane. Pa se okrenem i vidim kako me gleda. Pa opet krenem, a krene i on. I video je jedan čovek iz kolone da to neće ići. I kaže on meni, idi cik-cak, levo-desno, da ti se izgubi trag. Tako sam napravio. Više se nisam osvrtao. Čuo sam u daljini da je triput zarzao. Više ga nikada nisam video - priča starac.

Jedino što je poneo sa sobom bila je motorna testera, a kako je bio vešt s drvom, s njom je zarađivao za život u novom domu. No, srce ga je vuklo natrag, pa se vratio na ognjište, koje su mu, kaže, pomogli obnoviti prijatelji i Srbi i Hrvati, a onda ga je on po svome uređivao do danas. Više nikada nije imao konje, samo stado koza, ali do danas nije prestajao da radi po cele dane.

- Više se ne ustajem rano, tek oko šest sati. Onda skuvam kafu, pa popijem kafu. Pa pojedem špek za doručak. Onda radim, kosim, vozim, spremam, cepam drva. Popodne jedem ako stignem, a navečer skuvam pravo jelo. Duže sam budan, do ponoći, a onda idem leći - prepričava nam Đuro svoju dnevnu rutinu.

Ponekad popije pivo, ali ga ono uspava, pre je za rakijicu jer mu ona otvara apetit za rad, ali samo ona koja greje stomak, nikako ona koja peče grlo. Kroz život je, kaže, sve shvatio, pa se drži svojih pravila. Jedno je da će uvek piti samo izvorsku vodu, makar do izvora pe[ačio 500 metara. Kako u letnjim mesecima presuši, svako proleće on napravi zalihu do jesenskih dana, pa tako prenese na leđima i 200 litara u kanistrima od po pet.

- Što je najvažnije u životu svakog čoveka? - pitamo ga.

- Jedna stvar je najvažnija, a to je sloboda. Sloboda je kada se nikoga ne bojiš, kada ti nitko ne smeta i kada ti nikome ne smetaš. Kada stvari napraviš baš onako kako trebaju biti. Sve ostalo imaš kako zaslužiš. Nije dobro biti siromašan, ali svako može stvoriti da to ne bude, no još je gore biti bogat, jer kada si bogat nikada ti nije dosta, svega ti više treba i onda ne možeš biti srećan. Nemojte biti političari, oni su lakomi, zaljubljuju se u materijalno i onda postaju lakomi. Oni nisu srećni ljudi. Bog će ti blagosloviti samo ono što si stvorio svojim rukama - smatra Đuro.

Nema više dobrih ljudi

Nekako mu se čini da je pre bilo više dobrih ljudi nego ih je danas.

- Pre ko ti je došao u dvorište bio ti je prijatelj, jer te je došao pitati kako si, došao je po savet ili ti ga je doneo. U moje dvorištu je kroz godine bilo dosta dobrih ljudi. Tu sam imao dve stare lipe koje su pravil hlad dovoljan za sve njih, i tu bismo pričali. Sada ne dolaze, jer više nijedan nije živ - kaže deda.

Ne misli zato da su danas mladi loši. Kaže da su samo drigačiji, napredniji i savršeniji. Ljudi su danas učinili svet bržim, napravili su tehniku i mehaniku kakvom se on, kaže, više ne bi znao služiti, sve kad bi i bio u prilici. Ipak, upozorava da se nisu samo promenili ljudi, nego i priroda, a to ga malo više brine.

- Pratim je pažljivo već 85 godina i ona je sada drugačija nego što je bila pre. Ovo je sada novi svet. Vazduh sada nije kakav je bio pre. Priroda je pre bila zdravija i raspoloženija, nekako je privlačila čoveka i on je u njoj bio srećan. Ja mislim da priroda već neko vreme daje znakove da nije dobar put kojim je čovek krenuo i mislim da će se uskoro dogoditi neka velika promena, jer se čovek previše otuđio od nje - zabrinut je Đuro.

Sve je spremno za kraj

Brine ga što je u današnjem savršenom svetu previše ljudi na lekovima.

- Jedno leče - drugo truju, i tako ukrug. Neka se hrane domaćom hranom, piju zdravo i žive u skladu s prirodom i neće biti problema. Ja nikada nisam bio kod doktora - kaže.

- Ali bili ste pre dva dana, udario vas jarić u ruku? - podsetimo ga na dan kada smo ga satima tražili i dozivali po imanju.

- Ma nije jare krivo! Na tu ruku sam u mladosti pao s konja, pa s drveta, pa s motora. A onda kad si star, negde se to mora vratiti - stao je u Đuro u obranu mlade životinje.

- Do kada ćete tako? - pitamo ga.

- Ne znam, osećam i ja na sebi promene. Uskoro ću morati da donesem odluku, jer će doći vreme da sam više neću moći. U dom još ne bih. Kako ću bez ovih životinja, one me drže tu gde jesam, a bez njih ni ja više nemam smisla? - pita deda.

Dok ima samo jednu štaku, kaže, lako će, a kad dođe i druga batina, biće to znak da je kraj. Ima plan za sve. Životinje će u jednom trenutku morati prodati. Najradije bi ih poklonio nekome od prijatelja, ali to su isti oni ljudi na koje godinama čekaju njegove pripremljene ali prazne postelje.

- Prijateljima bih želeo ostaviti što je vrednije. Ostalo neka ostane Opšini - poručio je Đuro Šušnjar.

Kaže nam da je u novinama bio šezdesetih godina, ne seća se u kojima, ali isto kao i mi, priča, došla su dvojica, pa slikala čitavo njegovo imanje. Napisali su da je bio pravi poljoprivrednik i majstor, svirač i pevač. Ne možemo ni mi puno drugačije. Jeste pola veka starije, kako imanje, tako i dedovo telo, ali i u jednom i u drugom još uvek isto srce kuca.

BONUS VIDEO: Ana Stevanović za Espreso o svim temama

(Espreso.co.rs / Jutarnji.hr)