ZVERSTVA HRVATSKIH SPECIJALACA NAD MIGRANTIMA: Planinar opisao TORTURU izbeglica koju je video svojim očima

Pojavile su se nove optužbe na račun postupanja hrvatske policije prema migrantima, a ovaj put je reč o specijalcima.

Planinar koji je, kako tvrdi, svedočio kako su specijalci na vrhu Risnjaka mlatili migrante i pucali im iznad glava poslao je H-alteru potresno pismo u kojem izuzetno detaljno opisuje što se dogodilo.

Kako tvrdi, specijalci su automatskim puškama pucali iznad glava migranata kako bi ih zastrašili, a zatim su ih lovili u šumama.

Pismo planinara prenosimo u celosti:

- U subotu, 15. juna, krenuli smo na vrh Risnjaka u čijem smo podnožju planirali prenoćiti u planinarskom domu. Kad smo došli u dnevni boravak planinarskog doma, ugledao sam automatsku pušku na jednom stolu i dvoje specijalaca kako razgovaraju s upravnicom doma. U početku nam ništa nije bilo jasno, no ubrzo smo saznali da je specijalna policija postala deo domske svakodnevice.

Nismo dobili neko službeno objašnjenje zašto su među nama naoružani specijalci u punoj opremi, ali nam je upravnica doma rekla da nas "oni čuvaju od izbeglica". Kako je vreme prolazilo, kroz razgovore u veseloj i prisnoj atmosferi, kakva je inače karakteristična za planinarske domove, situacija nam je pomalo postajala jasnija. Upravnica je vrlo ljuta na te "migrante" budući da je jedna ili više grupa izbeglica koji bjže kroz planine da bi došli do Slovenije, ove zime provalila u dom, kako bi se sklonili, najeli i ugrejali.

O tom i sličnim događajima (ulazak u vikendice, planinarska skloništa), kao što se može videti uglavnom po planinarskim stranicama i lokalnim medijima, priča se kao da su došli "divljaci", "oni", i u ovom konkretnom slučaju "devastirali dom" jadnoj ženi. Na ovaj način su razgovarali specijalci, upravnica i deo planinara a niko od ostalih prisutnih (bilo nas je petnaestak) nije naglas pokušao osporiti takvu retoriku.

Iako u takvoj atmosferi ni ja nisam ništa rekao, u sebi sam razmišljao da, iako je do provale uistinu došlo, teško je pričati o devastaciji, posebnou kontekstu u kojem se provala dogodila - nad prostorom se nije iživljavalo, prozori nisu razbijeni, sve prostorije funkcionišu, od sanitarnih, kuhinje, do soba... Dakle, ako uzmemo u obzir ko je provalio i zašto, pre bi se moglo govoriti o osnovnoj ljudskoj potrebi i preživljavanju, nego o devastaciji.

Specijalci su rekli da konstantno patroliraju šumama i love migrante, uz puno smeha su pričali dogodovštine

Tu veče svi zajedno sedeli smo ispred doma, a u centru pažnje su bili specijalci koji su odgovarali na razna pitanja, ali i davali neka svoja razmišljanja i interpretacije situacije. Saznali smo da konstantno patroliraju šumama, da je celi Risnjak pod kamerama i da su tu da love izbeglice.

To rade u koordinaciji s bosanskom policijom. Na pitanje, šta rade kada ih "ulove". Odgovarali su da im uzmu stvari te ih vraćaju u BiH.

Tokom tih razgovora ispričali su i razne "dogodovštine", uz puno smeha. Recimo, kako su jednog migranta ulovili već dvadeseti put pa ih je preklinjao da ga ovaj put puste. Kako mnogi migranti već znaju proceduru pa im više i ne moraju ništa objašnjavati. Kako ih krijumčari ostave podno Risnjaka i kažu im da su u Sloveniji pa oni lutaju po brdima izgubljeni.

Jedan od specijalaca konstatovao je i da ih se "oni boje više od svega", na što je bio posebno ponosan. Čulo se i komentara o tome kako smrde i kako su glupi, no važno je spomenuti da je jedan od specijalaca istaknuo i da do sada nije zabeležen niti jedan slučaj nasilja migranata prema nekome od meštana ili uopšteno ljudima koje sretnu putem.

Radi se o hiljadama ljudi koji lutaju šumama gladni, žedni, promrznuti, prestrašeni, a "krimen" zbog kojeg se poziva na linč protiv njih i dehumanizira ih se jest to što upadaju u vikendice, skloništa i planinarske domove u potrazi za hranom i skloništem na svom dugom i mučnom putu.

Uprkos tome što je rečeno da još nije zabeleženo nikakvo nasilje, generalna atmosfera je ta da su migranti opasni i da je jako dobro što ih specijalci love, te se većina u razgovoru priklanjala tom stavu. Glasno su se smejali na šale specijalaca i njihove dogodovštine prilikom "lova na izbeglice".

Izdvojio bih jedan moment - na Risnjaku uz dom živi lisica Pablo, koju svi obožavaju. Vole je hraniti, upravnica joj svakodnevno daje ostatke hrane (lisici se ponekad priključe jazavci i pokoji medo) komentarišući kako "ona to nit' ne jede, već zakopava". Jedan specijalac je s vrlo velikim žarom pričao kako je Pablu jedno jutro dao mesni doručak, zatim mazao paštetu koju je ovaj lizao s hleba, te je tom prilikom snimio i lepi video.

Slušajući te priče i gledajući kako taj isti čovek koji lovi izbjglice istovremeno s takvim žarom i obzirnošću hrani već prejedenu lisicu, po glavi mi se stalno vrtilo - čak i lisica ima pravo na ime i svu humanost koja uz imenovanje ide. Istovremeno, na izjeglice se uglavnom ne gleda kao na ljude, čak kao ni na živa bića, već u najboljem slučaju smetnju koju je potrebno ukloniti.

Pablo je došao i tu veče i svi su ga oduševljeno hranili, a malo kasnije došao je i jazavac, što je izazvalo općšt veselje. Isto večer oko 23 sata, došle su i izbjglice. Vani je bilo još nekoliko ljudi, dok su specijalci bili u domu na spratu.

Došlo ih je nekoliko, i tražili su vode, na što im je jedan mlađi par odmah pružio bočicu, te su seli na pod premoreni i pili vodu. Mladi par nije ih ni stigao upozoriti na to da su u blizini specijalci, već su specijalci izjurili van na dojavu jedne od osoba koja je videla dolazak izbeglica.

Izleteli su van s pendrecima urlajući "lay on the ground" ("lezite na pod") i počeli ih mlatiti. Izbeglice su počele bjžati, na što je jedan od (ili više) policajaca počeo pucati iz oružja, iznad njihovih glava. U toj suludoj situaciji, i strahu, jedan od izbjglica strčao se niz provaliju i prema izjavi jednog očevica, "celi se polomio" (ne možemo biti sigurni kolike su bile povrede jer nakon toga više niko od nas nije smeo napustiti dom) - te je jedan od šestorice uhvaćenih (kako saznajemo od specijalaca kasnije i idućeg dana).

Očevici koji su videli događaje ispred doma u dnevnom su nam boravku u šoku prepričavali kako su "došli migranti i tražili vode, na što su ih specijalci mlatili i pucali iznad njih". Na to je reagovala upravinica doma i stala u obranu specijalaca ustvrdivši da ih "nisu mlatili" te da su oni "dobri dečki", iako, koliko mi je poznato, ona uopšte nije bila prisutna na mestu događaja i nije mogla znati što se tačno dogodilo. Bez obzira na to, djvojku koja je svedočila događaju upravnica je posela za sto i objasnila zašto su postupci specijalaca opravdani.

U prostoriju uleteo zadihani specijalac, rekao je da im se to događa svaki dan

Usprkos tome, svi su saznali šta se dogodilo. Nakon petnaestak minuta u zajedničku prostoriju uleteo je jedan od specijalaca. Vrlo zadihan, pozvao je upravnicu da dođe pričati s njim. Pritom je nas ostale krenuo smirivati, govorivši nam da smo sigurni, da se to tu njima događa svaki dan, da se ne bojimo.

Ne znam na koga je pritom mislio. Je li mislio - da se ne bojimo izbeglih ljudi koji su došli moliti vode? Ili njih koji su automatskim puškama pucali iznad njihovih glava, u neposrednoj blizini ostalih planinara? Jedini strah koji sam osećao jest pred onima koji mlate ljude, zastrašuju ih pucanjem te zatim love po šumama kako bi im oduzeli sve stvari i vratili ih u Bosnu (i potencijalno prebili, jer ako se ne libe to raditi pred svima nama, strah me kako se prema njima odnose kad nema svedoka), a još više, prema onima koji to odobravaju.

Nakon toga su nas zaključali u dom te više nismo mogli izlaziti do jutra, "radi naše sigurnosti", uz odobravanje ostalih planinara. Ono što me najviše zapanjilo u celoj situaciji jest to kako se priča od prvotne verzije da "policija mlati i puca po migrantima koji su samo tražili vode" promenila u to da je "ovo bila samo izvidnica" i da ih "ima sedamdesetak" te da je dobro što je tu policija da nas "štiti".

O mlaćenju i pucanju više nije bilo ni reči (bar ne naglas) dok se deo planinara dodatno raspištoljio (smatrajući da sad imaju opravdanje, da je situacija pogodna) i počeo migrante nazivati zverima, i onima koji su došli ratovati protiv nas hršćana – uz "ogradu" da ima među njima uglađenih i visokoobrazovanih, koji nisu "takvi“, što god to "takvi" trebalo značiti.

Tek me tada obuzela prava jeza - kada sam video kako se fokus priče u 10 minuta, uz navođenje upravnice, specijalaca i nekoliko glasnijih planinara počeo premeštati s onoga čemu smo svedočili - bezrazložnog nasilja nad izbeglicama koji traže vode - na to da su oni opasne zveri. Postupak specijalaca pritom ne samo da se pravdao, već im se počelo tepati do tog nivoa da su ih jutro nakon neki prozvali našim "anđelima čuvarima". Naravno, bilo je par disonantnih glasova, i upravo zahvaljujući njima dobio sam više informacija od ove varijante "službene priče" koja se počela formirati ubrzo nakon događaja.

Nakon što smo se ujutro probudili, pili smo kafu na otvorenom ispred doma. Atmosfera je bila uzavrela - ljudi su uzbuđeno pričali o događajima od prošle noći dok su specijalci podnosili izveštaj da su ih 'noćas ulovili šestero'.

Deo glasnijih planinara nije se libio izjavljivati kvalifikacije o izbjglicama koje nisu ništa doli rasističke. Svojim su paranojama i strahovima pridavali naučni karakter i objašnjavali nam razliku između nas i zveri.

Pritom sam primetio da celo dvorište smrdi na spaljenu plastiku i video kako tik do nas tinjaju ostaci vatre.

Uskoro sam saznao da su to stvari koje specijalci uzimaju izbeglicama (dobili smo i slikovite prikaze kako im noževima odrežu naramenice s ruksaka čim ih uhvate....), rančevi i odeća... Njih se, navodno, redovno pali (ispred doma u nacionalnom parku "civilizovane države"). Tamo su između ostalog završili i čaršavi i dušecikoje su migranti koristili kad su bili u domu, valjda jer ono što oni zaprljaju, "normalan čovek" više ne može koristiti.

Ovo iskustvo mi je pokazalo kako lako postaje opravdati nasilje nad ljudima, čak i kada se dogodi pred našim očima. U stanju smo nasilje nad ljudima interpretirati kao da se ustvari dogodilo nešto drugo. Nakon što su izbeglice uspešno stigmatizovani i dehumanizovani, ljudi su, prestrašeni od strane medija i rasista koji lažu i kapitaliziraju taj strah, spremni opravdati nasilje. Gube sposobnost empatije, saosećanja s patnjom drugog živog bića.

Ne pišem ovo kako bi stigmatizirao ljude u domu, jer krivica ionako nije individualna. Ovaj primer jasno je pokazao kako se ljudi u atmosferi straha, nacionalizma, zatrovani ponavljajućim pričama o "drugima" i "večitoj mržnji nas i njih" osećaju sigurnije i superiornije kao dio neke mitske zajednice, u ovom slučaju "belih hršćana“. Kako ti ljudi lako poveruju da se oni samo "brane" jer ih drugi "napadaju" – drugi koji goloruki, žedni i gladni danima lutaju po planinama koje ne poznaju.

Danima me prati jeza od ovog događaja, jeza od toga da je nasilje tako blizu, da se vrši i u "moje ime", da je toliko prisutno i da je verovatno pitanje vremena kad će dodatno eskalirati na zajedničku katastrofu ogromne većine nas i veselje onih koji (će) na tom nasilju i ratu profitiraju.

Na kraju svega, u glavi mi se ne prestaje vrteti rečenica koju je jedan od planinara izrekao ujutro nakon celog događaja:

- Postoje stvari koje čoveka odvajaju od zveri, a oni su upravo to, zveri.

Uz mnoga pitanja i odgovore koje sam htio uputiti onome koje to izrekao, na kraju bih ga pitao samo jedno.

U situaciji kad s jedne strane imaš ljude koji mole za vodu, a s druge one koji na tu molbu odgovaraju pucnjavom i pendrecima, uz većinsko odobravanje ostalih, stvarno se moraš zapitati jesi li ti u toj situaciji na strani ljudi, ili na strani zveri - stoji u pismu.

BONUS VIDEO:

(Espreso.co.rs/Index)