DOVODE SRPKINJE, JER HRVATICE VIŠE NEĆE DA TRPE TEROR ZA SIĆU! Padale smo s nogu

– Kad sam čula da će ovog leta dovesti Srpkinje za sobarice, dala sam otkaz. To je bila kap koja mi je prelila čašu. Nema to, ne daj Bože, veze s nacionalnošću, ratom... Nisu te žene ništa krive. Ali one će raditi za istu platu, a još će im osigurati smeštaj. Kad možeš njima platiti smeštaj, znači da možeš i nama dignuti platu! Pa više će ih one koštat' nego mi koje živimo ovde. Ma neću više, iz principa. Ne'š me više pravit' budalom – ljutito je Slobodnoj Dalmaciji kazala bivša zaposlena jednog splitskog hotela, želeći, zbog razumljivih razloga, ostati anonimna.

Čim je čula kako u hotel, u kojemu je provela nekoliko sezona radeći kao sobarica, stiže uvozna radna snaga, pukao joj je film. Prolivala je tamo, kaže, iz meseca u mesec krv, suze i znoj za 4000 kuna s uključenim putnim troškovima, bez stimulacije nezavisno o povećanom opsegu posla. Eventualno bi zaradila koju kunu više zahvaljujući radu praznikom, a i to je bio beznačajan doprinos mesečnom prihodu. Jedino što je raslo bio je, kaže, broj svakodnevnih radnih zadataka jer je sobarica bilo premalo.

– Pa kako očekuju da će zadržati žene?! Ne žele ih zaposliti za stalno, a kamoli im dignuti platu, nego i dalje traže jeftinu radnu snagu. I još kukaju kako nema radnika. Čuj, sezonke iz Srbije?! Ma otići će im i one kad iskuse leto u njihovu hotelu. I onda još kukaju kako nema radnika, kako svi odoše u Nemačku – razočarano će Splićanka, koju je nevolja, baš kao i većinu njezinih kolegica, natjerala na ljetno "crnčenje za 4000 kuna" u dalmatinskoj hit-destinaciji.

Kako su izgledali njihovi radni dani u visokokategorniku, posvedočila je jedna njena bivša kolegica i sugrađanka, koja je radila isti sezonski posao na istoj adresi i samoj sebi se zaklela: "Nikad više." Izdržala je, priseća se, nekoliko meseci, a onda je, zbog zdravstvenih razloga, odlučila reći "dosta".

- Žene su svakodnevno dolazile, neke bih videla samo dan i više se ne bi pojavile. Taj posao rade mlade djevojke, mahom studentkinje ili mi, žene srednje dobi koje su ostale nigde. Bez stalnog posla, zavise o sezoni. I onda dođeš tamo, ubiješ se i izgubiš volju ikada više raditi taj posao. Nisam tip koji odustaje, ali na kraju sam i ja morala dići ruke od svega – rezignirano govori vrteći film unazad, prisećajući se dana kada je besomučno trčala po splitskom hotelu znajući unapred da je izgubila bitku s vremenom. Posla je, naravno, bilo previše, a minuta nikad dovoljno.

– Soba se čisti 20 minuta, nekada pet minuta manje ili više, zavisi od stanja u kojem je zateknete. A u tih 20 minuta mora se proći sve – od usisavanja, promene posteljine, kompletnog čišćenja, poliranjakupatila, odvajanja smeća, pranja čaša, provere balkona... Zahtijevalo se čak da slažemo odeću koju su gosti razbacali po podu. Postaneš robot, samo vrtiš slike, ova soba, ona soba... I trčiš, non-stop trčiš – govori sugovornica, napominjući kako su najgore prolazile tek pristigle sezonke, jer stalni sezonci, u odnosu na novopridošle, sebi malo daju za pravo.

– Prvih sedam dana odrađuje se, zapravo uči, s nekom stalnom sobaricom i nakon toga vam odmah daju samostalno čišćenje. Dnevno je to bilo uglavnom 14, nekad 16 ili 18 soba, jer je često znalo biti naglih bolovanja, pa bi se na one koje rade prerasporedio njihov deo posla. Dakako, za istu platu. Bolovanja nisu bila inscenirana, nego bi se žene jednostavno premorile. Dobile bi upale mišića, imale problema i slično. Ma videla sam svega... Iscrpljenih žena, ukočenih žena jer su znojave radile pod klimom. Jedna je imala hroničnu upalu ramena, išla je na terapiju šest meseci. I izgubila 12-13 kilograma – vrti glavom negdašnja sobarica, rezolutno dajući do znanja kako se nikad više ne bi vratila u taj hotel.

– Svako jutro dobile bismo raspored od nadzornice i naše šefice, osim soba obavezno i dnevne zadatke. Nekada je to bilo pranje tepiha, skidanje mrlja, detaljnije čišćenje pohabanih stvari kako bi izgledale novije, kompletno čišćenje balkonskih stakala, a svaki dan i liftova... Pritom se sobe ne nalaze na istim katovima. Gostima ne smijete kucati prije 10 sati, a do 15.30 sve moraju biti očišćene, pa smo često vrebale situacije dok su gosti na doručku jer se ne smije boraviti u sobi dok su oni unutra. Dnevni posao sastojao se od kombinacije kompletnog čišćenja soba koje su napustili gosti i održavanja onih u kojima još borave – govori Splićanka, ne krijući gađenje načinom na koji je bila primorana čistiti.

Najviše ju je šokirala, ističe, štednja na krpama.

– Čisti se iskidanim, starim krpicama ili iscepanim komadima dotrajalih stvari, ali smete ih uzeti tek nekoliko. Strogo se čuvaju, nikad ih dosta. Kako je njima nemoguće posušiti vodu u kupatilu , za poliranje smo nakon pranja koristili prljave pepškire gostiju, koje smo menjali čistima – s gnušanjem kaže ona.

– Nadzornica je stalno hodala za nama... Naravno, u kontroli bi uvek nešto našla – prašinu u uglovima vrata ormara ili balkona, nešto što zbog nedostatka vremena jednostavno nismo stizale srediti. Videla bi tačkicu na staklu ili prašinu na okviru slike, i stvarala pritisak vičući: "Još si tu, još si tu!" Nadzornice?! Nemam reči, većina ih ne zna ni jedan strani jezik, a kamoli da se zna snaći kad je zaustavi gost i obrati joj se na nekom drugom jeziku. Ne znam na čiju su preporuku tu dovedene, jer bi barem trebale znati engleski. A koliko se tek vremena od tih 20 minuta gubilo na slaganje dodatnih ležajeva, jer su nam česti gosti bile obitelji. To je značilo pospremanje i izvlačenje iznimno teških kreveta za djecu. Ili na čišćenje kupaonica u boljim sobama u kojima su gostima na raspolaganju i tuš-kabina i kada. Sve se mora sjajiti za istu minutažu... Često su gostima na recepciji omogućavali i kasniji check-out, što nas je izluđivalo jer ionako nismo imale vremena. Ili bi se zablokirao lift, pa bismo s posteljinom i prekrivačima u rukama trčale sa sprata na sprta. Ma mogla bih nabrajati unedogled. Bila je to teška fizikala... Ne ponovilo se – završava svoju ispovest danas stalno zaposlena u trgovini, navodeći kako joj je sadašnji posao neusporedivo lakši. A podjednako plaćen.

Ruski dar-mar

– Jednom mi jezapala soba u kojoj su boravili neki Rusi. Presvlačili su dete na krevetu, sve je bilo pune dečjeg izmeta. Dočekalo me je pet, šest razbijenih čaša, more stakla na balkonu, vina je bilo svuda.

Tepih je bilo nemoguće detaljno oprati, nisam imala ni posebno sredstvo za čišćenje. Zvala sam nadzornicu i rekla joj da mi je potrebno barem 40 minuta za čišćenje, jer je i pod u kupatilu bio pun mokraće i izmeta. Nešto prestrašno... Jedva sam je uspela da je uverim da mi dopusti da iskoristim duplu minutažu za čišćenje te sobe.

Kinezi i napojnice

– Napojnice, u većini slučajeva, ne nađete. Jednom mi je jedan Amerikanac ostavio 100 kuna jer me je video da mu čistim sobu. Bila sam u šoku. Ti Kinezići znaju ostaviti po dolar ili neku siću, dve, tri, četiri kune.

Možda bi netko prije mene ušao i pokupio napojnice, jer sam u neke sobe ulazila prva nakon odlaska gostiju, a u neke ne, jer bi me u njima već dočekala nadzornica s riječima u stilu: "To ti je tu, tamo ti je ono." Kao, našla se tu da mi ukaže na što trebam obratiti pozornost... Nisu to radile sve nadzornice, ali većina jest.

Preporuke gostima hotela

- ponesite svoju čašu za piće

- obavezno prebrišite WC šolju

- isperite kadu i lavabo vrelom vodom

- prebrišite sve ručke i tipku za vodokotlić

- nikako ne hodajte bosonogi po tepisima

- ako nije nužno, ne koristite rezervne prekrivače i jastuke

BONUS VIDEO: novac.jutarnji.hr

(Espreso.co.rs / novac.jutarnji.hr)