ANTE JE NALETEO NA ČETNIKA BLAGOJA, ČUO SE PUCANJ I PAVELIĆ JE PAO! Ustaški zlikovac smrtno je ranjen na dan NDH!

Daleko od tadašnje Jugoslavije, daleko od Tita i Vatikana u tadašnjoj prijateljskoj zemlji za fašiste i naciste Argentini odigrao se istorijski susret jednog ustaše i četnika, a na ulicu Palomara pao je smrtno ranjen Ante Pavelić, na koga je pucao Blagoje Jovović.

Ovaj čuveni okršaj dogodio se baš na današnji dan, 10. aprila 1957. godine, u predgrađu Buenos Ajresa.

Baš tamo se posle Drugog svetskog rata skrivao zagrebački advokat, disident u Kraljevini Jugoslaviji, kojeg su Hrvati tada zvali "borac za hrvatsku stvar", kasnije ustaški poglavnik iz NDH i jedan od najvećih satnika Srba Ante Pavelić.

Pavelić je prema mnogim istorijskim tvrdnjama u Argentinu stigao preko "pacovskih kanala" u Vatikanu.

Pavelić je pored gore navedenih epiteta bio i disident koji se nakon Šestojanurske diktature 1929. godine zavedene od kralja Aleksandra Karađorđevića pretvorio u pobunjenika koji je napustio zemlju i iz njenog susedstva rukovodio organizacijom „Ustaša — Hrvatski revolucionarni pokret“, koju je utemeljio u fašističkoj Italiji.

Pavelić je podsetimo bio debelo umešan u Marseljski atentat kojeg je logistički pripremio, podržao, organizovao, a metak je istini za volju i istorijske čitanke opalio bugarski nacionalista iz VMRO Vlado Černozemski.

Ipak, ovo nije tekst koji će biti još jedan dodatak, kako bi u Zagrebu rekli životopisu Ante Pavelića, već o tome kako se sreo sa četnikom koji mu je došao glave.

O životu Blagoja Jovovića istorija veoma malo piše, a zapravo, osim da se rodio 1922. godine (tačan datum nije poznat) u selu Kosiću kod Danilovgrada, u plemenu Bjelopavlića, od oca Jova i majke Raduše, rođene Delibašić, ništa se drugo ne zna.

O njegovom ratnom putu zna se dosta više, ali su i tu podaci oskudni, a i za ono što se zna ne može se tvrditi da je preterano pouzdano. No, opšteprihvaćeni narativ kaže da ga je april 1941. godine zatekao na granici Kraljevine Jugoslavije i Grčke, očigledno pod komandom generala Milana Nedića.

Legenda o Jovoviću kaže da je on bez ičije komande pucao po Nemcima, i da je za to bio odlikovan. On se vešto izbegavši zarobljavanje i slanje u neki logor u Nemačkoj vratio u Kosić, a nakon izbijanja ustanka u Crnoj Gori, pristupio je partizanima.

Bio je sklopu Crnogorskog narodnooslobodilačkog partizanskog odreda za operacije u Sandžaku, u čijim se redovima pod komandom Arsa Jovanovića tukao protiv okupatora u Pljevaljskoj bici 1. decembra 1941. godine, koju su partizani izgubili.

Demonstrativno je izašao iz redova NOVJ kada su komunisti krajem te i početkom 1942. godine počeli da vrše pokolje svojih političkih neistomišljenika po Crnoj Gori i Hercegovini (ova „lijeva skretanja“ koja su osuđena od strane vrha KPJ trajala su svega nekoliko meseci, ali su posledice bile trajne, što se samog rata tiče).

Nakon toga, formirao je četničku jedinicu u kojoj je bilo dosta Bjelopavlića, i to na prostoru Ostroga.

Već 11. februara 1942. godine sklopio je sporazum sa Italijanima i ušao u otvorenu kolaboraciju te dobio jedan od tri sektora na koje je okupator podelio Crnu Goru (druga dva držali su Krsto Popović i Pavle Đurišić).

1943. godine izvesno je učestvovao u Bici na Neretvi kojom je nemački i italijanski okupator, pomognut ustašama i četnicima, pokušao da eliminiše komunistički pokret otpora, te ostvario taktičku pobedu ali strateški poraz, jer su partizani preživeli a još istovremeno i razbili četnike koji više nisu igrali presudnu ulogu u daljem toku ratu.

Septembra 1944. bio pridodat delegaciji JVuO koja je malim brodom „Tender“ krenula iz Kotora put Taranta, put Italije na pregovore sa Englezima.

Na čelu delegacije, bio je Dušan Vlahović, dok mu je zamenik bio Jakov Jovović dočekao ih je jedan američki kapetan, ali su svi razgovori sa Saveznicima što se četnika tiče bili suvišni nakon Teheranske konferencije zaključene 1. decembra prethodne godine na kojoj je odlučeno da se (što zbog česte kolaboracije sa okupatorom, što zbog pasivnosti JVuO i njene praktične beskorisnosti za savezničku stvar) partizanima pruži operativna i materijalna pomoć.

Jovović se više nije vraćao u zemlju tokom rata, već je do kraja tog sukoba boravio u raznim izbegličkim logorima u Italiji.

U tom periodu je upoznao i Randolfa Čerčila, sina čuvenog oca. Bio je blizak ljudima u britanskoj Tajnoj obaveštajnoj službi (MI6), posebno jevrejskoj zajednici u njoj, od koje je saznao da izvesni krugovi u Katoličkoj crkvi skrivaju i „pacovskim kanalima“ izvlače brojne ratne zločince iz Evrope, pa tako i ustaše.

Pa tako i Pavelića, za kojeg su ga neimenovani Jevreji navodno obavestili da je već prebačen u Argentinu. U tom trenutku, počinje kod njega da se zameće misao o atentatu koji će ga načiniti srpskim herojem.

Jovović je septembra meseca 1947. godine isplovio iz Đenove za Buenos Ajres u neumornu desetogodišnju potragu za Pavelićem. Ako je istina da je tada otišao, onda je ili bio obmanut ili priča da mu je dojavljeno da je „poglavnik“ u Argentini uopšte nije istinita.

Jer, Pavelić se u tom trenutku skrivao u jednom jezuitskom manastiru kod Napulja, a u Buenos Ajres stigao tek 6. novembra 1948. godine, na italijanskom brodu „Sestrijere“, koristeći se lažnim putnim ispravama Crvenog krsta na mađarsko ime Pal Aranjos, ili na ime Pablo Aranhos.

Nakon toga, živeo je u Argentini pod starim pseudonimom Antonio Serdar (Jugoslavija će još 1951. tražiti od Argentine da izruči Pavelića, ali će Huan Peron odgovoriti da lice pod tim imenom ne živi u njegovoj zemlji), pod kojim će se sa Milanom Stojadinović sastati 1954. godine i „rešiti istorijski sukob između Srba i Hrvata“ (ovo je navodno zakuvala baš Jugoslavija sa ciljem da razbije jedinstvo ustaškog pokreta u emigraciji, što je i uspela, jer je Pavelić nakon toga zbilja pao u očima hrvatske emigracije), i pod kojim će ga Blagoje Jovović, uslovno rečeno, pronaći početkom 1957. godine.

U međuvremenu, Jovović je postao imućan čovek u Argentini (u koju je izvesno i sam otišao da bi pobegao od komunista), napredovavši od kamenoresca preko konobara i mornara do hotelijera i trgovca (kasnije će koristiti svoj imetak da utemelji i finansira crkvenu opštinu „Sveti Sava“, biće jedan od osnivača Udruženja boraca „Draža Mihailović“ te član uprave Društva „Njegoš“).

Pavelić, međutim, nije otkriven slučajno niti nakon opsežne potrage, već zahvaljujući jednom bivšem italijanskom generalu koji je dojavu dostavio svom prijatelju Jovi Džonjeviću, koji je to preneo Jakovu Jovoviću, koji je potom organizovao atentat. Blagoje se dobrovoljno prijavio za neposrednog izvršioca, a naknadno mu se priključio Milo Krivokapić.

Sama dojava nije pominjala ime pod kojim živi Ante Pavelić, već samo gde se nalazi i kuda se kreće. Plan je bio, da se atentat izvrši 9. aprila, dan pre godišnjica uspostave tzv. NDH, u naselju Palomar u predgrađu Buenos Ajresa, gde je „poglavnik“ živeo. No, slučaj je hteo, da je ovaj tog dana iz kuće izašao sa ženom i kćerkom, pa je sve odloženo za sutradan.

A sutradan je bila godišnjica onog radijskog govora Slavka Kvaternika, koja je bila uvod u tutnjavu nemačkih tenkova Zagrebom (Kvaternik je svoj govor na Radio-Zagrebu održao u 16 časova i 10 minuta, a Vermaht je u hrvatsku prestonicu ušao sat vremena kasnije). Važan dan, simboličan, koji je ustaška emigracija obeležila raznim manifestacijama.

Nakon toga, u 9 časova uveče, Jovović (sa šeširom na glavi i naočarima bez stakla) je pratio Pavelića nakon što je ovaj izašao iz autobusa; tu je negde bio i Krivokapić. Pavelić je to osetio i zapucao na svog prvog pratioca, ali je metak prošao kroz kaput.

Evo šta o svemu tome sam Blagoje Jovović kaže u knjizi Tihomira Burzanovića „Dva metka za Pavelića“:

„Krenem za njim. Brzim korakom. Skoro trčim. Dolazim na sedam-osam metara. Pavelić me je osjetio, video... počeo da viče:

- Majku ti jebem srpsko-jevrejsku, komunističku!

Čujem pucanj, ne znam odakle dolazi. Ne stajem. Trčim pravo na Pavelića. Dođem na dva-tri metra i pucam. Jednom. Drugi put! Pucam mu u leđa, onako kako je bježao. Dva puta u njega. On pada. Kako je nosio tašnu, ona mu ispadne, sa strane u jednu baštu.

Pao, ne mrda, ne mogu da vjerujem da se pravi mrtav, ako su dva metka u njega. U tom trenutku pomislim — bolje je da ostane živ, jer će ga u bolnicu, narod će videti i onda mu se mora suditi!

Dal da ga pribijem? Onda ugledam onu tašnu. Dokumenti? Bilo bi dobro dokopati se... ali, ako su pare u torbi, pa me uhvate i proglase lopovom. I da sam ga ubio zbog para! Ostavim ja i Pavelića i torbu.

Neko viče:

- Jure, Jure!

I puca se prema meni. Ja se okreni i pucam u tom pravcu. Ispalim tri hitca. Počnem da trčim oko zgrada, polukružnom ulicom. Narod izlazi. Pitaju — šta je bilo? Onako zadihan, govorim im:

- Gledajte šta rade ove budale tamo, napile se pa pucaju na sve živo! Taj je lud ili pijan - vičem da me i oni sa prozora čuju.

Revolver mi u džepu. Ostavio sam samo jedan metak, za svaki slučaj.“

Jovović i Krivokapić su nakon atentata pobegli u različitim pravcima, argentinska javnost je saznala za događaj kao i za Pavelićev identitet, odmah se počelo govoriti o njegovim strašnim zločinima, a policija — koja nakon Peronovog pada 1955. više nije bila toliko blagonaklona — počela je da ispituje Pavelića koji nije mogao biti operisan zbog dijabetesa, tako da su mu metak u ramenu i kičmenoj moždini ostali u telu.

Na pitanje u koga sumnja, ovaj je rekao: „Ne da sumnjam nego pouzdano znam da je atentat zakuvala jugoslovenska ambasada, naravno po naređenju Titove tajne policije!“

Pavelić je 29. decembra 1959. godine u 3 časa i 55 minuta umro od posledica ranjavanja. Sahrani je prisustvovala porodica i manji broj ustaša.

Što se Blagoja Jovovića tiče, on se u otadžbinu prvi put nakon 1944. vratio 1999. godine. Tada je posetio rodno selo Kosić, kao i manastir Ostrog gde je mitropolitu Amfilohiju Radoviću saopštio da je upravo on čovek koji je ubio Pavelića. Umro je 2. juna te godine u Rosariju, svega nekoliko meseci nakon posete Crnoj Gori.

Bonus video: