HRVAT OTIŠAO U NORVEŠKU DA ZARADI NOVAC: Kirija je duplo skuplja, ali mi to sada ne predstavlja NIKAKAV PROBLEM!

Romano Jurić (37) Dalmatinac je koji živi u arktičkom krugu, u gradu u koji ponekad navrate i polarni medvedi, piše Croexpress.

Romano je rodom iz Primoštena, po struci ugostitelj. Dugo je živeo u Zagrebu, a zatim je, nezadovoljan životom u Hrvatskoj, odlučio da ode. Kako nema porodicu, nije mu se bilo teško odlučiti na takav potez.

Iz Hrvatske u najbogatiju zemlju sveta

I gde bi krenuo, nego u najbogatiju državu na svetu – Norvešku. Tamo živi već duže od dve godine, od čega godinu i po na krajnjem severu, na Svalbardu, norveškom arhipelagu smeštenom u Arktičkom okeanu.

“Do sad sam jako zadovoljan učinjenim i veselim se svakom novom danu u ovom ledenom raju na zemlji”, priča Romano, i dodaje, “Ljudi uvijek pitaju zašto sam otišao pošto sam imao jako dobar posao za hrvatske uslove, kao i dodatne poslove kojima sam mogao osigurati solidan život. Nije to bilo ono što bih ja želeo, kvalitet života kakav bih želeo. Podstaknut iskustvima drugih ljudi koji su uspeli u svojoj nameri, rekao sam sebi ako ne probam celi život ću sebi prebacivati. Otišao sam u nepoznato…”

Teško navikavanje na polarne noći

U Norveškoj nije poznavao ni jezik ni kulturu, a klima je posebna priča za nekoga s Jadrana. Na puno toga se trebalo naviknuti.

“Prvi dani u Norveškoj su mi bili teški. Bez obzira što sam došao na leto i nisam osetio klimatski šok. Sam sa sobom, s hrpom CV-ja ispod ruke… Dnevno sam ih delio dvadesetak. Posao sam pronašao nakon četrdesetak dana. Ne moram vam uopšte opisivati kako je živeti mesec i po dana u glavnom gradu Norveške bez ikakvih primanja. Zaliha novca se otopila neposredno pre pronalaska prvog posla. Ali kad čovek jasno vidi svoj cilj i veruje u sebe, druga opcija osim uspeha ne postoji.”

U prvo vreme je simultano radio nekoliko poslova, ali je na to gubio previše energije. Video je da će teško dalje. A zatim je čuo za Svalbard.

“Čuo sam za ‘čudesno ostrvo’ ispod Severnog pola, 1.000 kilometara severno od najsevernije tačke kopnene Europe. Uzbuđivala me sama pomisao da ću pričati s nekim ko živi tamo. Krenuo sam u potragu za poslom i kroz dva dana bio sam u kontaktu s vlasnicom hotela u Longjerbienu, koja je tražila radnika u hotelskom restoranu i baru. Nisam se dvoumio ni sekunde i u roku od nedelju dana bio sam u najsevernijem naselju na svetu”, priča o svom neobičnom radnom mestu Romano.

“Sada polarne dane i noći podnosim odlično, a ne mogu reći da je tako bilo prvih par meseci. Ali surovi uslovi te učine prilagodljivijim, čak mislim da čoveka i menjaju. Da li negativno ili pozitivno, znaće moji bližnji, ali ja mogu reći da sam za sad presrećan.”

Iako pre odlaska u Norvešku Romano nije znao ni reč norveškog danas, nakon dve godine života na severu, kaže kako solidno komunicira s gostima i u svakodnevnom životu. Za ikakav napredak u poslu, norveški jezik mora naučiti. Radno mesto od dolaska na Svalbard nije promenio.

Tipičan polarni radni dan

“Na radnom mestu vlada opuštenost, nemate poslodavca koji vam je stalno nad glavom, gazdarica prema zaposlenima ima poverenje. Radim šest do osam sati. Na to se nije teško naviknuti”, priča Romano.

“Budim se oko 10 ujutro s obzirom da uvek radim popodne i imam privilegiju duže odspavati. Popijem kafu u stanu ili nekom od kafića u gradu, zavisno od vremenskih uslova. Dok je polarna noć ređe se šeta okolo pošto zna biti dosta surovo. Noć, vetar, hladnoća, polarni medvedi koji zalutaju u grad. Ništa strašno, hahaha!”, objašnjava Primoštenac posebne uslove Svalbarda.

“Ručak uglavnom sam kuvam, ali ponekad odem kod prijatelja u stan na ručak ili u neki od restorana. Posao počinje u 16 sati pa radim do 22 ili 24, zavisno od količine posla. Nakon toga opuštanje u stanu uz muziku ili TV. Rutina se menja tek kad imam slobodne dane.”

Romano kaže kako je Svalbard ogromno prostranstvo čudesnih lepota koje je jednostavno greh ne istražiti. Puno toga se tu može, dani se mogu potpuno ispuniti.

Stanarina kao dvije hrvatske plate

Trenutno živi u iznajmljenom stanu. Stanarina mu iznosi dve prosečne hrvatske plate, no s obzirom na norveški standard, to i ne predstavlja preterano veliki problem. Svakog meseca nešto i uštedi za putovanja.

“Zaključio sam da se, nakon nekog razdoblja života u Norveškoj, može rešiti dosta stvari kada govorimo o lagodnom i normalnom životu. Verujem da ima Hrvata u Norveškoj koji će reći da im je teško. Jeste, teško je, borimo se. Ali na kraju sve dođe na svoje”, priča Romano, kome najviše ipak nedostaje domaća hrana. Kaže kako u Norveškoj sve lepo izgleda, ali ukus je nikakav.

Na Svalbardu namjerava da ostane još barem pet godina, a nakon toga će se najverovatnije vratiti u Oslo, grad koji mu se jako svideo.

BONUS VIDEO: NASER ORIĆ ME JE HAPSIO, GIŠKA JE BIO SA MNOM! Vuk Drašković otkriva sve TAJNE 9. marta

(Espreso.co.rs / Net.hr)