OVAKO JE VATIKAN POMOGAO USTAŠAMA DA POBEGNU OD TITA: Mrzeli su komuniste više od nacista!

Papa Franjo je najavio da će Vatikan sledeće godine otvoriti tajne arhive koje sadrže dokumente iz Drugog svetskog rata, u vreme kada je na čelu Vatikana bio kontroverzni Papa Pio XII. Reč je o arhivima od 1939. do 1958. godine među kojima je stotine pisama i raznih drugih dokumenata, a biće zanimljivo videti šta će se tačno otkriti obzirom da za Pija postoje dve strane priče - ona da nije napravio dovoljno da spreči uzlet fašizma, dok oni koji ga podržavaju tvrde da je Pio XII u pozadini radio na spašavanju Jevreja od Holokausta.

Pitanje je hoće li među arhivima biti i dokumenata koji se tiču NDH, ustaša i Ante Pavelića, kojima je Vatikan bio usputna stanica pre bega u Argentinu.

Pred sam kraj Drugog svetskog rata, kad je bilo potpuno očigledno da je samo pitanje dana kad će savezničke vojske napokon slomiti nacistički režim, a s njima i sve ostale fašističke države, poput NDH, najgori zločinci već su užurbano planirali svoj beg. Najviši nacistički oficiri živeli su u velikom strahu od ratnih sudova zato što su znali da će ih proglasiti krivima zbog Holokausta Jevreja. Svoj beg planirala je i vrhuška Nezavisne Države Hrvatske, na čelu s Antom Pavelićem, koji je kasnije našao utočište u Argentini. Autor Uki Goni, možda i najzaslužniji čovek za otvaranje argentinskih arhiva i razotkrivanje bega nekih od najgorih zločinaca, u razgovoru za hrvatski Express pre nekog vremena otkrio je da je utočište odabrano pomalo slučajno.

“Odbegli hrvatski zločinci očajnički su tragali za utočištem. Prvo su se zaputili u Austriju, a zatim u Italiju. Međutim, zaštita koju im je Vatikan pružao nije mogla trajati unedogled. Već sredinom 1947. godine postignut je tajni dogovor između Vašingtona, Londona i Vatikana da pošalju hrvatske begunce u Argentinu”, ispričao nam je Goni.

Pavelić je bio svestan kakva ga sudbina čeka

Savezničke vođe su već krajem 1942. godine objavile da zločini neće pobeći pravdi. Sovjetsko vojno pravosuđe, takvo kakvo jeste, sredinom naredne godine počelo je sa suđenjima zarobljenim nacistima optuženim za ubijanje Jevreja. Krajem 1944. godine britanski BBC počeo je objavljivati imena pojedinaca optuženih za ratne zločine i ponavljati da ih čeka suđenje nakon rata. Pavelić je bio savršeno svestan kakva ga sudbina čeka padne li u ruke partizanima i zbog toga je već 1943. godine kupio šezdesetak argentinskih pasoša kako bi osigurao beg najviših oficira i njihovih porodica.

Pavelić i najbliži saradnici su početkom 1944. godine počeli pripremati svoj neizbežni slom skrivanjem zlata i novca u Švajcarskoj. Prema nekim procenama, Hrvati su uspeli da prebace 2400 tona zlata i ostalih dragocenosti u Bern. Potvrđena su dva transfera zlata: 358 kilograma zlata prebačeno je u Švajcarsku narodnu banku u maju 1944. godine, a dodatnih 980 kilograma dospelo je u avgustu iste godine. Čini se da je ovih 980 kilograma zapravo ukradeno iz centralne banke Kraljevine Jugoslavije 1941. godine i skrivano negde izvan Hrvatske.

Poslednje zlato pod hrvatskom kontrolom

Krajem te godine je Konstantin Kamerhofer, Himlerov lični predstavnik u Hrvatskoj, obavestio nadređene da je ustaško povlačenje već počelo. Pavelićeva supruga, jedna ćerka i nekoliko rođaka kreću u Austriju, u Semering. Uprkos svemu, Pavelić je novu, 1945. godinu, čestitao Himleru obećanjima da će hrvatski vojnici bez oklevanja boriti se rame uz rame s nemačkim vojnicima sve do konačne pobede.

Dok je obećavao večnu vernost Himleru, Pavelić je planirao beg i pljačku ustaške države. Početkom maja 1945. godine je 45 kovčega zlata hrvatske riznice, poslednje zlato pod direktnom hrvatskom kontrolom, podelio na dva dela i jedan deo, 13 kovčega, poslan je u inostranstvo s Pavelićem. Ostatak je skriven kod zagrebačkih franjevaca u samostanu. Priča se da je u tom blagu, osim zlatnih poluga, bilo i mnoštvo venčanih prstenova, dragulja, pa čak i zlatnih zuba žrtava hrvatskih koncentracionih logora.

Blago će ostati tamo, pod zaštitom Katoličke crkve, sve do 1946. godine, kad su komunisti otkrili gde se nalazi i zaplenili ga. Nakon kraja Drugog svetskog rata došlo je i do masovnih suđenja širom Evrope, ali i najvećeg suđenja za ratne zločine u Nirnbergu. Argentinski diktator Huan Peron, inače veliki obožavatelj nacističkih režima, oštro se protivio svim tim suđenjima. Kako je on to rekao: “Uveren sam da i argentinski narod smatra Nirnberške procese sramotnim. Nisu dostojni pobednika koji se ponašaju kao da nisu pobedili. Sada znamo da su saveznici zaslužili poraz.

Peronova politika uključivala je fašizam

Tokom mandata sam često govorio protiv Nirnberga što je uvreda koju istorija neće zaboraviti”. Ispričao je to Peron početkom sedamdesetih godina tokom izgnanstva u Španiju, a samo nekoliko meseci prije trijumfalnog povratka u rodnu zemlju. Uzevši u obzir tako oštre osude suđenja ratnim zločincima poražene strane, uzevši u obzir skrivanje fašista raznih država, uzevši u obzir Peronove diktatorske tendencije, pitali smo Gonija je li Peron bio fašista.

“Peron je bio peronista. Njegova politika uključivala je elemente fašizma, ali on nije bio potpuni fašista. Peron je bio jako fleksibilan te je njegova politika uključivala mešavinu kapitalizma, populizma, fašizma i socijalizma. Nazvao je svoj politički program Trećim putem te ga predlagao kao alternativu kapitalizmu i komunizmu. Neki od zločinaca 2. svetskog rata odbeglih u Argentinu videli su određene sličnosti između Peronovog Trećeg puta i fašizma. Ti zločinci su isto tako smatrali da je njihov fašizam nekakva zlatna sredina između kapitalizma i komunizma”, pojasnio nam je argentinski autor.

Kad već Peron nije bio fašista, pitali smo Gonija zašto je Argentina prihvatila toliko zločinaca.

“Tajni dogovor o prihvatanju nacista i fašista postignut je u vreme povlačenja Amerikanaca i Britanaca iz Italije. Vidite, Italija je bila pod njihovom kontrolom od oslobođenja i Amerikanci su isprva bili jako zagrejani za hvatanje ratnih zločinaca. Nekoliko jako bitnih hrvatskih kriminalaca uhapšeno je u Italiji i poslano u Jugoslaviju na suđenje. Sredinom 1947., tokom povlačenja, postigli su tajni dogovor s Vatikanom da Hrvate pošalju negde izvan Evrope. Argentina je prihvatila Hrvate i zato su otišli tamo.”

U svojoj knjizi je Goni pojasnio da je Pavelić proveo godinu dana nakon sloma NDH u Austriji, i to pod budnim okom britanskih vojnih i tajnih službi. Ljutiti Josip Broz Tito tražio je Pavelićevo izručenje, a slao je čak i tačnu adresu gde se Pavelić skriva u Austriji, ali Britanci su se pretvarali da nemaju pojma ni o čemu. Njihovo ministarstvo spoljnih poslova slalo je pisma Amerikancima i Sovjetima te su ih pitali da nisu kojim slučajem videli Pavelića. Negde u aprilu 1946. godine odselio se Pavelić u Rim u pratnji ustaškog poručnika Dragutina Došena. Obojica su nosili odore rimokatoličkih sveštenika i smestili se u Ulicu Gioacchino Belli broj 3 u prostorije Collegio Pio Pontificio.

Prema izveštajima američkih obaveštajnih službi, bila je to jedina zgrada u Rimu pod punom upravom Vatikana i bili su potrebni posebni dokumenti za ulazak. S vremenom su Amerikanci uspeli pohvatati sve konce priče i uvideli su ogromnu upletenost Vatikana u skrivanje raznih zločinaca. Na primer, u maju 1946. godine je Pavelić boravio u Kastel Gandolfu, letnoj papinskoj rezidenciji, gdje mu je društvo pravio bivši ministar rumunske kvislinške vlade. Saznali su Amerikanci da je Pavelić redovno imao sastanke i sa izvesnim monsinjorom Montinijem.

Montini će kasnije postati papa Pavle VI. Negde pred kraj 1946. godine došao je telegram iz Londona u Vašington u kome su Britanci obavestili kolege da Jugoslavija traži pet ratnih zločinaca koji se skrivaju iza vatikanskih zidina.

“Bio bi to jako neugodan presedan da britanske vlasti hapse ljude na vatikanskoj teritoriji bez saglasnosti vatikanskih vlasti”, pisalo je u telegramu. Amerikanci su se pomalo cinično složili i rekli da bi bilo najbolje kad bi Jugosloveni lično tražili pomoć od Vatikana zato što imaju diplomatskog predstavnika tamo."

Do kraja te godine su se pojavile glasine da je Pavelić otputovao za Argentinu, koristeći dobro uhodanu mašineriju Huana Perona, ali već početkom 1947. godine su ga Amerikanci otkrili u samostanu svete Sabine. Njihove obavještajne službe bile su jedne od retkih koje su se zaista trudile uhvatiti Pavelića, ali im je predstavljao problem to što je Pavelić imao na raspolaganju basnoslovno bogatstvo ukradeno iz hrvatske centralne banke, ali i oduzeto od prognanih Jevreja i Srba. Priča se o stotinama tona zlata i hiljadama karata dijamanata koje je Pavelić prokrijumčario iz Hrvatske.

Nije nužno Vatikan podržavao ustaše

Očito je Katolička crkva odigrala veliku ulogu u skrivanju raznih zločinaca tokom i nakon Drugog svetskog rata što je zaista neugodna istorija za Vatikan. Goni, pak, ima dobro objašnjenje za nastalu situaciju:

“Nije nužno Vatikan podržavao naciste ili ustaše u Hrvatskoj. Vatikan ih jeste video kao zaštitu od nadolazećeg komunizma. Ne samo da su pomagali ratnim zločincima da pobegnu, nego je Vatikan upregao ekstenzivnu mrežu lobista da pokušaju osigurati amnestije važnim nacističkim zločincima nakon rata. Čini mi se da je Vatikan verovao da su nacisti manje zlo od komunista koji su im bili neprijatelj broj jedan. Kad je reč o hrvatskim zločincima, Vatikan, Vašington i London su ih nakon rata slali u Jugoslaviju da se bore protiv Josipa Broza Tita i njegovog režima”.

Relativno nedavno objavljeni tajni američki dokumenti pojašnjavaju zašto nisu hteli da uhvatite i izruče ustaškog komandanta.

“Danas, u očima Vatikana, Pavelić je militantni katolik, čovek koji je grešio, ali je grešio u ime borbe za katoličanstvo. Zbog toga Pavelić uživa zaštitu Vatikana. Znamo da Pavelić održava kontakte s Vatikanom koji ga smatra militantnim katolikom koji se juče borio protiv Pravoslavne crkve, a danas se bori protiv komunističkog ateizma. Stav Vatikana je da Pavelića ne treba izručiti Titovom režimu jer on nikome neće dati pravedno suđenje. Izručenje bi samo oslabilo borbu protiv ateizma i pomoglo komunizmu. Pavelićeve zločine iz prošlosti neće zaboraviti, ali Vatikan smatra da mu mogu suditi samo Hrvati putem katoličke i demokratske vlade. Pavelić je navodno odgovoran za smrti oko 150.000 ljudi, ali Tito je Staljinov agent. A Staljin je odgovoran za desetine miliona mrtvih u Ukrajini, Belorusiji, Poljskoj, Baltiku i baltičkim državama tokom 25 godina”, stoji u poverljivim američkim dokumentima.

Pavelićev beg, čini se, koordinirao je Krunoslav Draganović. Jedni tvrde da je Anti Paveliću omogućio beg u Argentinu tako da ga je maskirao u sveštenika s brkovima i šeširom. Drugi se kunu da ga je zamaskirao u časnu sestru. Treći, zgražavajući se, poriču obe ove priče. Kažu da mu Pavelić nije verovao ni koliko je crno pod noktom pa je poglavnik u Argentinu pobegao krijući se od njega. Goni, pozivajući se na dostupne dokumente, kaže da je ova poslednja verzija verovatno najtačnija.

Ustaški poglavnik nije dobio čak ni dozvolu za dolazak u Argentinu, što je bio jedan od ključnih preduslova legalnog dolaska. Formular za izdavanje svojevrsne lične karte u Buenos Airesu ispunjen je tek nekoliko dana nakon Pavelićevog dolaska u novi svet. Goni, zbog svega toga, pretpostavlja da je Peronova tajna policija preuzela Pavelića direktno s broda, vrlo verovatno čak i pre nego što je brod Sestriere pristao u luku. Peron je imao odlično uhodan sistem prebacivanja raznih zločinaca u Argentinu i jedan od ključnih ljudi sistema bio je Branko Benzon, bivši ambasador NDH u Berlinu, koji je nakon rata postao bliski Peronov saradnik.

Svoj uticaj je koristio da bi pomagao zločincima

Benzon je bio neverovatni šarmer, koji je jednako mogao razgovarati s Hitlerom i prebaciti se na šarmiranje Eve Peron, prve dame Argentine. Uživao je veliki uticaj u kancelariji za imigraciju, uredu koji je omogućio beg čak i Eugenu Didi Kvaterniku, drugom najmoćnijem čoveku NDH. Svoj uticaj Benzon je koristio da bi pomagao hrvatskim zločincima, ali i zlostavljao Jevreje. Njegove beleške “J. NO B.” često su označavala jevrejske molbe za ulazak u državu. Beleška, inače, znači “Jevrej, ne, Benzon” i po tome se znalo da je on lično naredio odbijenicu.

Nisu samo ustaše našle utočište u Argentini, nego su se tu našli i Adolf Ajhman, glavni i odgovorni za masovne deportacije mađarskih Jevreja tokom 2. svetskog rata, Jozef Mengele, “anđeo smrti” iz Aušvica, odgovoran za odabir žrtava za gasne komore i mnogi drugi. Ali nisu svi uživali takve povlastice kao hrvatski fašisti. “Argentinska vojska i nacionalističke organizacije održavale su bliske veze s hrvatskim, francuskim i belgijskim fašistima koji su došli u Argentinu. Te katoličke fašiste je argentinsko društvo ubrzo asimiliralo.

Mnogi su završili u argentinskoj tajnoj službi, a neki su dobili čak i predavačke pozicije na državnim univerzitetima. Međutim, nisu održavali tako bliske veze s odbeglim nemačkim i austrijskim nacistima. Okoreli nacisti bili su pagani i nisu se osećali ugodno kad bi sarađivali s argentinskom vojskom i nacionalistima koji su bili tradicionalni katolici. Već 1938. godine je njemačka ambasada u Buenos Airesu poslala izveštaj o “Jevrejskom pitanju u Argentini” gde su zaključili da su svi Argentinci barem delom Jevreji zato što je većina imala pretke poreklom iz Španije.

Nacistima su svi Španci bili delom Jevreji zbog velikog broja Jevreja koji su živjeli u Španiji sve dok ih katolički kraljevi nisu proterali 1492. godine”, pojašnjava nam Goni. Drugi važan Hrvat s one strane okeana bio je Đino Monti de Valsasina, popularno zvani grof od Montija, inače Italijan hrvatskog porekla. Tokom Drugog svetskog rata radio je kao špijun nacističke vojne obaveštajne službe te kao oficir njihovog ratnog vazduhoplovstva.

Lično je preuzimao odgovornost za naciste

U Buenos Airesu je sarađivao s Rodolfom Frojdeom, šefom argentinske obaveštajne službe, kako bi odbegli nacisti imali sve potrebne dozvole za ulazak i boravak u državi. Lično je preuzimao moralnu i materijalnu odgovornost za te naciste. Monti je dobio unosne ugovore za opremanje socijalnih klinika Evite Peron, namenjene isključivo siromašnima, kako bi mogao neometano finansirati svoje poduhvate. Međutim, taj posao mu je propao zato što je Evitu počeo pratiti ugled poslovne žene koja nema naviku podmirivati ispostavljene račune u celosti ili na vreme. Pavelić, barem sudeći prema dostupnim materijalima, nije zavisio od dobre volje svojih novih domaćina, nego je mogao trošiti blago ukradeno iz NDH.

Emerson Bigelou, američki obaveštajac, pisao je krajem 1946. godine o tačnijim brojkama. Prema njegovim tvrdnjama, Pavelić je iz NDH izvukao oko 350 miliona švajcarskih franaka, većinom zlatnika. Britanske vlasti su zaplenile oko 150 miliona franaka vredno zlato na austrijsko-švajcarskoj granici, a ostatak je skrivan negde u Vatikanu. Pozamašan deo prebačen je u Španiju i Argentinu.

Mnogi dokumenti su u međuvremenu uništeni

U Argentini je Pavelić pokušavao da uspostavi svojevrsnu vladu u egzilu, ali to nije baš najbolje funkcionisalo uprkos basnoslovnom bogatstvu kojim se dičio odbegli ustaški zločinac. Godine 1952. je američkim obaveštajcima ispričano da je Pavelić poslao Antu Čudinu i Marka Čavića u Evropu s eksplicitnim uputima za prebacivanje 250 kilograma zlata za Argentinu.

“Izvor nije upoznat s tačnim raspletom misije, ali znamo da je poslednjih dana Pavelić nudio 200 kilograma zlata na tržištu Buenos Airesa preko posrednika Huana Hajnriha”, prenosi u svojoj knjizi “Odesa” Goni poverljive dokumente CIA-e. Hajnrih je inače Ivo Hajnrih, jedan od rukovodilaca Jasenovca. Argentinske vlasti pažljivo su čuvale sve dokumente o krijumčarenju ustaša i nacista, ali sve dok Goni nije počeo čeprkati po arhivima, niko nije hteo spominjati tu zaista sramotnu epizodu njihove istorije. Mnogi dokumenti su uništeni u međuvremenu, ali čak i ovaj manji deo pokazuje kakva sprega je vladala između velikih svetskih sila samo kako bi spasili šačicu najgorih zločinaca otkako je zabeležene istorije.

BONUS VIDEO: Sergej Trifunović: Nebojša Krstić nije čovek, on je mačji izmet.

(Espreso.co.rs / Express.hr)