MARIJA JE OTIŠLA U NEMAČKU I SAD NE ŽELI DA SE VRATI: Ovo su njeni RAZLOZI!

Marija Šimović (33) je godinama radila loše plaćene poslove, nije mogla da priušti ni najosnovnije i gledala je kako joj vreme prolazi.

A onda je odlučila kako joj je dosta svega: spakovala se i preselila u Nemačku. Tri godine posle tamo živi, radi, srećna je i ne planira da se vrati u Hrvatsku.

Ona je do 2015. s roditeljima živela u Pločama. Stalno je nešto radila, ali to su bili sezonski poslovi: bila je konobarica, čistila apartmane, brala mandarine, a bila je i sobarica na brodu. Na svim tim poslovima je situacija bila ista: plata mala, prekovremeni i rad vikendom neplaćeni, nikakva prava... Ćutala je i radila jer nije mogla ništa da učini.

- Celo sam vreme znala da trebam nešto promeniti, ali sam to odgađala. Nadala sam se da će biti bolje i da će se odjednom pojaviti neki posao koji ću moći raditi cele godine. Nije to moralo biti nešto fenomenalno, govorila sam samoj sebi, treba mi posao od kojega mogu živeti. No, to se nije dogodilo - seća se Marija vremena pre 2015. godine.

Živela je s roditeljima. Plata koju bi zaradila tokom leta topila se zimi. Roditelji su joj penzioneri tako da im nije bilo lako preživljavati.

A onda je Mariji bilo dosta. Upoznala je porodicu koja je živela u Bad Urahu, gradiću nedaleko od Štutgarta. Oni su joj ponudili pomoć - mogla je prvo vreme besplatno da živi kod njih dok ne stane na noge.

- Te godine, tri meseca pre nego što sam otišla, na snagu je stupila odredba prema kojoj Hrvatima za rad u Nemačkoj više ne treba radna dozvola. Moja je velika prednost činjenica da savršeno govorim jezik jer sam kao mala s roditeljima živela u Njemačkoj. Tri meseca nakon dolaska u Bad Urah dobila sam prvi posao - priča Marija, koja je tada počela da radi u kafiću.

Bio je to posao kakav joj je u tom trenutku savršeno odgovarao - najbolji da upozna ljude u novoj sredini. To se i dogodilo: upoznala je prijatelje, ali i svoga sadašnjeg partnera Toma, s kojim živi.

- Nije mi bilo lako u prvo vreme. Kako bi i moglo biti kad sam iza sebe ostavila sve one koje sam poznavala i volela? No, svi oni bili su mi podrška jer su znali da nema drugog rešenja. Nisam imala što izgubiti: imala sam 30 godina, nisam bila udana niti sam imala dece ili bilo kakvih drugih obveza. Mogla sam krenuti u beli svet - dodaje Marija koja je nakon nekoliko meseci dala otkaz u kafiću.

Nakon toga je radila u lokalnom bioskopu, potom kao dostavljačica za jednu kurirsku firmu a sada je vozač putnika za jednu ustanovu u Bad Urahu.

- Meni je na svim tim poslovima bilo dobro. U jednom slučaju bila sam zaposlena na određeno, pa sam nakon isteka ugovora morala tražiti drugi posao. Drugi sam put htela veću platu, pa sam tražila nešto novo. Ovde je dobro to što čovek, kad odluči naći novi posao, nema nekih velikih problema. Ja hoću raditi i zato sam bez problema našla posao - ističe Marija i dodaje kako je bruto satnica tih poslova bila od 10 do 14 evra, dok je za dostavu imala 19 evra.

Slobodna je bila vikendima i praznicima. Ako je radila te dane, za njih je bila plaćenija. Subota je donosila 25 posto više na njenu satnicu, a nedelja i noćni rad 50 posto. Neoporezivo, kaže i dodaje kako onima koji žele doći raditi u Nemačku savetuje da nauče jezik.

- Nije teško naučiti ako čovek želi. Mislim da je jezik najlakše naučiti ako konobariš. Znam nekoliko devojaka iz Rumunije koje rade kao konobarice. Ne znaju savršeno jezik, ali su naučile dosta u samo nekoliko meseci. Znaju najvažnije. Mislim da je najvažnije, kada dođeš u drugu zemlju, ne sakrivati se, izaći, upoznati nove ljude - kaže Marija i dodaje kako smatra da nije dobro okružiti se samo svojim zemljacima. Iako je to utešno, nije dobro za učenje jezika.

Osim toga, tako se čovek na neki način izoluje od zajednice u koju je došao. Za nju, nakon tri godine, nema dileme je li postupila ispravno.

- Mislim da konačno živim. U Bad Urahu sam stvorila novi život. Mogu sebi priuštiti da s prijateljima odem na godišnji odmor, na primer u Holandiju ili Portugal. Mogu si priuštiti avionske karte da odem posetiti roditelje tri puta godišnje. Lani sam im kupila polovni automobil jer im je trebao. Radim jednako kao što sam i doma, a živim puno, puno bolje - kaže Marija i dodaje:

- Da, nedostaju mi roditelji i najbolja prijateljica, koja živi u Zagrebu, no redovno se čujemo i vidimo. Mislim da bi i njima bilo najbolje da dođu živeti u Bad Urah, ali oni to ne žele. Za mene više nema povratka: planiram uvek pojećivati ljude koje volim u Hrvatskoj, ali se tamo ne vraćam. Za mene tamo nema ničega. Evo, iskreno: to što je Nemačka kao zemlja uradila za mene, Hrvatska nikad nije - zaključuje Marija.

BONUS VIDEO:

(Espreso.co.rs/Jutarnji.hr)