KO JE GAZDA U VATIKANU, FRANJA ILI SOROŠ? Hrvati veći KATOLICI od PAPE, IZVREĐALI SVETU STOLICU!

Što se humane dimenzije migracija tiče, tu niko nema dileme, čoveku u nevolji treba pružiti srce i ruku bez obzira na naciju, rasu, boju kože ili veru. Ali migracije imaju (geo)politički, pravni, pa i bezbedonosni aspekt, piše za hrvatske medije teolog Ivica Šola

Razna nevladina udruženja već godinama prave haos na Mediteranu kršeći pravila i zakone. Tako su dve njemačke nevladine organizacije doslovno ukrale ispred nosa libijske obalske straže pedesetak ljudi, strpali ih na svoje brodove i krenuli put Italije. Nažalost, na njihovim brodovima, koje ni Italija ni Malta ne žele da prime ima male dece i žena uz pomoć kojih ova NGO mafija, mahom finansirana od „financijskog teroriste”, kako su ga nazvali Kinezi, Džordža Soroša, emocionalno reketira zapadne države i vlade.

Tako da u prvom planu nije problem bezakonja, nezakonitih delatnosti, bilo da se radi o trgovcima ljudima, bilo da se radi o rečenim nevladinim udruženjima koje podstiču bezakonje, već „humanitarna dimenzija”.

Nova italijanska Vlada stala im je na kraj u ovom ratu između „humanitaraca i filantropa” i ljudi, političara koji traže vladavinu prava, poštovanje pravila i procedura pri migracijama, koje mazohistički Zapad naziva „populistima”, „ksenofobima”, „nacionalistima” i masom drugih etiketa.

Na stranu “humanitaraca i filantropa” soroševske matrice žestoko se svrstala Sveta Stolica na čelu s papom Franjom koji je baš u slučaju ova dva broda koja Italija i Malta ne žele da prime ponovno prozvao “bezosećajni Zapad” da hitno dozvole uplovljavanje brodova s pedesetak migranata bez obzira na to što se radi o protivzakonitoj delatnosti.

Koliko je papi Franji stalo do migranata iz islamskog sveta koji protivzakonito i bez straha od rata ili slične nevolje navaljuju na evropske granice, svedoči i jedan medijski potpuno ignorisani događaj. Krajem prošle godine u Vatikanu, u organizaciji Odeljenju za izbeglice i prognanike Dikasterija za promociju kompletnog ljudskog razvoja, koji lično vodi papa Franja, organizovan je skup pod naslovom „Ksenofobija, rasizam, populistički nacionalizam u kontekstu globalne migracije“. U završnom dokumentu ovaj Franjin Dikasterij je žestokim rečima napao „idolatriju granica” i hrišćane koji pristaju na vladavinu prava kaljajući time svoje hrišćansko ime, jer granice vlastitih država uzdižu iznad Isusove zapovesti ljubavi.

Ceo dokument je radikalniji od Marakeškog sporazuma, vrlo površan, bez razlikovanja, moralizatorski i zagovara bezuslovno prihvatanje svih migranata bez obzira da li su zakoniti ili nezakoniti, a sve drugo proglašava ksenofobijom, rasizmom, nacionalističkim populizmom. Na audijenciji kod pape Franje nakon tri dana rada podsekretar ovog Franjinog Dikasterija pater Fabio Bađo dužnost svih hrišćana sažeo je, kada su u pitanju (i)legalne migracije muslimana u Evropu, u četiri reči: „Prihvatiti, zaštititi, unaprediti, integrisati.”

Osim što ovaj dokument i skup ima sve elemente anarhističkog bezumlja, on je čista zloupotreba Jevanđelja i Isusa u političke svrhe. Jevanđelje ni sam Isus nije zamislio kao politički program i matricu, to je svojstveno Kur’anu i islamu, gde nema razlike između religioznog i svetovnog po pitanju „kompetencija”. Zapovest ljubavi prema bližnjem, Isus nije zamislio kao migrantsku politiku, to je u nadležnosti svetovnih država i njihovih parlamenata. Stoga, kada je „idolatrija granica” u pitanju, ovaj dokument je srušio temeljnu granicu koju je Isus postavio a glasi: „Dajte Bogu Božje, a caru carevo”, jer “moje kraljevstvo nije od ovoga sveta”.

Jevanđelje je poruka spasenja, a ne neki humanitarističko-politički manifest. Ovakvom politizacijom jevanđelja papa Franja upliće se kao verski poglavar u unutrašnja pitanja sekularnih, suverenih država, u ovom slučaju Italije i Malte, kao i pritiskom na Brisel, kako će iste države regulisati vlastiti pravni i granični režim. S gorčinom i tugom treba kosntatovati da Katolička crkva pod papom Franjom reducira svoju misiju na humanitarizam...

Takva Crkva, svedena na nekog podizvođača globalne etike, zapravo postaje beskorisna, jedno među mnoštvom humanitarnih udruženja.

Ali taj humanitarizam je lažan, pa i opasan za same migrante. To kaže jezik brojki.

Pre dolaska na vlast u Italiji ove „rasističke, ksenofobne, nacionalističke i populističke” Salvinijeve vlasti, ovo su službeni podaci Visokog komesarijata za izbeglice, zbog navlačenja raznih nevladinih udruženja i humanista te filantropa na Mediteranu je broj smrtno stradalih osoba, migranata bio 2.872. Nakon što su Salvinijevi „rasisti i ksenofobi“ došli na vlast i promenili pravila što se tiče ilegalnih migracija i uplovljavanja, taj broj je spao na hiljadu.

Dakle, krenuvši u borbu protiv trgovaca ljudima i “humanitarnih” nevladinih udruženja, spašeno je gotovo dve hiljade života, i to insistiranjem na zakonu i procedurama, što bi, sigurno, i Isusu bilo drago da čuje, jer su ilegalni migranti u velikom procentu s ekonomskim motivima, u lovu na blagodeti evropske socijalne države, bili obeshrabreni u toj ilegalnoj raboti koja je ujedno pretnja bezbednosti evropskim državama. Italija nipošto nije ksenofobna zemlja jer je u njoj već sada četiri miliona imigranata, mahom iz Afrike, koji su u Italiju zadnjih desetak godina legalno došli i tu žive i rade. Uprkos tome, državni sekretar Svete Stolice kardinal Parolin poručio je pred Božić italijanskim vlastima kako je “migriranje (ljudsko) pravo” dok, s druge strane, za države, poput Italije, ne postoji “pravo na neprihvaćanje”.

No ova politika Vatikana prema (ilegalnim) migrantima, u ogromnoj većini iz islamskih zemalja, ima i dimenziju farse. Tako je spomenuti dokument Franjina Dikasterija u tu svrhu posebno naglasio važnost „instituta azila” za sve one koji beže od rata ili (smrtnih) stradanja. Farsa je u sledećem: u Pakistanu, zemlji u kojoj nema rata, iz koje horde ilegalnih migranata muslimana bez dokumenata kucaju na granice Evrope, jedna katolkinja, hriršćanka Asija Bibi, pre deset godina lažno je bila optužena za blasfemiju, da je uvredila proroka Muhameda, deset godina je trunula u zatvoru i nakon što je odbila da se preobrati na islam, osuđena je na smrt. Pošto ju je Vrhovni sud oslobodio, izbile su demonstracije i rulja je na ulicama Islamabada tražila da je ipak ubiju.

U Pakistanu je četiri miliona hrišćana koji svaki dan trpe torturu, brani im se sloboda veroispovesti, suprug i deca Asije Bibi takođe se skrivaju jer žele da ih ubiju. Tražili su azil u Evropi, ali ništa; Velika Britanija, u kojoj u Londonu stoluje gradonačelnik po ocu i majci Pakistanac, odbila je da im da azil kako ne bi podstakli verske nerede i bes među britanskim muslimanima. Muk celog Zapada. Ali kada dođe Pakistanac u EU, dovoljno je da proda fintu da je homić i da će ga u Pakistanu kamenovati, eto ti azila, stana, novca i svih blagodeti evropske socijalne države.

Kada su već evropske države odbile da daju azil porodici katolkinje Asije Bibi, nema sumnje da će Vatikan, koji „podstiče instituciju azila za sve koji su u smrtnoj opasnosti”, ovoj katoličkoj porodici u smrtnoj opasnosti pružiti ruku. Onda je za mnoge katolike nastupio šok. Kako je prenela agencija SIR (agencija italijanske biskupske konferencije!!!) broj dva Crkve pod vladavinom pape Franje, spomenuti kardinal Parolin, na pitanje novinara o sudbini Asije Bibi i njene porodice izjavio je kako po tom pitanju „ne postoji nikakva diplomatska aktivnost Svete Stolice” i potom sve ostavio u šoku rekavši:

Slučaj Asije Bibi je unutrašnje pitanje Pakistana.

Drugi čovek Katoličke crkve, kardinal Parolin, tvrdi, dakle, da je sudbina žene koja je zbog svoje katoličke vere osuđena na smrt, kao i njene katoličke porodice, „interna stvar Pakistana”, i to, pustimo sada crkvene dokumente o svetosti života, sedamdeset godina od Opštee deklaracije o ljudskim pravima, koja jasno kaže da teška kršenja ljudskih prava nikako nisu interna stvar bilo koje države ili režima, već pozivaju na akciju sve ljude, sve narode i države.

Licemerni aspekt aktuelne vatikanske nomenklature sastoji se i u sledećem nadrealističkom paradoksu: dok Vatikan ne želi da uznemirava islamske režime u kojem su ugrožena temeljna ljudska prava (verskih) manjina, pri čemu je pravo na život upravo to, isti taj Vatikan ustaje protiv „idolatrije granica” i osporava pravo slobodnim i demokratskim državama da vrše svoju temeljnu funkciju, kontrolu vlastitih granica, štićenje vladavine prava i suvereno pravo odlučivanja o modalitetima vlastite imigracione politike.

Neverovatno je da Katolička crkva pod papom Franjom, inače katolikom, ima dvostruke kriterijume za ilegalne migrante tražioce azila, i katolike tražioce azila u smrtnoj opasnosti u istim tim državama iz kojih migranti dolaze!

Što se moje Crkve tiče, više ništa nije jasno, kuda ide i šta je ona pod ovim papom. Zapravo, nije mi jasno upravlja li Katoličkom crkvom papa Franja ili filantrop Džordž Soroš? Možda obojica...

BONUS VIDEO:

VOZ ODUVAO KAMION SA PRUGE, GRDOSIJA LETI KA KOLONI AUTOMOBILA! Sekunde ih dele od POTPUNE HAVARIJE! (VIDEO)

(Espreso.co.rs/Globus)