SRBI NA BOŽIĆ U HRVATSKOJ ŽIVE SAMI, GLADNI, BEZ STRUJE I BORE SE ZA GOLI ŽIVOT! Beograd i Zagreb su ih OTPISALI

Tanjir kupusa od juče i lonac vode koji uvek stoji u ćošku njegove ploče jedino je što još može zagrejati stari šporet bake Ljube Obradović (88) iz Listovače. Gotovo se može čuti hladnoća koju joj snažna bura unosi kroz okno i preko praga, iako su i prozor i vrata zatvoreni. Na zidu su dva kalendara, jedan iz 2007., a drugi je od prošle godine. Između njih petrolejska lampa. Kredenac je od zemljanog poda izdignut ciglama. U njemu su tri sata, sve jedan prati drugoga. Krevet u ćošku uredno je složen.

Pogrbljena starica slabo vidi, a čuje samo ako joj se viče na uho. Na glavi su joj dve marame, a po jedna je zavezana i oko nožnih zglobova. Na sebi ima četiri ili pet majica. Struje nema. Po vodu ide u bunar u komšiluk gde su nekada živela braća njenog pokojnog muža, ali samo kada nema snega. Do nje se autom može samo kada nisu jake kiše, jer mesni put seče rečicu preko koje nema mosta. Ima jedan pešački, ali se prilikom prelaska dobro pazi na koju se daščicu staje.

Obilazio je baku Ljubu nećak Mile Krnjaja, ali je i on nedavno umro, isto kao i njena sestra, muž i skoro svi u selu. To i ona sebi želi, da je više nema. To joj je, doduše, jedna od dve želje koje ima.

Druga je da se nekako reši puhova koji su u staroj straćari pronašli dom, pa po cele noći putuju, škripe i ispuštaju zvukove koje je baka Ljuba pokušala da prenese, ali nije uspela jer je zaplakala.

Teši je Branka Bakšić Mitić, glinska zamenica gradonačelnika koja je redakciju Jutarnjeg, k njoj dovela. Pokušava da joj nabavi solarne panele za nekih 4300 kuna koji bi joj omogućili da ima lampu i električnu napravu za teranje puhova. Za troje staraca je to već uspela da nabavi, ostalo je još pet kritičnih, bilo ih je šest, ali je jedna baka u međuvremenu umrla. Nada se da će ova poživeti makar toliko.

Baka Ljuba živi 80 kilometara od Trga bana Jelačića u Zagrebu i 10 kilometara od Gline. Zamenici gradonačelnika obično pomažu gradonačelniku, jedan oko ekonomije, a drugi je zadužen za društvene delatnosti. U Glini ne, tamo je jedan zadužen za Hrvate, a drugi, u ovom slučaju je to Branka, za Srbe, jer je i izabrana iz redova srpske nacionalne manjine.

U razbacanim banijskim zaseocima živi ih još nekoliko stotina, na Brankinom spisku socijalnih slučajeva je 204 imena. Nekima je nabavila peći, drugim osigurala socijalu, neki nisu imali zdravstveno osiguranje, a neki čak ni lična dokumenta. Svoj stari Mercedes je već oštetila na ovim putevima, a službeni koji ima pogon na sva četiri točka dobije ponekad, kada joj gradonačelnik pozitivno odgovori na njenu pisanu molbu.

- Koji je danas dan - pita baka Ljuba Branku.

- Danas je četvrtak, u nedelju je Badnji dan, a u ponedeljak je Božić, Ljubo - odgovara joj strpljiva žena.

- A je li mi ti satovi idu pravo? - pita zabrinuto pokazujući prema tri budilnika čije kazaljke ionako ne vidi.

- Idu, bako, idu - umirujemo staricu.

Ovde je od šezdesete godine, otkako se iz sirotinje, kaže, udala u sirotinju. Nikada i nisu imali struje, iako je žica prolazila kroz selo, jer im nije trebala. Za blago su mogli brinuti i bez nje. A dok joj je čovek bio živ, govori, brinuo se o imanju, sada više nema ko, jer su svi pomrli.

Elektri se to ne isplati

Ljudi iz Crvenog krsta mislili su da bi bilo dobro da se baka Ljuba preseli kod Steve Obradovića, poluslepog 93-godišnjaka koji malo dalje takođe živi sam. Ima struje, a kod njega je i toplije jer ima dobru peć, a ona bi mogla da kuva. No, ona to ne želi. Boji se što će selo reći. Stevini su isto svi pomrli, a kao ni Ljuba, dece nikada nije imao. Supruga je otišla pre pet godina, dugo se brinuo o njoj jer je bila nepokretna i prikovana za krevet.

- Teško mi je. Dođe Branka ponekad i ove devojke iz Crvenog krsta. Jutros ih je bilo četiri ili pet. Doneli su paket za Novu godinu. Uglavnom jedem mleko, jogurt i keks. Ne kuvam jer ne vidim, a i ne znam kako jer je to uvek radila supruga. Imam struju pa slušam radio. Ne bih želro da odem odavde jer sam tu rođen - prepričao je Stevo svoju svakodnevicu koju uglavnom provodi na svojem otomanu.

Od Listovače idemo prema Glini urednom asfaltiranom ulicom. S obe su strane napuštene kuće koje se mogu kupiti za 10.000 eura i propali pogon metalne industrije. Nešto se života vidi tek u romskom naselju koje je niklo usput. Svako skretanje s te ulice udesno vodi nas makadamom do nove tužne priče. O onima do kojih ne možemo doći jer nemamo terensko vozilo priča nam Branka.

- Imam vam Đuru Galjena iz Dragotine, on je sa svojim ocem sam rušio stabla po šumi i postavljao bandere kako bi u selo došla struja. On se vratio 2013. godine, a 2009. je bio rok za podnošenje zahteva za obnovu priključka. U njegovoj kući su za to vreme bili doseljenici iz Bosne i struja je isključena kada su oni izašli. Nisu hteli da mu puste struju jer je zakasnio sa zahtevom. Pisali smo Heri, Elektri, nema kome nismo. Ali morao je ponovo da plati priključak 7800 kuna plus 3500 kuna atest, uspela sam to da sredim preko donatora jer on za to nije imao novca - priča Branka.

Neimaština je jedan od razloga zašto ljudi nemaju struje. Drugi su imovinski razlozi. Kuća bake iz Trnovca vodi se na poljoprivrednu zadrugu iz vremena Drugog svetskog rata, pa ne može da podnese zahtev za priključenje jer nije vlasnica. Ima situacija kada treba povući instalacije 200 ili 600 metara, što Elektra ne želi jer im se ne isplati za po jednog korisnika koji će koristiti po jednu sijalicu. Na takvo odbijanje naišao je Dragoslav Babić, bolesni hrvatski advokat, kome Branka takođe pokušava da pomogne. Slično je s komunalnom naknadom. Iakosvi imaju obavezu da je plaćaju, ona je, smatraju u Gradu, nedovoljna da bi se njome barem popravili mesni putevi, zahvati na tome su minimalni. Jednog su čoveka čak i oslobodili plaćanja, samo kako ne bi morali da probijaju zapušten put do njegove kuće.

Do njega se više ne može. Osim prirode, mesne i šumske puteve razvaljuju neumorni sekači banijskih šuma iza kojih ostaje pustoš. Milan Lazić živi u kući svoje sestre u Banskom Drenovcu. Istekla mu je bila lična karta, radio je na crno u šumi i slomio nogu na dva mesta. Nije imao zdravstveno osiguranje, pa nije išao kod lekara. Noga mu je sama zarasla onako kako su kosti bile slomljene, pa sada šepa. Živi, kaže Branka, u stravičnim uslovima. Podneli su zahtev za njegovo stambeno zbrinjavanje. Čekaju odgovor već godinu dana. Malo-pomalo, bavljenje ovim nesrećnicima sve je manje društveni problem, a sve više Brankina lična borba.

- Grad kaže da nikome ne može da uvede struju. Jednom su Grad i Opština dali jednokratnu pomoć od 3000 kuna čoveku u Dangubama kojem se uvela struja. Bilo je to pred izbore. Posle toga ništa. Problem je u tome što ja nisam ni u jednoj političkoj stranci i kao nezavisni kandidat nisam im zanimljiva za neke kombinacije. Svi političari bi trebalo da budu u službi naroda, ali to baš nije tako. Ja ne mogu da gledam da ljudi ovako žive - kaže Branka.

Stari komad svinje za praznik

Za ovih pet domaćinstava, čiji problem bi mogao da se reši solarnim panelima trebalo bi samo desetak hiljada evra, a za njima Branka intenzivno traga. Pisala je Vladi Republike Srbije, rekli su joj tamo, kaže Branka, da će razgovarati s Miloradom Pupovcem, ali od toga nije bilo ništa. Bila je i kod gradonačelnika Bandića, obećao je i on da će spojiti struju, ali na tome je ostalo. Zna da Zagreb nema veze s Glinom, ali mislila je, Bandić ima i daje svima, pa će možda i njima.

- Onda sam poslala jednom svom prijatelju u Švedskoj, koji je letos bio na godišnjem u Glini, a radi u jednoj bogatoj kompaniji, jednu molbu. Kažem mu, "ajd vidi da tvoj gazda isfinansira makar jednu struju." A znate šta mu je rekao šef? Da ne veruje da u Hrvatskoj ima takvih slučajeva da ljudi nemaju struju, jer tada država ne bi mogla da uđe u Evropsku uniju - čudi se Branka.

Na broju 107 u Majskim Poljanama, zaseoku Zlonoge živi najmlađi od ljudi koje smo upoznali, 62-godišnji Mile Jarić. Tu je rođen, tokom rata je bio u Zagrebu, radio u Italiji, a pokojna supruga htela je da se vrate. Živi od 800 kuna socijalne pomoći. Ima dovoljno jer, kaže, ne plaća režije, kada ih nema.

- Pre tri i po godine sam se razboleo, dobio sam upalu pluća. Tri puta u Topusko, dva puta u Petrinju. Trista kuna otišlo. Nisam imao kako da platim. I na kraju za 861 kunu duga isključe me, što sam pre platio 9200 kuna. Sada ja više nemam taj novac. A nema novca, nema ni struje - priča Mile.

Od nekadašnjeg poljoprivrednog imanja ostala je polusrušena štala i prostorija za seno bez dasaka. Mile spava i živi u desetak kvadrata zadimljene kuhinje u kojoj je teško disati. Loš je šporet, a sveća i njegova cigareta nimalo ne pomažu. Ima psa, nekog mešanca lovačkog psa koja mu je dolutala, pa joj nije dao ime. S njom deli testeninu koju skuva. Kad je ima.

- Mile, pa ti ćeš se tu ugušiti - kaže mu Branka gledajući prema lošoj peći.

- Pa neću biti prvi, i Mirko se ugušio, pa šta - uzvraća Mile dosetkom koja mu je duhovita.

Svakodnevica mu se svodi na puko preživljavanje. Ima samo dve brige - kako da osigura hranu i nabavi ogrev. Ono malo slobodnog vremena koristi za šetnju selom.

- Koliko vas ima? - pitamo.

- Vesna, baba Eva, Mira, čiča Branko, strina, Peko, Vesnina baka i ja. Osam - nabrojao je Mile.

- Koliko vas je bilo u vašoj mladosti?

- Ha, 22-23 kuće, a u svakoj po 4-5, pa računaj, znači preko sto. U mojoj kući nas je bilo osam, đed i baba, ćaća i mater i nas četvero dece. Ponekad odem kod komšija pa pričamo o tim vremenima kako nas je bilo puno selo, kad smo došli u bioskop u Glinu, nas 15-20 dece samo iz Zlonoga, a jedan ide da kupi karte. A čovek na blagajni se čudi, ajme koliko vas je malih Zlonogaša - kaže Mile.

Mile veruje da će u budućnosti biti bolje, ali šta to njemu znači, dodaje, kada je bolestan. Proslavio bi Božić, ali nema s kime. Kod jedne bake u komšiluku u zamrzivaču drži komad svinjetine koji je dobio, pa će ispeći malo mesa i skuvati malo supe. Biće to za njega jedan lep Božić. Televiziju ne može da prati, pa će na radiju na baterije poslušati malo muzike, a onda, kao i obično, zaspati kada padne mrak.

Bole ga leđa, a otkako je preležao upalu pluća koristi “pumpicu”. Požuteli brkovi usred sede brade svedoče da ga ni to nije nateralo da prestane da puši.

Odosmo dalje, ali ostajemo u Majskim Poljanama, 200 je kućnih brojeva, pa zapravo putujemo po zaseocima koji uglavnom nose imena po prezimenima stanovnika.

- Ovde živi jedan stariji bračni par, tu dole su ćerka i mama koja ima 92 godine, onda, tu su kupili dve kuće vikendaši koji navrate samo leti. Ove prekrasne drvene kuće sve su prazne. Nema nikoga niti će iko doći. Ova sela će jednom zarasti u šume i sve će prerasti u lovišta - misli Branka.

Penjemo se na jedno od stotinu brda i hvatamo 90-godišnjeg starca koji gura bicikl. Vozimo polako iza njega jer nas ne čuje. Branka kaže da se zove Miloš Nišević, živi sam na kraju sela i tužan je jer su mu nedavno ukrali motornu testeru. Zvoni joj telefon, zovu donatori, jedno državno preduzeće koje želi da pomogne, ali ne žele da se za to zna. Tako su nedavno jednoj porodici osigurali prozore i vrata.

Baka Stana iz zaseoka Bjelajci, u čiju kuću ulazimo na samu Staru godinu, dobila je novi linoleum.

- Bila ti meni zdrava, Bog ti dao svu sreću, ja te toliko volim, živa i zdrava bila - zahvalila je baka Stana Nišević onoj koja ja za to najzaslužnija, ne znajući da joj Branka upravo sprema još jedan poklon - ćebe za hladne zimske noći.

Godine i ne zna da prebroji

U goste joj je svratio komšija Jovo Grubić, kome je pravo ime Slavko. Nacepa Stani drva, pa mu ona skuva kafu, a ponekad dobije i za cigarete.

- Bako, koliko imate godina? - pitamo je naslonjenu na štap.

- Previše. Nije me ćaća dao u školu pa i ne znam da brojim - kaže ona, ali se setila da piše na ličnoj karti, pa kaže Jovi da je doda iz kutijice, al da pazi da ne ispadne. Pisalo je 6. 6. 1931. godine.

I peć je nova, stigla pred zimu. Na njoj se kuva kupus, biće, kaže baka, za tri dana, sve do Božića.

- A šta ćete za Božić - pitamo je.

- Isto kao i svaki drugi, Božić je meni svaki dan kada imam šta da stavim na sto - odgovara. A tamo je, osim one džezve kafe, tegla svinjske masti, tanjir s jednim keksom, smoki i par kriški mandarine.

Stana ima struje za jednu sujalicu koju koristi, a ima i gosta pa nije usamljena. Srećna je, možda i više nego što je bila u mladosti.

- Ja sam iz Velikog Obljaja, zvala sam se Lončar i tu sam se udala za propalicu. Bio je lutalica, pio je i nije voleo da radi. Ja rodim i dete, a moj stariji brat kaže, aj ti kod nas i nosi to dete. A gde ću ići, neću ja svoju kuću napustiti - priča baka.

- Je li se posle što promenilo? - pitamo je.

- Jeste, bio je još gori u starosti. Umro je pre šest godina. I sad mi je ružno. Lepo je imati svoga druga, svoju kuću i svoj život. Ja sam naučena da imam sve. Imala sam pune džepove novca. Evo, tu je Jovo, ja sam imala baštu da takvu niko nije imao. Sve prodavala u Glini na placu, svake srede i subote. Sama s konjima išla. A sada ne mogu ništa - odgovara Stana.

Sada ima šest kokošaka i petlova, ali ne nose jaja preko zime. Ima još nekih komšija koji je obiđu, kaže da su jako dobi i vode brigu o njoj. U dugu je za struju 300 kuna. Branka se čudi kako s jednom sijalicom. Stana otkriva da koristi još dve povremeno, a i jednu ratu nije platila. Televiziju bi mogla da ima, ali neće, jer zna da bi joj došli inkasatori, a za njih nema novca pa s njima neće da ima posla. Nekada je imala nov televizor, ali je nestao u Oluji. Ona je tada otišla kod ćerke u Srbiju. Njen čovek, kaže, prvi se vratio, njoj nije dala ćerka, a i bolje da nije, kaže, jer bi ga ubila, ili on nju.

- Prodao je dve rali šume, a kakve su to bile bukve za diku, a nikome nije dinara dao - klima ona glavom.

Jovo kaže da nije sam jer ima brata u Zagrebu koji svrati ponekad. I on ima struju. Ni Stana ni on ne mogu da prežale smrt komšije Miće Bjelajca, koga je iznenada izdalo srce.

- Još imam njegova dva krompira. Celo leto mi je nosio svega, povrća i grožđa, pravi je bio drug. I on je otišao - prokomentarisla je baka Stana.

Bura je na Baniji najavljivala sneg koji će u večernjim satima pasti. Zabeleće ovu pustoš, pokriti njene razrovane puteve i još malo utišati vapaje ovih jadnika.

BONUS VIDEO: ALBANCIMA SU ZABRANILI DA SE KOCKAJU, a šta bi SRBI radili kad bi DOŽIVELI TU SUDBINU? Marko ima SJAJAN odgovor!

(Espreso.co.rs/Jutarnji.hr)