DEČAK OD 4 GODINE ISTRČAO 10 KILOMETARA ZA 64 MINUTE: ON je pravo ČUDO od deteta! (VIDEO)

Emilu Jonesu tek su četiri godine, težak je jedva dvadesetak kilograma, ali bez problema pretrči deset kilometara.

Ovaj neverovatan dečak nedavno je oborio i lični rekord, na Božićnoj trci na splitskom Marjanu istrčao je 10 kilometara za 1:04 sata, a da cela priča bude još neverovatnija, stazu od 10 kilometara istrčala je i njegova tri godine starija sestra Diana, i to za 1:23 sata.

Trčao je i otac Aliksandar Bahachou, a mama Natalija Jones ovoga puta nije, ali i ona se zna okušati na dugim prugama, baš kao i njihov mali pas Riumka.

Obožavaju Hrvatsku

Ali, ova neobična porodica ima i još jednu neobičnu priču, priču o tome kako su stigli u Hrvatsku. Naime, Aliksandar i njegova supruga rođeni su i odrasli u bivšem SSSR-u, a upoznali su se u Norveškom Bergenu, kamo su stigli u potrazi za boljim životom. Oboje su visokoobrazovani, Aliksandar je završio pravo i ruski jezik, te je radio kao sudski tumač, a Natalija je profesorka ruskog i engleskog jezika.

U Bergenu su zasnovali porodicu i dobili Dianu i Emila, pre dva leta stigli su s decom na odmor u Makarsku koja im se toliko svidela, da su se odlučili trajno nastaniti u njoj, i tu odgajati i podizati svoju decu.

Eto, neki Hrvati trbuhom za kruhom jure u Norvešku, a ovaj par se iz Norveške odlučio preseliti u Dalmaciju!

Priroda je prekrasna, klima savršena osim onih par dana kad je bura, a sve je na par minuta, jako blizu i zgodno. I vrtić, i škola, prodavnice, parkovi, priroda, otkriva Aliksandar za 24sata.hr i dodaje kako ima samo jedan problem.

U Hrvatskoj ne možemo “napraviti” novac za život i stoga supruga ili ja odemo jednom godišnje na par meseci u Norvešku i kad zaradimo dovoljno, vraćamo se natrag u Makarsku da živimo ostatak godine. Želimo da naša deca odrastaju u ovom sjajnom okruženju, ističe.

Roditelji su za Dianu i Emila isplanirali sve do najsitnijeg detalja, Diana uz prvi razred osnovne škole pohađa i muzičku školu u kojoj uči da svira klavir te trči i igra ragbi, a sličnim putem će krenuti i mali Emil, koji je još uvek premali za školu i ide u vrtić. Oboje odlično govore hrvatski jezik, kojim pričaju i kod kuće.

Emil trči i igra ragbi

Imam četiri godine i još ne mogu u školu, ali zato trčim i igram ragbi, kaže veseli dečak, koji je sve zadivio svojom upornošću i izdržljivošću.

Otkrili smo to sasvim slučajno. Moj sin iz prvoga braka je atletičar, i kad nam je stigao u posetu u Makarsku trenirao je na stadionu. Emil je otrčao s njim deset krugova, i stariji sin mi je odmah rekao da je strašno talentovan i da ga obavezno odvedemo na treninge u klub. Ali, u klubu su nam rekli kako su deca premala te da ih ne mogu upisati zbog pravila Saveza. Klub je sve napravio da deca postanu članovi, i na tome smo im zahvalni, ali za sada se takmičimo izvan konkurencije. Eto, mogu ići u vrtić, u školu, mogu biti članovi DVD Makarska i Ragbi kluba ”Makarska rivijera”, jer imamo uredno prijavljen boravak u Makarskoj, ali ne mogu biti članovi atletskog kluba zbog toga što su Norvežani!? A u statutu HAS-a lepo stoji da niko ne sme bili diskriminisan, otkriva Aliksandar za 24sata.hr, i sam zbunjen hrvatskim apsurdima, koje već pune dve godine pokušava razrešiti.

Ali, deci je svejedno, trčali u okviru kluba, ili izvan konkurencije.

Volim trčati i nikad se ne umorim ,pohvalio se Emil, koji već ima punu kutiju medalja koje nam s ponosom pokazuje, i dodaje kako mu je najdraža medalja s najpoznatije vatrogasne trke po stepenicama u organizaciji zagrebačke vatrogasne službe.

Seka i ja smo dobili kacige, pohvalio se Emil, a tata pojasnio:

Kacige su za decu bile obavezne, mi smo ih odmah učlanili u DVD Makarska kako bi uplatili startninu za ovu humanitarnu trku, a Emil je dobio i posebnu majicu s natpisom ”Vatrogasci Makarska”, na koju je jako ponosan, kao i na pehar pobednika ”Makarske desetke”, koju mu je prošle godine poklonio pobednik trke Dinko Bošnjak.

Emil je i ranije volio trčati, ali otkad je dobio Dinkov pehar na poklon, to ga je dodatno podstaklo da bude bolji kako bi i sam osvajao medalje i pehare, otkrio je Aliksandar, koji kaže kako su deca jednako dobra i u ragbiju, koji treniraju tri puta nedeljno.

Emil trenira s dve godine starijim dečacima, a do izražaja dolazi njegova brzina i okretnost.

Emil je brži, ali ja znam svirati Bacha, važno dodaje Diana, koja bratu priznaje da je brži od nje, jer je nju strah buke pucnja startnog pištolja i gužve na startu, i to još od kad je letos na startu utrke u Omišu pala i ogrebala koleno.

Ni na Marjanu nisam mogla brzo trčati jer mi je nedavno ispao zub, baš pre trke na 60 metara u Makarskoj, pa ni tamo nisam bila baš dobra, požalila se Diana.

Ono što je važno napomenuti je da Aliksandar i Natalia nisu svoju decu terali u sport, u stvari, oni su se u sport uključili zbog dece.

Ni supruga ni ja nikad se nismo bavili atletikom. Ja sam trenirao džudo, ali davno, kao mladić. Sada zbog dece i mi trčimo, kaže Aliksandar, koji ponekad tokom trke drži Emila za rukicu, ali sve češće ga pusti da trči sam, jer je Emil prebrz i za njega.

Tri puta je ove godine obarao rekorde na 10 kilometara, najprije u Šibeniku, potom u Krapini, i sada u Splitu.

U Zaprešiću je s vremenom 18 sekundi bio najbrži na 100 metara te na 5 kilometara, koje je istrčao za 28:34 minute.

Za svaki slučaj roditelje se pitalo i je li Emil dobio ime po legendarnom Češkom dugoprugašu Emilu Zatopeku.

Nije, ali zgodno je da se zove baš Emil poput njega, baš sam mu nedavno čitao o njegovom slavnom imenjaku. Deci smo dali kratka i lako izgovorljiva internacionalna imena, a zbog lakšeg izgovora nose i majčino prezime Jones, jer je moje komplikovano za napisati i izgovoriti, praktičan je Aliksandar Bahachou.

Joško Vlašić: “Mali je supertalent”

Moram priznati da mi to zvuči poprilično neverojatno, ali ako je istrčao 10 km na službenoj trci, i to više puta, nemam razloga sumnjati. Kad malo bolje promislim, deci zbog male kilaže relativan maksimalni pritisak kiseonika može biti poprilično visok, stoga je fiziološki i fizički i te kako moguće da čak i tako malo dete istrči toliku udaljenost, kazao je poznati hrvatski trener Joško Vlašić.

Mene više fascinira ta njegova istrajnost, da je u stanju tako dugo biti koncentrisan samo na trčanje. Kod tako male dece fokus se često menja, jedan čas bi radili jedno, drugi druge, treće…, retkost je da se jedan četverogodišnjak tako dugo zaokupi samo jednom aktivnošću. Nikad nisam čuo za tako nešto i jednostavno nemam objašnjenja, meni je to baš fascinantno. Lično bih bio oprezan, upoznao bih lekara s tim detaljima i češće kontrolisao rad srca i krvne slike, čisto preventivno, da se ne bi nešto iznenada dogodilo, završio je Vlašić za 24sata.hr.

Bonus video:

(Espreso.co.rs/24sata.hr)