SRBI SU U NDH NAPRAVILI GENOCID NAD HRVATIMA I OPTUŽILI USTAŠE: Ovaj hrvatski istoričar je upravo PROBIO DNO!

Kažu da ljudska glupost nema granice, a upravo nam je stigla i potvrda za to. Glupost, a dodali bismo, i odsustvo stida.

Naime, više od 15 godina splitski istoričar Stjepan Lozo radio je na prikupljanju građe za knjigu “Ideologija i propaganda velikosrpskoga genocida nad Hrvatima – projekt 'Homogena Srbija' 1941.“ kojom "razotkriva" kako su Srbi izvršili genocid nad Hrvatima, a onda svoje žrtve optužili za zločin nad njima! Četiri godine je, kako kaže, intenzivno radio na pisanju knjige, pri čemu je "bio izložen pretnjama i pritiscima koji ga ipak nisu zaustavili u naumu". Za prilog Spektar Slobodne Dalmacije je pristao da progovori i o mnogim drugim "tabuima" iz novije hrvatske istorije.

Prenosimo ovaj skandalozni intervju:

Rekli ste da "nije zdravo napisati ovakvu knjigu", a ipak ste je napisali. Zašto nije zdravo i zašto ste je napisali, šta vas je nagnalo?

- Nije zdravo jer doslovno narušite zdravlje, a napisao sam je jer sam osećao obavezu istoričara i zov stotina hiljada nevinih pobijenih Hrvata u velikosrpskom genocidu. Svi mi očekujemo da će neke teške stvari za zajedničko dobro odraditi neko nepoznat drugi. Onda u jednom trenutku shvatite da je gluho doba noći, a taj "drugi“ ne pristiže, da ste taj "drugi“ zapravo vi sami, i da valja ustati i krenuti. Knjigu sam pisao godinama, sedio, slabio vid i sve telesno što s tim ide. To je više od 700 stranica moga rukopisa, gotovo u celosti zahtevnog historiografskoga govora, diskursa, pri čemu sam nastojao da sledim ideal kako dobra istoriografija istovremeno treba da bude i književno delo. Duhovni napor, gubitak nekih veština i memorije osobnog života, to je posebna priča. Ujedno se i finansijski devastirate, a nakon svega shvatite kako je tiho nestao vaš prethodni društveni život i da osim najuže porodice komunicirate tek s još pokojim usamljenim jahačem kao što ste i sami.

Ja sam još i dobro prošao. Citirao sam na predstavljanju gospodina Hudelista, koji je 2005. godine krenuo da piše knjigu o sukobu Hrvata i Srba u 20. veku, dakle ono o čemu govori i ova moja knjiga. Zbog te se knjige razbolio i praktično jedva živ ostao, a knjigu nije dovršio. Ja sam se, u nekom čudesnom hodočašću, uspeo da se probijem kroz prašumu.

Tvrdite da su četnici i partizani izvršili genocid nad Hrvatima, a onda su upregli sva propagandna oružja da Hrvate optuže za genocid?

- Još gore od toga. Oklevetali su Hrvate za genocid nad Srbima preventivnom propagandom, s predumišljajem, već u junu 1941. godine, a onda počeli genocid nad Hrvatima. Nakon šoka koji je u velikosrpskim redovima usledio uspostavom NDH 10. aprila 1941. godine, ne i komunista, jer oni tada nisu bili na suprotnoj strani od ustaša, usledilo je konsolidovanje velikosrpskih redova. Već u junu 1941. godine velikosrpske snage imaju oblikovanu viziju i platformu daljnjeg delovanja: stvoriti Veliku Srbiju provođenjem opšteg genocida nad Hrvatima koje prethodno treba snažno oklevetati. Tako krajem juna 1941. godine nastaju dva ključna dokumenta: "Homogena Srbija“ Stevana Moljevića, i "Valerijanov memorandum“ SPC. "Homogena Srbija“ je projekt, ono što treba da se napravi, a to je stvoriti Veliku Srbiju i izvršiti opšti genocid nad Hrvatima, dok je "Valerijanov memorandum“ propagandna poluga za izvršenje takvog projekta.

"Valerijanov memorandum“ široj javnosti u Hrvatskoj nije poznat. Što je to zapravo i zašto je to važno?

- Srpska pravoslavna Crkva izravno stoji iza besramne klevete Hrvata za genocid nad Srbima, te istovremeno provođenja genocida nad Hrvatima već od juna 1941. godine. "Valerijanovim memorandumom“ treba mahati, i to pred nosom mnogih ignoranata koji s dozom apartheida i velikim neznanjem gledaju na Hrvate i njihove probleme. Od, na primer, Carla Bildta i Efraima Zuroffa, do ovih moralnih jadnika i neznalica s domaćeg hrvatskog terena. A svakako da bi trebalo mahati i pred nosom rimskog biskupa Bergoglia, da ne govorimo o nosu njegove braće u veri i biskupstvu od Porfirija do Irineja iz Srpske pravoslavne Crkve.

"Valerijanov memorandum“ je službeni dokument SPC i predan nemačkim vojnim vlastima u Beogradu, a potom kao kleveta Hrvata raširen po čitavom svetu. Memorandum je već u prvoj verziji od 24. juna 1941. godine oklevetao Hrvate za ubijanje više od 100.000 Srba. Druga verzija, plasirana najkasnije 8. avgusta, kleveće Hrvate za ubijanje čak 180.000, a do septembra se već izlazilo s brojem od 300.000 pobijenih Srba u NDH, što je kasnije još uvećavano. Takve strašne klevete koje nemaju gotovo nikakve veze sa stvarnošću, ni 1 %, u knjizi to dokazujem, poslane su izvan zemlje i snažnom propagandom velikosrpske mreže širene po čitavom svetu. Takva sramotna laž ostala je nad Hrvatima do dana današnjega.

O kakvoj se propagandi i lažima radi može se videti iz tvrdnji da su već u letu 1941. godine, na primer, svi Srbi u kotarevima Imotski, Gospić, Glina, Grahovo, Korenica, Gračac, i nizu drugih, pobijeni i istrijebljeni. Reč je o potpunim izmišljotinama što se lako može videti i iz popisa stanovništva 1948. godine. Primer nastranosti i dijaboličnosti takve propagande slučaj je kotara Lapac, pri čemu SPC kleveće Hrvate da su istrebili Srbe, dok je istina izravno suprotna, Srbi su gotovo potpuno istrebili Hrvate.

Direktna posledica "Valerijanova memoranduma“ bio je pad vlade generala Simovića u Londonu i crnorukaško preuzimanje izbegličke vlade te dovođenje Draže Mihailovića za ministra vojske, jednog od najvećih europskih zločinaca. U danima kada SPC plasira prvu verziju "Valerijanova memoranduma“, 23. juna 1941. počinje srpska pobuna u NDH. U istočnoj Hercegovini masovno stradavaju nedužni Hrvati, a na "srpski Vidovdan“, 28. juna 1941. Srbi čine i prvi genocidni zločin uopšte na prostoru NDH. Pod vođstvom pravoslavnog popa Radojice Perišića vrše pokolj svog zatečenog stanovništva u Avtovcu, uključujući žene i decu, te uništavaju čitavo neselje. Tako su Srbi počeli genocid nad Hrvatima uz istovremenu klevetu Hrvata za genocid nad Srbima. Sada ta propaganda izgleda sasvim prozirna, no nije bilo lako doći do ovakve rekonstrukcije i saznanja.

O projektu "Homogena Srbija" 1941. ne govori se u školskim udžbenicima, a ne pamtim ni da je ikad spomenut u vreme obrazovanja u bivšoj državi. A vidim da je reč o projektu Velike Srbije i granicama koje su Srbi pokušavali da ostvare i 1991. napadom na Hrvatsku...

- Upravo tako. Taj je projekt dugo vremena bio potpuno prešućen, dok je hrvatska strana istovremeno bila stigmatizovana i progonjena i za relativno sasvim bezazlena očitovanja. Hrvatska strana nikada nije izradila jedan takav dokument genocidnog i osvajačkog karaktera kao što je "Homogena Srbija“. Najviši velikosrpski interes bio je i jest da projekt "Homogena Srbija“ ostane u seni. I to je jedan od razloga zbog kojih su Hrvati goloruki ušli pod novu velikosrpsku agresiju i ponovno pretrpeli seriju genocidnih zločina od 1990. do 1995.

Prelistavajući knjigu koja je stvarno opsežna, da se zaključiti kako je Srbima obnova Jugoslavije 1945. bila nužna kako bi zataškali dotadašnje zločine i dokrajčili Hrvate koji su, po njihovoj propagandi, ionako, genocidni? Jesam li dobro zapazila taj detalj?

- Svaka Jugoslavija je zamrznuti konflikt i perspektivno neodrživ projekt. Ona, dakle, može poslužiti Hrvatima za okupljanje svoga etničkoga i istorijskog prostora, može Srbima za pokušaj stvaranja Velike Srbije, a može i nekim bosanskim Muslimanima za inauguriranje nacije i osvajanje prostora nepoznate veličine na štetu najpre starosedilaca Hrvata, a onda i Srba i Crnogoraca. Malobrojni jugoslavenski nacionalisti ne mogu se prepoznati kao povesni subjekt, pre kao sredstvo. Obe Jugoslavije nastale su nakon ratova. Međunarodne sile probleme ovoga prostora ne mogu da razreše, a ni jedna nema potpunu dominaciju, pa postupaju linijom odgode i prikrivanja problema. Kao domaćica koja nakon večernjeg druženja pospremi stol i vidljive plohe, a brdo nečistog nabaca u sudoper za sutra. Ili službenik koji na radnom stolu prikuplja predmete koje ne može tek tako da reši, pa ih stavlja na hrpu dok ih ne strpa u neku ladicu i pobegne od njih do daljnjeg. Eto to su Jugoslavije. Nekakvo naduvavanje da bi masonska organizacija iz nekih svojih razloga "višega reda“ htela baš Jugoslaviju, to se u mojim uvidima nije potvrdilo. Drugi je problem što je velikosrpska mreža aktivna u angažovanju masonske organizacije po nekim protuhrvatskim principima, o čemu ja u knjizi ponešto govorim. Na toj osnovi vidim i sada neke pokušaje, no po svim pokazateljima ta Srbija neće uspeti, a ne vidim po čemu bi masonska organizacija u takvim pokušajima mogla da profitira.

Stevan Moljević i njegovi četnici, kao najsnažnija struja srpske politike, Jugoslaviju su prihvatali tek kao prelazni oblik Velike Srbije. Nakon izvršenja planiranoga genocida "po vaskrsu Jugoslavije“, svi preostali Hrvati bili bi smešteni u smanjenu Hrvatsku nad kojom bi bila uspostavljena srpska hegemonija. To bi bio veliki koncentracijski logor potpunog uništenja Hrvata. Socijalistička Republika Hrvatska nije bila takva Moljevićeva Hrvatska, ali je imala neke njene elemente.

Bojite li se da će da vas optuže za reviziju istorije i još gore – za rehabilitaciju ustaškog pokreta i NDH?

- Ko će da me optuži, a da bih ga se ja bojao? Optuživali su me još u Jugoslaviji kao studenta istorije. Nisu mi dali da uđem u hram božice Klio, ali me ipak nisu zaustavili. No ovde mogu da kažem da postoji jedan drugi rizik. Kada sam počeo da radim ovo delo, krio sam šta radim i pazio koje stranice otvaram na internetu. Nadamnom je vršen progon kao da je ovo Velika Srbija o čemu ovde nema prostora podrobnije da govorim. Oko hrama velikosrpskog zločina i laži izgrađeni su čitavi sistemi strašila i prepreka, tabua i falsifikata, pa i represije, koji teraju ili zavode nepoželjne. Ja sam porušio te lobanje i kosti, prošao pokraj straža i srušio im stubove hrama. Knjiga je tu i sada više ništa nije isto.

Ko će mene da optuži za revizionizam i rehabilitaciju ustaša i NDH? Četnici koji su rehabiliovali jednog od najvećih evropskih zločinaca Dražu Mihailovića i kojem dižu spomenike. Oni koji daju nazive ulica po Stevanu Moljeviću, jednom od najmonstruoznijih zločinaca Evrope. Ili oni koji to ne vide, a mene bi videli? A gde su tek istorijske činjenice.

Na primer, u srednjoj Dalmaciji ni jedno srpsko selo nije uništeno. Kakve su to onda "strašne“ ustaše? U Imotskoj krajini pre rata i posle rata postojala su i postoje sela u kojima ima pravoslavaca izjašnjenih kao Srbi, Glavina Donja, Nebriževac ili Crnogorci. Tko je tu pretrpio genocid? Pravoslavaca, izjašnjenih kao Srbi, bilo je i u zaseocima na Tijarici, kod Aržana, u Svibu, pa ko je tu pretrpio genocid? Ili u zaseocima u Dicmu, Lučanima, Biteliću? Ili u zaseocima Kaštelanske zagore, Broćancu, Ublima, Radošiću, nekolicini kuća u Brštanovu? Tko je tu pretrpio genocid? Kakav je to genocid ako ni jedan zaseok u kojem su živeli Srbi nije, ne samo istrebljen, nego ni pretrpio i jedan masovni zločin. A što je najzanimljivije, kad već govorimo o tim "strašnim“ ustašama i toj "strašnoj“ NDH, na istom tom prostoru srednje Dalmacije, srpski zločinci su pobili hiljade i hiljade potpuno nedužnih hrvatskih civila, uključujući i nebrojene žene i decu, od Mosora i Kamešnice do Biokova, od Krke do Neretve.

Neko će reći da branite NDH?

- NDH je bila brod koji je puštao na sve strane. U NDH su Srbi sprovodili genocid nad Hrvatima i ko želi više o tome znati neka uzme moju knjigu u ruke. U tom smislu je i postojeća paradigma o "strašnim“ ustašama na neki način tvorevina velikosrpske propagande. Prava je, međutim, istina da ustaše do leta 1941. i srpske pobune nisu činili nikakve posebne zločine prema Srbima, to svako može da proveri u mojoj knjizi, te da su funkcionisali i kao neka vrsta narodne samoobrane od velikosrpskoga genocida. Ne bi se, dakle, smelo i dalje nasedati na srpsku propagandu, niti bi trebalo s prljavom vodom nekih ustaša izbacivati i hrvatsko dete. Tu moramo izoštriti pogled. Takođe, postoji nekoliko konceptualnih rešenja koje je afirmisala NDH i koja nisu nadomeštena naročito uspešnijima. Na primer, hrvatska nacija kao zajednica ravnopravnih katolika, muslimana i pravoslavaca. Takođe i pristup obrani hrvatske granice na Drini. I jedno i drugo je i danas aktualno i pripada korpusu moderne evropske političke podloge, naravno uz specifičan pristup u odnosu na Drinu.

Kako se u sve to uklapaju srpske teze o ustancima i antifašizmu?

- Pitanje srpskih pobuna, "ustanaka“, ključno je u NDH 1941. godine, a nedovoljno je poznato ili krivotvoreno. Zbog boljeg razumevanja šire prikazujem uspostavljanje Banovine Hrvatske u Kraljevini Jugoslaviji 1939. godine. Ona je nastala mirnim putem uz saglasnost i ključnih čimbenika međunarodne scene.

Nisu je uspostavili ni fašisti ni nacisti i nisu je vodili ni Pavelić ni ustaše. Pa ipak je i na takvu demokratsku Hrvatsku organizovan pokret "Srbi na okup“, koji se pretvorio u pravu pretnju oružane pobune. Vojska je već do 1941. godine izišla na ekstremne srpske pozicije, to je učinila i SPC, to je činio i Srpski kulturni klub, a Srbi su snažno razvijali i dve paravojne organizacije civila, četništvo i sokolaštvo, koje su bile ekstremno indoktrinirane, naoružavane i vojno obučavane. Sve to ukazuje da bi do oružanog okršaja Hrvata i Srba došlo i u Kraljevini Jugoslaviji i da se nije dogodio napad sila Osovine. Već je i Maček imao silnih problema s otvorenim četništvom, tako da je u cilju odbrane Banovine počeo i represivne mere. Po raspadu Jugoslavije. Hrvati su nastavili osnovno konstituisanje države, sada NDH, a Srbi su nastavili pobunjeničko gibanje i preneli ga s Banovine na NDH. Već u maju oni pokušavaju pokrenuti "Jurjevdansku“ pobunu ("Đurđevdansku“), no ona ne dobija šire razmere. Od kraja juna 1941. godine krenuli su u širu "Vidovdansku“ pobunu, posebno u istočnoj Hercegovini. Krajem jula nastavljaju s "Ilindanskom“ pobunom i širenjem oružane agresije pri čemu čine daljnje masovne zločine genocidnih razmera nad Hrvatima. Srbi "ustanke" nisu dizali spontano, zbog nekakvih ustaških zločina, niti to ima ikakve veze s antifašizmom, već planirano i organizovano, sa svojom ideologijom, ikonografijom i ciljevima, nošeni protuhrvatskom mržnjom i strastima. To se s fascinantnom sličnošću ponavlja i 1990., odnosno 1991. godine.

U tom smislu, žrtve krivotvorine su i hrvatski partizani. Iz građe se vidi da nisu hrvatski partizani noć u kojoj su sve krave crne. Poraz sila Osovine bio je neminovan i mnogi hrvatski ljudi su mogli videti preteću opasnost opšteg velikosrpskog genocida nad Hrvatima. Valjalo je zadržati oružje u rukama. Zbog toga treba izoštriti pogled u odnosu na partizane Srbe i u pitanju sprovođenja "posleratnog pokolja Hrvata“, kako ja nazivam partizansku fazu genocida nad Hrvatima od oktobra 1944. do juna 1945. godine. Pre toga provedena je četnička faza genocida. Istovremeno zločini komunističke revolucije zasebno su događanje s vlastitom genezom.

Prokazali ste i neke Hrvate koji su Srbima poslužili za sprovođenje paklenog plana likvidacije Hrvata i izlaska na more.

- Dosta prostora dao sam obradi Jure (Đure) Vilovića i osvetlio ga u nepoznatom svetlu prave sitne duše i, bez preterivanja, moralnog jadnika gotovo u svakom pogledu. Za razumevanje "modusa operandi“ velikosrpskog uništavanja Hrvata istorijografski je vrlo značajan, a video sam da nije dovoljno duboko osvetljen, te da je neprecizno i lociran kao orjunaš, Jugoslaven. No ja sam pokazao da je on prezirao jugointegraliste i da je bio posrbica, četnički zločinac koji je pozivao na potpuni nestanak hrvatskog naroda prelazom na srpstvo. Karijeru je okrunio radom u vrhu propagadne četničkog pokreta Draže Mihailovića, odmah uz Stevana Moljevića. Četnicima je propagandno marljivo služio i posebno im bio vredan kao "Hrvat“. Život je konačno završio plačući nad samim sobom. Ukazujem na fascinantnu sličnost takvog Vilovića s kasnijom pojavom nekolicine novinara-pisaca poreklom Hrvata, čak i u današnjoj Republici Hrvatskoj, pa se zaključci nameću sami od sebe.

Na predstavljanju knjige u Splitu rekli ste kako su službeni arhivi prepuni falsifikata koji su postavljeni da hrvatske istoričare odvedu na krivi trag i da istina ostane nedokučiva?

- Kada vas zanatu i etici istoričara uče Mate Suić, Petar Selem, Ljubo Boban, Nada Klaić ili Mirjana Gross, da još neke druge iznimne osobe ovde ne spominjem, onda je za vas kritičko mišljenje preduslov i osnova na kojoj možete da pokušate da pišete istoriju "onako kako je to zaista bilo“. Pri tome je odnos istoričara prema izvoru temeljni moment istorijografske kreacije. Svaki izvor mora se svestrano vrednovati, provesti kritiku izvora. Dokumenti u arhivima mogu biti krivotvorine nastale u savremenosti događaja ili naknadno pa "uvaljene“ među drugu arhivsku građu. Mogu biti potpune ili delomično krivotvorine. I tako dalje. U knjizi ukazujem na veći broj krivotvorina, no za to valja uzeti knjigu u ruke. Jako vidljivi deo današnje hrvatske istoriografije, posebno mislim na neke katedre savremene istorije čiji se čelni ljudi ističu svojim najčešće protuhrvatskim politikantskim komentarisanjem svakodnevnice, daleko je na nižim granama od srpske, a nažalost i daleko je na nižim granama u odnosu na onu koja se razvila u komunističkoj Hrvatskoj.

Za Odsek za istoriju Filozofskog fakulteta u Zagrebu na kakvom sam ja studirao čak i u vremenu komunizma, bila bi sramota da predaju pojedinci koji danas predaju i deformišu nove generacije hrvatskih istoričara. U svakom slučaju, hteo sam poručiti i nešto drugo: moramo pisati hrvatsku istoriju čak i u slučaju da nam je uskraćena neka prvorazredna arhivska građa. Ako nam Srbi ne daju naše arhive koji se sada nalaze u Beogradu, šta ćemo sesti i kukati? Istoričar mora da pronađe način i davati odgovore na ključna pitanja svoje generacije."

Bonus video:

ASTEČKA PIŠTALJKA SMRTI: Izgleda sablasno, a od njenog zvuka ježi vam se svaka dlaka!

(Espreso.co.rs/Slobodna Dalmacija)