VRIŠTALA SAM IZ PETNIH ŽILA, A ON JE LEŽAO I ĆUTAO: Zastrašujuća ispovest Hrvatice čiji je SIN pao sa drugog sprata

Dečak M. B. star tri i po godine u Zagrebu je na Trešnjevci 22. septembra pao kroz prozor s drugog sprata.

Mesec dana kasnije mališan je još u bolnici, a njegova majka N. Botkriva za "24 sata" otkriva užas koji je proživela.

- On je danas dobro, gotovo kao da ništa nije bilo. Još je u bolnici jer je prilično nesiguran na nogama i čini se da je to jedina posledica strašnog pada. Ne želi razgovarati o tome što je bilo, ali ponavlja kako nikad više neće sam do prozora – govori za "24 sata" N. B. (31) iz Zagreba.

Ona je te kobne subote u podstanarskom stanu na zagrebačkoj Trešnjevci sa sinom bila sama kod kuće. Suprug (46), koji je teško bolestan i u invalidskoj je penziji jer je preživeo tri moždana udara, bio je nekoliko dana kod svoje majke.

- Subota ujutro, ne moramo u vrtić ni na posao. Sin uvek spava uz mene. Počeo se vrpoljiti oko sedam ujutro. U polusnu sam ga pitala želi li još spavati. Rekao je da želi, pa sam ga prigrlila i utonula u san. Iznenada me prenula vriska s ulice. Vani je bila prava graja. U trenu sam skočila iz kreveta i potražila sina, ali nisam ga videla. Otrčala sam u kuhinju misleći da se skriva iza vrata jer se često tako igrao. Nije ga bilo onde. U panici sam otišla u WC misleći da je onde, ali ni tamo nije bio. Tek sam tad pomislila da graja možda ima veze s njim i pogledala sam kroz prozor. Taj prizor nikad neću zaboraviti. Ležao je nepomično na tlu, a ljudi su stajali oko njega – priseća se majka strahote.

U sekundi je sišla pred zgradu. Ni sama ne zna kako se onde našla. Oblio ju je hladan znoj, a sekunde su milile kao sati.

- On je samo ležao i ćutao, ljudi su nešto govorili oko njega, ali to mi je sve u magli. Počela sam vrištati iz petnih žila i dozivati ga. Tad je došao k sebi i on je počeo histerično plakati i zapomagati. Pokušao je ustati i ja sam pritrčala da mu pod leđa stavim ruku, ali ljudi su me zaustavili i rekli da ga ne smemo micati dok ne dođe Hitna – nastavlja očajna majka.

Kaže kako je dečak vrištao celim putem do bolnice, što od bolova, što od straha i šoka zbog cele situacije. U bolnici su ih lekari odmah preuzeli, uradili pregled i hitno ga odvezli u salu na operaciju.

- Oni su svi zaista vrhunski stručnjaci i zahvalna sam im beskrajno jer nisu spasili samo njega nego i mene. On je moj svemir, sve moje. Nemam druge dece. U tim trenucima samo sam molila da preživi i bila sam spremna na sve moguće posledice samo da se on izvuče. Drhtala sam kad su mi lekari dolazili govoriti što se zbiva i sa strepnjom sam upijala svaku reč. Bilo je strašno gledati ga na intenzivnoj onako bespomoćnog i van sebe - nastavila je ona.

U međuvremenu je nazvala supruga kako bi mu rekla šta se dogodilo, no suprugu je pozlilo pa je i on završio na Hitnoj. Rastrgana između njega i deteta strepila je od vesti koje su donosili lekari. Čekali su buđenje iz indukovane kome nakon operacije kako bi videli je li s malenim sve u redu.

- I bilo je. Prvo što je rekao čim je otvorio oči bilo je: ‘Mama’. I ja sam znala da je sve u redu. Odahnula sam. Da on nije preživeo, i ja bih otišla za njim – iskrena je ona.

Kaže kako je maleni pretrpeo puknuće lobanje, nagnječenje pluća, a slomljen mu je i vratni pršljen, ali u svemu tome imao je veliku sreću jer nije povredio mozak. Dan za danom dolazile su nove vesti, a dečak se polako oporavljao.

- Sreća u nesreći je što je on pao najpre na rolete na spratu ispod našeg, koje su ga donekle zaustavile i ublažile pad. Pao je pravo na glavu i lekar mi je kazao da bi sigurno poginuo da nije bilo tih roleta. Dugo je nosio okovratnik, a kad su ga skinuli, videli su da čudno hoda, nekako slabije, pa ga ipak još nisu pustili kući , iako smo mi već bili u niskom startu i gotovo na odlasku. I danas se svi pitaju kako se tako brzo uspeo da se oporavi od takvih povreda. Ali on je snažan, borac je i ne odustaje. Pa čak i sad u bolnici, ne dopušta mi da ga vodim za ruku nego traži da hoda sam kad šećemo po hodnicima. Mi smo se u međuvremenu preselili u drugi kvart i krenuli ispočetka – objasnila je ona dodajući kako s ječakom uskoro ide u banju na rehabilitaciju pa očekuju potpun oporavak.

S njim je pokušala da razgovara o padu kroz prozor i da vidi čega se on seća. Kasnije je ustanovila da je do prozora dovukao plastičnu stolicu. Nagnuo se kroz prozor i telo je prevagnulo pa se strmoglavio. Ali mališan nije spreman da o tome govori.

- Ne želim mu stvarati dodatne traume pa ne forsiram. Taj razgovor prepuštam stručnjacima jer će ići na psihološki pregled – kazala je mama.

Ona se takođe još oporavlja od te traume. Kaže kako je danima na tabletama za smirenje, bez kojih uveče ne može da zaspi. Slika nepomičnog dečaka na asfaltu urezala joj se u pamćenje i nikad neće uspeti da je izbriše.

- Ja ću se celog života kriviti zbog toga što se dogodilo i misliti kako bi stvari bile drukčije da nisam zaspala. Suprug i ja jako držimo do sigurnosti i u tom smo stanu čak ekserima prikucali balkonska vrata kako se ne bi mogla otvoriti. Ali stan je mali, ima samo jednu sobu i, ako je prozor zatvoren, zagušljivo je. Pazimo da ga ne ostavljamo širom otvorenog. Kako mi se dogodilo da sam tog dana propustila zatvoriti ga do kraja, ne znam i to će me progoniti zauvek – otkrila je portalu "24 sata".

Zahvalna je, kaže, svim dobrim ljudima koji su joj slali pozitivne želje i molitve za dečaka.

BONUS VIDEO:

(Espreso.co.rs/24sata.hr)