ČETIRI LEKARA NISU PRIMETILA DA MOJA BEBA NEMA RUKU! Ovo su najgora iskustva koje su ljudi doživeli u BOLNICAMA!

Nakon što je hrvatska poslanica Ivana Ninčević Lesandrić u samo nekoliko rečenica otkrila horor u hrvatskom zdravstvu koji prolaze žene, portal "Index" je pozvao svoje čitatelje da podele svoja strašna iskustva iz hrvatskih bolnica.

Ovo su njihove priče:

- 4 lekara u Merkuru, na 4 ultrazvuka nisu videla da beba u trudnoći nema ruku. Imamo 11 ultrazvuka s datumima i potpisima u kojima pise anatomija bebe uredna. 2 godine niko nije nazvao i pitao kako je dete koje je rođeno bez ruke, a načelnik Merkura se kleo da će nam pružiti svu potrebnu pomoć....Raspitali smo se o eventualnoj tužbi protiv bolnice, rekli su da nećemo naći nijednog lekara u Hrvatskoj da svedoči. Rekli su nam da će nas koštati 30-tak hiljada evra i da ćemo možda dobiti 10-tak hiljada kuna zbog krivog informiranja i duševne boli.

- Majka (rane pedesete) je 2015. bila na pregledu u Petrovoj gde je ustanovljeno da ima veći miom, a doktor "mrtav hladan" nakon 5-minutnog pregleda "zaključio" kako je najbolje sve to izvaditi jer eto, više neće imati dece.Sedam dana kasnije odveo sam majku u privatnu polikliniku na pregled, doktoru nije bilo logično čemu vaditi jajnike koji su apsolutno zdravi, zahvat je bio desetak dana kasnije, uklonjen je samo miom. Cena: oko 4000 evra.

- Bila sam kao studentikinja na pregledu kod ginekologa u Domu zdravlja u Zagrebu. Dok sam gola i raskrečena ležala na stolu, neki muškarac je ušao u ordinaciju. Ginekolog mi je objasio da je to njegov prijatelj koji je pedijatar i da se ne trebam ništa sramiti. Također, kao studentkinja sam bila na pregledu kod ginekologa u istom tom Domu zdravlja za kontrcepcijske pilule. Tzv. lekar me nazvao kurvom jer se mnoge žene bore sa neplodnošću, a ja kurva bi pila pilule.

- Brat je ovog septembra imao upalu slepog creva pa je operisan u našičkoj bolnici. Četiri dana kasnije je otpušten kući sa temperaturom, bez pregleda krvne slike i bez prepisanih antibiotika. Tri dana mu se temperatura ne spušta te počinjemo dizati paniku i vodimo ga nazad u Našice gde ga prima hirurg koji se u tom trenu našao, hirurgov zaključak je bio da se površinska rana malo ugnojila te je očistio ranu na način da je bratu zabio skalpel u trbuh na živo bez ikakvog upozorenja da se "to malo iscedi". Brat tvrdi da je bol bila strašna. Hirurg mu je tada rekao da "sedne malo vani dok ne dođe k sebi pre puta kući". Brat je tada zaista zgrčen u bolovima sedeo vani i nije mi ni mogao objasiti šta se dogodilo. Sasvim slučajno nailazi hirurg koji ga je operisao i daje vrlo domišljatu opasku "šta je sad njemu, jel on malo emotivan?". Objasnio nam je da postoji mogućnost da dok se vadi slepo crevo da samo slepo crevo dodirne ranu i tako prenese bakterije i rana se upali, što se meni lično čini kao potuno neprihvatljivo. Rečeno nam je da se sutra vratimo na kontrolu. Sutra se vraćamo u bolnicu i tek onda brat dobija potpuno novu dijagnozu, da postoji nekakva nakupina nečega na mestu gde je crevo operisano i da to treba punktirati, ali to oni ne mogu u Našicama nego se mora prebaciti u KBC Osijek. To se događa oko 13h i u Osijeku prolazi celi dan samo u proceduri prijema. Tek sutra dan mu se vadi krv i CRP na krvoj slici pokazuje preko 170! Napiominjem da se ovo događa punih 5 dana nakon što je pušten iz bolnice u Našicama. Lekari u Osijeku ne pronalaze ništa za punktirati, nego pronalaze upalu creva. Lečenje antibioticima u bolnici je trajalo još punih 9 dana. Laički se zaključuje da je on pušten iz bolnice sa upalom creva koja se fino "kuvala" 5-6 dana umjesto da se to otkrilo na vrijeme i riješilo kroz dodatnih dan-dva u bolnici ili uz prepisane antibiotike. Od rutinske operacije su uspeli napraviti cirkus koji je trajao skoro 20 dana. Tu se radi i o danima kada ništa nije jeo ni pio, jake mučnine i povraćanja žuči od jakih antibiotika i opšte iscrpljenosti tela od koje se još nije u potpunosti oporavio.

- Moja je majka pre nekoliko godina ima nesreću u kojoj je vozilo naletelo na nju. Pala je i udarila glavom. Imali smo sreću da je hitna pomoć u našem jestu odlična pa su doista brzo došli i odlučili ju, zbog udarca glavom, poslati u Rijeku. I onde počinje horor.Primljena je na hitnu pomoć u Rijeci kasno uveče gde je nekoliko sati ležala, uz još nekoliko ljudi, u praznim noćnim hodnicima. Iako je moja sestra bila onde i tražila i doktore i sestre, oni su se uporno oglušivali na sve. Jednostavno ili nisu imali vremena (što je bilo čudno jer nikakve "akcije" nije bilo) ili im se nije dalo jer je bilo gluvo doba noći. Bila sam na telefonu sa svojom sestrom celo vreme i kada smo shvatile da niko ne reaguje, odlučile smo biti upornije. Nju niko nije doživljavao iako je stalno tražila pomoć. Tako sam oko 3 sata ujutro, u čistom očaju, nazvala hitnu pomoć u Rijeci, tražila doktorku koja je bila zadužena za ovaj slučaj i rekla joj da, ako se ponovi riječki slučaj u kojem osoba koja je udarila glavom umre zbog njihovog zanemarivanja i ignorisanja, tužiću ih do svoje smrti. U tome se trenutku doktorka (inače mlada i neiskusna i, jako zanimljivo, poreklom iz našeg mesta) očito odlučila trgnuti. Sestra mi je nakon 10-ak minuta javila da je doktor s neurologije hitno došao, negodovao doktorici zašto nije odmah zvala i tada su odveli majku na odejenjel neurologije. Onde je ležala sedam dana i delimično se oporavila. Moram reći da su na neurologiji s njom doista postupali dobro i s njihovim smo pristupom i pacijentu i porodicai jako zadovoljni. O pristupu policije u našem mestu celoj situaciji neću ni govoriti. To je već neki drugi horor.

- Studentkinja sam, vraćala sam se vozom kući i celim putem ali i već tokom dana i noći sam osećala užasne bolove u trbuhu. Čim sam stigla kući roditelji su me dovezli na hitnu i tu kreće horor. Doktorka sva mrzovoljna što ju smetamo uopšte u 8 sati uveče pita A ZAŠTO NISTE BILI KOD SVOG DOKTORA?!?! Zar bih toliko čekala i trpila do 8 uveče da dođem na hitnu ako sam mogla ići ranije svojoj doktorki?? Uostalom čemu to pitanje uopšte od jedne doktorke. Nakon što sam objasnila šta je bilo (ujedno sam rekla da sam imala kolokvijum i da nisam mogla ranije doći ni kući a kamoli doktoru) ona zaključuje da je to od stresa zbog kolokvijuma?!?! I daje mi injekciju protiv bolova iako sam sva zgrčena bila, niti sam hodati mogla. DAKLE NIJE ME NITI PREGLEDALA NITI NIŠTA?!?! Dakle na temelju mog stresa ona meni daje injekciju protiv bolova. Dolazim kući, injekcija počinje delovati i osjćam se malo bolje. No nakon prestanka delovanja injekcije bolovi se povećavaju i završavam na hitnoj u bolnici gde mi je ustanovljeno puknuće slepog creva gde su mi rekli koja to glupača radi na hitnoj te da sam došla samo koji tren kasnije ne bi mi bilo spasa. Inače toj doktorki to nije prvi slučaj da pogreši u dijagnozi, iako ovo po mome nije greška u dijagnozi nego nestručnost i manjak volje za radom.

- Otac mi je radio na izgradnji lokalnog puta u Župi Dubrovačkoj te je zbog greške na menjaču brzina valjak od 26 tona pregazio mu nogu. Imao je 8 preloma ali je doktor odlucio da operacija nije potrebna te mu je samo stavio longetu. Doktor koji je to napravio je danas upravnik Opšte bolnice Dubrovnik, dr. Marijo Bekić. Otac je bio na bolovanju 2 godine te je bio prisiljen vratiti se na posao iako zbog lekarske greske nije mogao stajati/hodati duže od 15t-ak min u komadu. Nesreća se dogodila pre 9 godina, a posledice su zauvek.

- Želite iskustva iz bolnice - evo može anonimno ako ćete objaviti - 2014. godina. Našice, gangrenozna upala slepog creva - bol u stomaku započeo u podne prethodni dan i polako se razvijao čitav dan da bi iza ponoci bolovi postali na mahove iznimno jaki uz jaukanje i previjanje u fetalnom položaju u krevetu pred jutarnje sate, ali izdržao sam i od 7.05 kod svoje doktorke kojoj sam sve rekao kako mi nije dobro i da nesto jako ne štima. Ni ona me nije doživela ozbiljno jer me sestra pustila da čekam do 7.40 i kad je već troje pacijenata pre mene pustila i kad sam povisio glas i rekao DOKTORICE MENI NIJE DOBRO, tek onda sam došao na red, pa da bi me ona poslala na hitnu "jer će biti brza obrada" u 7.50. Tamo sam blejao u ogromnu tablicu hitnih stanja DVA SATA, a za to vreme mi se razlijevao gnoj po stomaku! Koliko sam se puta sjtio te tablice kod sam ležao u bolnici, a i kad sam izašao... Tamo jedino pali napraviti scenu i vrištati, jer inače te ne dožive, nebitno što si im rekao da nisi oka sklopio od bolova tu noc, a niti jeo skoro 24h, ah, boli te trbuh, ma, proći će! Oko 10h otišao na RTG i vađenje krvi, čekao nalaze i previjao se u bolovima do 13h, da bi nalazi bili nejasni, a niti na pregledu prilikom pipanja mesta gde bi se trebala pojaviti karakteristična bol mene ništa nije bolilo pa su me poslali na ultrazvuk abdomena. Nešto prije 14h obavljen pregled i ustanovljena gangrena, tj. prsnuće sepog crijeva i tada mi više nisu dali da jedan korak napravim, odmah u kolica i u roku 20min bio uspavan i operisan, što se tiče tog dela svaka cast, ali prethodnih 7h ne bih poželio ni najgorem neprijatelju!! I povrh svega, zbog prsnuća sam morao dobivati koktel antibiotika od kojih mi je jedan izazivao strašne nuspojave na srce, kažem to sestri, ona odmahne. "Ma to ti od stresa, kad ti se daje se uzbudis pa srce pocne jače kucati" - na kraju nakon mog višestrukog inzistiranja na pregledu kod interniste, EKG nije bio uredan, maknuli me s medizola i nuspojave nestale! Nažalost ne skroz... Jako su neozbiljni, oni sve najbolje znaju, teško je naći medicinskog radnika koji te neće svisoka gledati kada ti, vlasnik vlastitog tela, pokažeš malo veći interes za samog sebe nego prosečan pacijent, da ne kažem patnik koji nastane od ovakvog sistema.

- Nažalost, imam identičnu priču. Iz bolnice Hrvatski ponos u Kninu. Nakon saznanja o spontanom pobačaju došla sam im na odeljenje i sestra me zakazala za pet dana...kad je plod već bio sedam dana mrtav u meni. Na dogovorenu kiretažu dosla sam u ponedeljak u 7 sati ujutru. Ja imam dogovorenu kiretažu, a oni nemaju sterilne instrumente. Čekam do 14:30 sati gladna i žedna da oni sterilišu je*ene instrumente. Doktor razgovara sa mnom kao da smo krave skupa čuvali, bez ikakvih saosećanja za to što žena prolazi nakon gubitka deteta. Kad je počeo postupak, počela je moja patnja. Nisu mi dali anesteziju već su mi dali neko sredstvo za smirenje od kojeg sam celo vreme povraćala. Kad sam upitala sestru zašto nema anestezije, ona je počela živčaniti: 'šta ja mislim da je to samo tako lako dobiti, ako to želim onda moram ponovo sve dogovarati i čekati jos sedam dana'. Još sedam dana odgađanja i straha hoće li doci do dodatnih komplikacija od mrtvog ploda. Ko je to prošao naživo, pamtit će to do kraja svog života. Struganje i čupanje naživo unutrašnjeg organa. Kad je sve završilo. sestra je stavila plod u prozirnu bočicu na sto kraj mene. Za slučaj da nisam dovoljno istraumatizirana. Želim da svi znaju kakvo nam je zdravstvo koje svi plaćamo i koje ne zaslužujemo. Sramota da sa svim blagodatima savremene civilizacije jedna žena danas to prolazi. Svi smo odgovorni progovoriti.

(Espreso.co.rs/Index.hr)