SIN MI JE ISTETOVIRAO ZA DOM SPREMNI, A SEČE VENE NA CECINE PESME: Hrvatske majke suočene sa novim problemom!

Fudbalska reprezentacija Hrvatske plasirala se u finale Svetskog prvenstva u Rusiji, i ova činjenica je izazvala nacionalističku euforiju i na srpskoj i na hrvatskoj strani.

Ponovo govor mržnje, ponovo se broje žrtve, ponovo o tome "ko je kriv" i "ko je prvi počeo".

Hrvatski portal Express donosi nam, u jeku ovih tenzija, dobar uvid u to koliko je zaista iracionalno ponašanje persona zahvaćenih ovim virusom. Prenosimo ovu priču.

"Jedna je, prilično očajna majka, ovih dana zatražila pomoć školskih psihologa. Ona je moderna, samosvesna, inteligentna i kosmopolitski usmerena žena. U tom je duhu odgajala i svojeg 14-godišnjeg sina. Sin je, međutim, "okrenuo pilu naopako".

- Jednoga dana došao je iz škole s tetovažom "Za dom spremni" - prepričava psiholog priču jako uzrujane majke, pa nastavlja:

- Ona se žalila da su sve njegove vrednosti izgrađene na istoj osnovi. Jure i Boban, Thompson, Za dom spremni, Džo Šimunić... Njegovim vršnjacima - a on odrasta u jednom od periferijskih kvartova Zagreba - ta je vrednosna matrica ultimativna.

No to nije kraj horora. Nastavak zvuči jednako zastrašujuće.

- Iako nosi natpis "Za dom spremni", on je potpuno okrenut prema turbofolku. Doslovno je zaražen tom muzikom. Užasnula sam se kad sam čula neke stihove: "Drugovi u plavom, imam lošu vest, biću pozitivna, na alkotest" - kaže psiholog prepričavajući priču te majke.

Uz malo guglanja lako se dođe do originala. Pjesmu tog sadržaja peva izvesna Rada Manojlović i ide ovako: Zvanično sa dečkom doživela sam kolaps./ Popila ja nisam davno kao noćas./ Tešilo me društvo, vodilo u provod,/ ostala do jutra, imala sam povod./ Hej, momci u plavom, imam lošu vest,/ pozitivna biću ja na alkotest.

- Nije to sve - nastavlja sagovornik. - Majka je ubrzo ustanovila da je pogled njenog sina, a i mnoge dece koja se s njim druže, usmeren prema - Dedinju. Jednog dana sin joj je rekao: "Mama, naš stan je manji od kupatila Seke Aleksić". Stalno prate tu srpsku turbofolk scenu i prema njoj se orijentišu. Sanjaju da odu na koncert Cece Ražnjatović u Beograd, to im je opsesija. Ajde, da je Toma Zdravković, ali ovo... Obožavaju srpske didžejeve, a ovde im je vrhunac prestiža da zakupe separe u Samoboru, u turbofolk klubu, i da uživaju.

Na pitanje kako ta djeca u glavi spajaju ljuto hrvatstvo - ikonički predstavljeno slovom U, pozdravom "ZDS" i sličnim stvarima - s najjezivijim formama srpskog turbofolka - psiholog kaže:

- Oni u glavi imaju pire krompir, to je čorba pojmova, ideja i stavova koja nema ni dubine ni koherencije. Velikim, ako ne i presudnim delom, to je njihov bunt protiv generacije roditelja. Drugo što objašnjava ovu priču jeste činjenica da moderna hrvatska pop kultura, Thompson, Vuco i slični autori - izranja iz pastirskog rocka, kako je tu glazbenu formu krstio pokojni Dražen Vrdoljak, kad je na jednoj od ploča Bijelog dugmeta čuo blejanje ovčica, frule, klepke i pastire. U biti reč je o tome da nešto što izvana posmatrano ima formu desnog radikalizma nema nikakav stvarni sadržaj.

Ovih smo dana na Svetskom fudbalskom prvenstvu videli i famozni snimak Domagoja Vide koji - kako se čini - prilično pripit, s bocom piva u ruci, nakon pozdrava "Slava Ukrajini" - koji su Rusi doživeli kao tešku desničarsku provokaciju - peva: "Kafana je moja sudbina", da bi potom pozdravio "kafanu Beograd" u Ukrajini "koja gori" uz pozdrav: "Jovane, brate, ljubi sve, ćao, pusa, bog!". Šta je sad to? Čini se da bi Vida za momke u plavom, da ih je bilo u blizini, imao "lošu vest" - bio bi "pozitivan na alkotest", ali od toga na njegovu sreću nije bilo ništa. Hrvatski nacionalni put - onako kako je zamišljan krajem osamdesetih godina prošlog veka i početkom devedesetih - sigurno nije izgledao ovako. Franjo Tuđman je voleo da se okruži operskim pevačicama, Ruža Pospiš Baldani bila je često puta uz njega, muzička kritičarka Jagoda Martinčević takođe, mnogo glumaca, režisera, operskih pevača - a niko među njima nije ni sanjao da će se mase hrvatske mladeži, već debelo u 21. veku, napajati Darom Bubamarom, Sandrom Afrikom, Cecom, Miletom Kitićem i sličnim pevačima koji su u doba "nenarodnog i protivhrvatskog režima" žilet-žicom bili odvojeni od hrvatskih škola, a socijalistički je režim imao šund komisije koje su na takvu muziku udarale drakonske poreze. U Zagrebu je narodna muzika - tad još nije bilo turbofolka - bila rezervisana za periferiju grada i društva. Tu su muziku slušali uglavnom radnici, često puta iz BiH i Srbije ili "pasivnih krajeva SRH", a danas je sluša zlatna mladež.

- Mali je majci rekao da su ti stihovi jednostavni, a da muzika dolazi iz duše - kaže naš sugovornik psiholog. - Dodajte tome da je, u historijskoj perspektivi, socijalizam poražen, Jugoslavija je nestala, ti su sadržaji otpisani, Crkva je u uzletu, Thompson je zvezda, a iz politike dolazi suviše signala kako manifestovanje ovoga seta vrednosti nije zabranjeno - kaže psiholog, pa se retorički pita: "I šta onda deci preostaje?".

Deca se teško mogu snaći u tom sumraku svih vrednosti, ali jednaku zagonetku predstavljaju i odrasli. Jugoslavija je, doista, na vijeke vjekova, pokopana, a i komunizam je podjednako mrtav. Hrvatska je danas država u kojoj živi više od 93 posto Hrvata i više od 95 posto katolika - ali političke diskusije oko nas nalikuju na situaciju iz razdoblja 1941. - 1945., otprilike kao da su na granicama Rusi, Italijani i Nemci, populacija u usponu, svaka porodica ima po sedmoro, osmoro dece... Protiv koga bi se borile moderne "ustaše"? Pa ovde više nema ni socijaldemokrata, a kamoli komunista. S Moskvom šuruje HDZ, kao i s Berlinom. Čak 250.000 Hrvata je pobeglo na zapad, i još će. Srbi beže iz Srbije, svi beže iz Bosne. Ko bi se borio za puste zemlje? Protiv koga? U Hrvatskoj, zapravo, danas nema ustaša - ljudi koji bi bili replika istorijskih crnokošuljaša ili smeđokošuljaša, izuzemo li šačicu egzibicionista (koji, doduše, mogu napraviti silno zlo). Moderna verzija najdesnije hrvatske ideologije danas se, još očitije nego nekad, okrenula protiv same Hrvatske i hrvatskog naroda. Boris Buden je, u prilično zaoštrenoj formulaciji, ovako rastumačio taj paradoks: - Zahvaljujući Tomislavu Karamarku i nesposobnoj vladi, videlo se da država može da živi na autopilotu i da je gotovo svejedno ko je u kokpitu, što znači da su mehanizmi vođenja i navođenja negde drugo. A što se tiče nacionalne samodestrukcije, to je ono što ja zovem ustaštvom. Ustaštvo se danas ne iscrpljuje u nostalgiji za danima najveće hrvatske sramote ni u istorijskom revizionizmu, dakle u želji da se rat koji je 1945. izgubljen danas napokon dobije. Ustaštvo nije samo odnos prema ustaškoj prošlosti, odnosno prema tzv. istorijskom ustaštvu. Naprotiv, ustaštvo je izraz nemogućnosti hrvatskog nacionalizma, njegove istorijske nesposobnosti da tom hrvatskom narodu koji tako beskrajno ljubi osigura nekakav konkretni socijalni, politički, ekonomski probitak. Ustaštvo je naprosto onaj moment u kojem klasični hrvatski građanski, odnosno malograđanski nacionalizam prelazi u fazu nacionalne samodestrukcije, u kojemu dakle to tzv. domoljublje uništava realni objekt svoje ljubavi. U tom smislu se može reći da su se ustaše, poraženi 1945., vratili 1991. da dovrše svoj posao, u čemu su napokon uspeli. Kao što je NDH bila goli resurs nemačkog kapitala koji je u ratnom ekspanzionizmu video jedinu šansu svojega preživljavanja, tako je današnja hrvatska država sa svojim narodom, odnosno svim svojim prirodnim, materijalnim i ljudskim potencijalima, resurs globalnog kapitalizma, a uloga nacionalne elite je da omogući nesmetanu ekstrakciju tog resursa. To baca sasvim drugo svetlo na razdoblje tzv. komunizma od 1945. do 1990. Riječ je o jednoj relativno kratkoj epizodi u nekih 150 godina postojanja hrvatske nacije u kojoj su komunisti, koji nisu bili nikakav anacionalni element, pokušali dati toj naciji nekakav sadržaj, socijalni, ekonomski, odnosno nekakav politički smisao, osigurati joj suverenost u realnim okvirima. Istorijski komunizam kod nas nije bio nikakav utopizam. Naprotiv, komunisti su bili autentični politički realisti, imali su savršen osećaj za realno, odnosno istorijski moguće. Bili su istorijski realisti, autentični istorijski materijalisti. I u tom su smislu njihova postignuća, kad je riječ o politici nacionalne suverenosti, nenadmašna. Neka Andrej Plenković ode danas u Brisel sa zahtevom "jedna nacija, jedan glas" pa ćemo videti kako će se provesti". Dok mi živimo u prošlosti, nemački, austrijski, mađarski, ruski i francuski kapital osvaja sve što u ovoj regiji još vredi, a uz decu koja se opijaju vrelima mudrosti iz radionica Cece i Sandre Afrike ovde će još decenijama imati kolonijalnu situaciju - uz ovakav kulturni nivo nema govora ni o kakvoj modernoj nacionalnoj samosvesti koja bi došla u poziciju da ponovo zagospodari vlastitim resursima pa ih onda upotrebi u korist domaćeg stanovništva. Mladi hrvatski desničari očito se dobro slažu sa srpskim turbofolkerima, to je, kako bi rekla Dubravka Ugrešić, "bratstvo jakih ritmova". Komunisti su stvarali novu zajednicu na bazi bratstva i jedinstva, prisile, modernizacije i visoke kulture. Novu zajednicu na ovom prostoru, na posve suprotnim pretpostavkama, danas oblikuju praunuci komunizma, a ta bi zajednica - na opšti užas - mogla potrajati znatno duže od prethodnice. Prvu su Jugoslaviju sanjali i gradili najbolji ljudi s ovih prostora - od Tina do Andrića - a ovu zadnju zajednicu grade ponavljači pa nije teško zamisliti kamo to sve vodi."

Bonus video:

(Espreso.co.rs/Express.hr)