NA PUTU ZA BEOGRAD UPOZNAO JE PRELEPU ŽENU: Dva dana pre nego što je trebalo da se opet vide, saznao je tužne vesti...

Josip Novaković je nagrađivani hrvatski pisac koji živi u SAD.

Za "Jutarnji" je napisao niz priča o ljudima koje je susretao, s kojima se družio i sprijateljio. Svima je zajednička jedna stvar - iza njihova života krije se uzbudljiva priča.

Ovo je priča o jednoj Sandi, koju prenosimo u celosti:

Polja uljane repice cvetala su uz put dok smo se vozili prema Beogradu. Do prozora je sediea vrlo lepa žena iza koje su promicala ta čudesna polja. Putem sam saznao da je rođena, kao i ja, u Daruvaru. Bilo je to pre tri godine, putovao sam autobusom iz Zagreba.

Ona je bila baš u prolećnom raspoloženju i ta rascvetana, predivno žuta polja iza nje činila su je još lepšom. Kad se autobus zaustavio, da se vozač odmori, izašli smo i primaknuli se bliže rascjetanom polju repice. Ona reče da je to tako predivno i da možda više nikada neće osetiti takvu lepotu. Nisam zapravo razumeo što je time htela reći, zbunila me.

Nakon tog putovanja nismo se više nikada sreli. Za vreme mog boravka u Beogradu stalno je padala kiša, tako da su ona polja uljane repice bila pod vodom i sasvim povenula kad sam prolazio pokraj njih na putu natrag. Bila je ono neka sasvim nestalna slika, prelepa da bi bila istinita ili preistinita da bi potrajala. Umrla je godinu dana kasnije. A govorila mi je da sanja o tome da otvori biljnu apoteku u Istri, da leči one bolesti pred kojima su lekari nemoćni.

Sve je ovo ispričano prebrzo. Jer, bilo je tu i puno pojedinosti kojih se volim prisetiti. Zapravo sam hteo avionom do Beograda, ali to čekanje aviona i onda put od aerodroma do grada činilo mi se previše komplikovano. Autobus je polazio malo prerano za moj ukus, u osam ujutro. Pomalo mamuran od sinoć, nadao sam se odspavati dok se vozimo kroz dosadnu slavonsku ravnicu.

Na sreću, nije bilo puno putnika u autobusu, ali ipak nisam stigao iskoristiti priliku da se ispružim preko zadnjih sedišta na kojima nema onih pojaseva koji vam nažuljaju rebra. Ali, i ovako sam se raširio na dva sedišta i brzo zaspao.

Trgnuo sam se u Novskoj i s druge strane prolaza ugledao elegantnu plavušu. Uspravio sam se. Bilo mi je neugodno jer mi je košulja pobegla iz pantalona i podignula se iznad trbuha koji mi se prevalio preko pojasa. A ona je izgledala vrlo lepo, kao neka francuska glumica. Šta li ju je dovelo u ove naše ravnice, pitao sam se. Nasmešila mi se, ali nismo progovorili ni riječi. Pokušao sam čitati, no kad sam ugledao rascvetano žuto polje, a nisu to bili suncokreti, i to iza nje, odlučio sam to uslikati.

- Znate li možda šta to cveta na polju? - upitao sam je.

- Nisam sigurna - reče ona. -Možda uljana repica.

- Čudno - rekoh. - Nisam vas pre primetio u autobusu. Stvorili ste se ovde kao da ste uskočili iz onog rascvetanog polja.

- Ma, nemojte - reče ona. - Ušla sam u Novskoj, a krenula sam iz Daruvara.

- Ne verujem vam - rekoh. - Meni se čini verovatnije da vas je Bog materijalizirao iz Sunčeve svetlosti.

- Čudno da ste to rekli. I ja se sama ponekad tako osećam. Ali, ja sam vam iz Daruvara. Tako da su me moji dovezli do autobusne stanice.

- Neverovatno - rekoh. - Pa, ja sam odrastao u Daruvaru.

- I ja. - reče ona. - Ali posle smo otišli u Beograd.

Nisam je morao pitati ni kada je otišla, ni zašto. Početkom rata, 1991. godine, mnogi su Srbi pobegli iz Daruvara, bojeći se kako bi se stvari mogle razvijati po njih.

- Obožavam sunce - reče ona. -Kad bih mogla više biti na suncu, život bi mi bio zdraviji i duži.

- Pa, i sada izgledate zdravo.

- Hvala vam.

Popeli smo se natrag, u autobus, no vrlo brzo se putem naoblačilo, a onda je počela i kiša. Tada nismo mogli ni sanjati da će kiša padati sledećih deset dana i potopiti celi taj kraj, da će to tamo biti najgora poplava koju ljudi pamte, poplava koja će izbrisati granice između Hrvatske, Srbije i Bosne, poplava u kojoj će novcem obilno pomagati i Đoković i Mandžukić.

Ni ona, očito, nije razmišljala o granicama. Nijednom nije spomenula ni Srbe ni Hrvate, samo kako voli Istru i sanja o tome da otvori biljnu apoteku.

- Znate li da trave mogu izlečiti od gotovo svih bolesti? - upitala me. - I mentalne bolesti, i rak, i probleme sa srcem. I to bolje od ove naše, zapadnjačke medicine.

- Znam da ima dobrih nadomjestaka za zapadnu medicinu - rekoh. - Kad se čovek nađe u nevolji, valja sa svime pokušati, svime što može pomoći.

- Evo, ja jesam u nevolji. Imam rak i odustala sam od uobičajene hemoterapije. Neću ići ni na zračenje, ni na operaciju. Uzimam trave, ulje kanabisa i meditiram, imam pozitivan stav i to će mi biti dovoljno.

- Drago mi je - rekoh. - To je vrlo hrabro. Ali možda - doduše, ja nisam lekar odustao sam od medicine, studirao sam u Novom Sadu - da ipak probate i ono od čega ste odustali? Nije li najbolje ipak sve probati?

- Da, ali ja sam vam vegetarijanka. I ozbiljno se bavim biljem.

- Čudno. Kad govorite, kao da čujem vlastitog oca. On je pio biljne čajeve svih mogućih vrsta i onda je umro od teškog srčanog udara. A usto se bavio i pčelarstvom.

- Baš sam to htela spomenuti, lekoviti učinak propolisa, protiv svih otrova... U čemu li je pogrešio?

- Doista ne znam. Možda je previše volio Jahvu. Ali meni je od herbarija draža peškarija - rekoh.

- Znam predivan riblji restoran na Dunavu - reče ona. - Samo me nazovite. Evo, za dva dana oboje ćemo još biti u Beogradu. Moramo otići na večeru.

Doista me zainteresirala ova zagonetna osoba, a takođe sam hteo otići i u neki dobar riblji restoran.

I tako sam je nakon dva dana nazvao.

- Ne osećam se dobro - rekla je. - Ova kiša mi je depresivna. Sve mi je depresivno. Nazovite me sutra, možda kiša prestane, pa će mi biti bolje.

Kiša je nastavila padati i ja je nisam ponovo nazvao. Otišao sam na jazz u neki klub i tamo se našao s prijateljima iz detinjstva. Onda sam se sledeći dan našao s Vladom Arsenijevićem, vrlo cenjenim srpskim piscem. On mi se čudio

- Kog ste vraga dolazili u ovu usranu zemlju? - upitao me i nakon toga mi dva sata jadikovao o politici, nacionalizmu i propasti izdavačkih kuća. A jedan sam se drugi dan našao i sa starom školskom prijateljicom, iz Daruvara, koja je bila doktorska kći, Đurđa. Ispričao sam joj događaj iz autobusa.

- Znači, sreo si lepu Sandru?

- Zašto kažeš lepu?

- Zato što je bila jako lepa. I još je jakoljepa. Ona je bila moj prvi model, kad sam se pokušavala baviti modnim dizajnom. Bila je jako dobra i divna duša.

- I na mene je ostavila takav dojam. Nažalost, rekla mi je da ima rak.

- Ma nemoj? - reče ona, a ja pomislih da to možda ipak nisam trebao reći.

- Više niko ne umire od srca - reče ona. - Našu generaciju su zatrovali. I onda još NATO i taj obogaćeni uran...

Kako bilo, spremao sam se u junu ponovo u Zagreb, na Festival kratke priče. Kad sam to u e-mailu spomenuo Sandri, razveselila se.

- To je fantastično - napisala mi je. - Možemo se onda videti u Zagrebu. Tamo dolazim radi bakina stana.

- Ići ću i u Rijeku - napomenuo sam joj.

- Još bolje- nastavi ona. - Mogla bih potražiti lokaciju za svoju biljnu apoteku. Iako bih najviše volela otvoriti apoteku u Puli. Možda se i tamo vidimo.

Kad sam joj se e-mailom ponovo javio u junu, odgovorila mi je da se ne oseća dobro.

- Otkazala sam put u Zagreb. Hoćeš li biti tamo još koju nedelju ?

U decembru sam ponovo došao u Zagreb i ponovo joj se javio, a sadržaj mailova bio je otprilike isti.

A onda, sledećeg aprila, manje od godinu dana nakon našeg susreta u autobusu, uspeli smo dogovoriti susret u Zagrebu. Trebali smo se naći za dva dana kad sam na Fejsbuku saznao da je Sandra preminula.

Svi su o njoj govorili uvek samo lepo. No ja je zapravo nisam pravo ni upoznao. Možda bi ovaj tekst više pripadao nizu priča o onima koje ne poznam nego o onima koje sam upoznao. Neću zaboraviti onu njenu mudru rečenicu, kad nas je onako divno obasjalo sunce, usred rascvetanog polja uljane repice, da možda više nikada neće upoznati onakvu lepotu. Nasmešila se tada nekom nadprirodnom radošću, da me to načas prestravilo. Nije mi bilo jasno što joj je to značilo. To kamo sve ovo ide. Danas znam. Nakon svetla dolazi tama.

BONUS VIDEO:

(Espreso.co.rs/Jutarnji.hr)