BIO JE NAJVEĆI VOJNI GENIJE KOJEG JE BALKAN IMAO: Odrekli su ga se i SRBI, I HRVATI I TITO!

Svetozar Borojević, vojskovođa kojeg je istorija zaboravila, preminuo je na današnji dan 1920. godine u Klagenfrutu.

Samo nekoliko godina pre smrti, u jeku Prvog svetskog rata, Svetozar Borojević, kao verni vojskovođa umirućeg Austrougarskog carstva, ispisao je najslavnija poglavlja svoje dugogodišnje vojne karijere i postao prvi i zadnji feldmaršal nenemačkog podrekla u Austrougarskoj monarhiji.

Ali, njegova država je propala, a on sam više nikome nije odgovarao. Sam, siromašan i zaboravljen, umro je u Klagenfurtu pre tačno 98 godina. Njegovo će se ime u XX veku, izgubiti iz istoijski knjiga. Pamtit će povijest puno nebitnije i netalentiranije ljude, ali ne i Borojevića zbog činjenice što njegov lik i djelo, kako to često biva, nisu odgovarali nikome.

Rođen u pravoslavnom selu Umetić kod Kostajnice 13. decembra 1856. godine, Svetozar Borojević bio je rođeni Srbin. Ali, u kasnijem životu on će se deklarisati kao Hrvat. A život će posvetiti borbi za opstanak sve nepopularnije, umiruće Austrougarske. Nije bio dobar ni Hrvatima, ni Srbima, ni komunistima. Nije bio dobar nikome. Nakon izgubljenog rata Borojević više nikome neće biti po volji, a tako će ostati zapravo do današnjih dana. Za tek osnovanu Državu SHS, a kasnije i Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca, Borojević je bio neželjeni ostatak omražene Austrougarske. Za komuniste nakon Drugog svetskog rata, baš poput bana Jelačića, Borojević je bio reakcionarni ostatak omraženih monarhija i kao takav klasno nepodoban. Za modernu Hrvatsku, koja svoj militaristički narativ gradi isključivo na Domovinskom ratu, Svetozar Borojević bio je baš to - Svetozar. Dakle, Srbin, i kao takav nepodoban da bude predstavljen kao hrvatska istorijska ličnost, iako se sam predstavljao kao Hrvat. Za Srbe je pak takođe bio i ostao sve što ne treba - rođeni Srbin deklarisan kao Hrvat koji se i usput u Prvom svetskom ratu borio protiv Srbije.

Ukratko, Borojević nije odgovarao nikome: ni Srbima, ni Hrvatima, ni komunistima. Njegovim životom i delom nisu se bavili ni istoričari pa ne čudi da je danas on praktički potpuno zaboravljen. Već od malih nogu odgajan je u militarističkom duhu jer mu je otac bio vojno lice. Pohađao je vojne škole i od početka se znalo da će u vojsci graditi karijeru. Početkom Prvog svetskog rata Borojević odlazi na istočni front u rat protiv Rusa. Tamo postiže značajne uspehe, međutim njegove usluge će biti uskoro puno potrebnije na jednom drugom mestu. Naime, nakon potpisivanja tajnog Londonskog ugovora godine, Italija se u proleće 1915. pridružila Antanti i napustila Trojni savez. Drugim rečima, Italija, koja je do tada bila saveznik Austrougarske i jemačke, promenila je stranu i time je otvoren novi front, na reci Soči.

Italiju je u Antantu gurnuo tajni Londonski ugovor kojim im se obećao velik dio Dalmacije i istočne obale Jadrana jednom kad Austrougarska bude vojno poražena. Baš će taj ugovor biti razlog brojnih svađa nakon rata, uticaće na nastanak fašizma i uvelike ostaviti tragove u budućnosti, ali to je jedna druga priča.

Otvaranjem novog bojišta u Alpima, Borojević je razmešten. Prvi svetski rat, koji je takođe prilično zanemaren u odnosu na Drugi svetski rat, bio je prava klanica. Iako su austrougarske vlasti u jesen 1914. godine vojnicima obećavale da će biti kući do Božića, rat koji će okončati sve ratove, kako mu se tepalo, na svakom je bojištu, a nije ih nedostajalo, bio prava pravcata klanica, mešavina krvi i blata gde je ljudski život bio potpuno bezvredan. Na Soči je Borojević potpuno matirao Italijane i otupio njihove napade ne zabeleživši nijedan značajni poraz. Zbog svojih vojnih uspeha prozvan je Lavom sa Soče, a bio je prilično popularan među vojnicima. Prvog dana februara 1918. godine promaknut je u čin feldmaršala, a na bojištu će ostati sve do studenoga kad se povlači jer je bilo i više nego jasno da država za koju se borio uskoro neće postojati.

Borojević je na glasu bio kao prilično oštar i tašt čovek, ali to ne treba čuditi s obzirom na to da je odgajan u vojnom duhu i da je celi život praktički živeo vojsku. Od vojnika je zahtevao disciplinu i verovatno se tu krije dobar deo razloga zašto nije gubio bitke.

Ali, Borojevićevi vojni uspesi nisu mogli da promene tok rata i zaustave umiranje države za koju se do poslednjeg dana borio. 29. oktobra 1918. godine osnovana je kratkotrajna Država SHS, a Borojević se našao nigde. U novoj državi bio je nepodoban. Borojević će zadnje mesece proživeti u bedi. Iako je celi život radio u vojsci nije postojala država koja bi mu penziju isplatila. Iako je početkom dvadesetih, nakon što je italijanski imperijalizam već značajno pretio urušavanju Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, Borojević uspostavio neke kontakte s Beogradom, od toga nije bilo ništa. Bolestan i izmučen, Borojević umire 23. maja 1920. u klagenfurtskoj bolnici. Pokopan je bez ikakvih vojnih počasti, a nakon nekoliko meseci bivši car Karlo će iz inostranstva platiti prenos njegovih ostataka u Beč.

BONUS VIDEO:

(Espreso.co.rs/Index.hr)