TITOV POKOLJ NAD USTAŠAMA U BLAJBURGU: Oni su bili VOJSKA ZLA, ali DA LI JE TO BIO RATNI ZLOČIN? Hrvatski istoričar otvoreno o svemu

Ivo Goldštajn, hrvatski istoričar i jevrejski verski službenik, opisao je za Jutarnji list događaje u Blajburgu. Njegov tekst vam prenosimo u celosti:

"Oružane snage NDH koje su 15. maja 1945. stigle na Blajburg bile su vojska koja je pune četiri godine ratovala na strani najvećeg istorijskog Zla, poslednji i najverniji saveznik Adolfa Hitlera. Na Blajburg je ta vojska stigla s teretom od najmanje 300.000 (po Žerjaviću) nevinih žrtava koje je poubijala u četvorogodišnjim represalijama i genocidnom divljanju u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini. Njen poslednji zapovednik bio je Vjekoslav Maks Luburić, bivši upravnik ustaških logora, vođa eskadrona smrti i najveći masovni ubica u čitavoj hrvatskoj istoriji.

Priča počinje prvih dana maja, kad su partizanske jedinice stigle pred sam Zagreb. Vlasti NDH i mnogi civili, među kojima i vođa HSS-a Vladko Maček, nisu želeli da dočekaju novu vlast, bojeći se represalija, nego su krenuli prema Austriji kako bi se predali Britancima, od kojih su očekivali bolji tretman nego od partizana ili Sovjeta. Vojnicima, domobranima i ustašama, pokret je bio naređen. Poglavnik Ante Pavelić preko Maribora se odvezao u Austriju i, presvučen u civilno lovačko odelo, nakon desetodnevnog tumaranja kroz austrijske šume i Alpe dospeo je do unapred pripremljenog pribežišta u seocetu Leingreith u severozapadnoj Austriji, gde ga je već više nedelja čekala njegova porodica.

Bili su to dani rasula; znalo se da se Hitler ubio, da je sovjetska vojska ušla u Berlin i da je rat izgubljen. Oružanim snagama NDH pridružilo se nekoliko desetina hiljada civila. Krenuli su putem na kojem je već bilo oko 40.000 nemačkih vojnika, a pridružio im se i manji broj slovenskih kolaboracionista i civila (nešto više od 10.000) i nešto manje srpskih i crnogorskih četnika, ljotićevaca i civila.

Tada je već bio 9. maj – tog je dana Rajh kapitulirao, rat je u Evropi bio gotov, osim u Sloveniji, gde Oružane snage NDH, posebno one u kojima su bile ustaše, još vode rat nakon rata. Pretpostavljaju da im jedinice NOVJ-a, po eventualnoj predaji, verovatno ionako ne bi poštedele živote, pa se uporno i bezobzirno bore do kraja. Divljački maltretiraju zarobljene partizane i po pravilu ih ubijaju. Po slovenskim selima masovno pljačkaju, pale kmetije i nemilosrdno ubijaju njima sumnjive seljake i njihove cele porodice.

Šest divizija Treće jugoslavenske armije i jedna slovenska divizija imaju naredbu da yaustave Oružane snage NDH. Dolazi do teških borbi. Prednji delovi ustaške vojske, predvođeni Maksom Luburićem i Rafaelom Bobanom, vode borbu na život i smrt severozapadno od Celja, na području Mislinja – Slovenj Gradec – Dravograd – Prevalja. Prema izveštaju štaba Treće armije, u tim borbama poginulo je i nestalo gotovo 200 njenih vojnika (ukupno je Treća armija između 2. i 15. maja imala 826 poginulih i nestalih i 2482 ranjenih). Tim brojkama valja dodati gubitke slovenske divizije i lokalnih odreda, pa ukupne partizanske gubitke u danima od 9. do 14. maja treba računati na blizu 1000 mrtvih i ranjenih. Istovremeno, u rubrici ”neprijateljski gubici” izveštaj Štaba Treće armije beleži “preko 20.000 ubijenih”. Nesrazmer žrtava s jedne i druge strane svedoči o tome da su zarobljenici ubijani, i to masovno.

Bitke su kulminirale 13. i 14. maja na prilazima austrijskoj granici, oko Dravograda i Prevalje. Operacije su prestale tek 14. maja, odnosno čak 15. maja ujutru, kad su se prednji delovi Oružanih snaga NDH probili do Blajburškog polja u Austriji (otprilike trećina svih koji su krenuli preko granice). Otpor više desetina hiljada ustaša i domobrana koji su ostali opkoljeni u severnoj Sloveniji bio je probijen, a oni zarobljeni.

Kad je prvi deo izbegličke kolone ipak prešao u Austriju, vođe su odmah kontaktirale britansku vojsku kako bi se predali. U dvorcu nad Blajburgom 15. maja primio ih je pukovnik Patrik Skot u ime Petog korpusa britanske vojske. Skot je nije želeo da prihvati njihovu ponuđenu kapitulaciju i naredio im je da se predaju Jugoslavenskoj armiji. Naime, tako je bilo dogovoreno sporazumom Britanaca s Jugoslavenskom armijom.

Kako su Oružane snage NDH i u povlačenju prema Austriji počinile masovne zločine, a budući da su već imale poznatu četverogodišnju zločinačku istoriju, pale su pod udar članka 4, tačke 1 Pravilnika o zakonima i običajima rata na kopnu Ženevske konvencije. Izgubile se prava predviđena po toj Konvenciji za vojske korektnog ponašanja u vođenju rata.

U trenucima kad su predstavnici Oružanih snaga NDH saznali da ih vraćaju u Jugoslaviju, po obližnjim šumama već se razbežao dobar deo onih koji su u sebi nosili teret počinjenih zločina: većina oficira Ustaške vojnice, mnogi pripadnici jasenovačkih posada zvanih Ustaška odbrana, bivši pripadnici Crne legije. Neki od njih su posle poginuli kao tzv. križari u Hrvatskoj i BiH, a mnogi su uspeli da opstanu u emigraciji. Na Blajburškom polju i u dolinama Drave i Meže položili su oružje dobrim delom mobilizovani vojnici, podoficiri i niži oficiri, koji verovatno u velikoj većini u sebi nisu osećali teret krivice.

Iz Blajburga i drugih lokacija na kojima su kapitulirali, zarobljenici su odvođeni u sabirne logore, najviše u Mariboru i Celju. Nakon selekcije, koju su nekoliko dana sprovodili oficiri OZN-e, viši domobranski oficiri izvedeni su pred Vojni sud koji ih je većinom sudio na smrt. Pripadnici Ustaške vojnice iz 1941. i 1942. bez suđenja su strijeljani na obližnjim stratištima. Bilo je među njima i mnogo ustaških i endehaških zvaničnika, poput onih iz logora Jasenovac - Miroslav Filipović Majstorović, Ivica Matković, Josip Mataija, Tihomir Kordić, Marko Pavlović, Marija Buždon-Slomić, Mirko Slišković Slomić, Dragutin Pudić – Paraliza, Ante Zrinušić, Josip Šantić i mnogi drugi. Oni bi na svakom poštenom suđenju dobili najtežu kaznu.

Mobilizovani vojnici godišta 1927. i 1928. uglavnom su pušteni kućama ili remobilizovani u Jugoslavensku armiju; svi ostali otpremljeni su u dugim kolonama, uglavnom pešice, prema udaljenim logorima za zarobljenike, najviše u Vojvodini. Ti marševi, zbog patnji kroz koje su zarobljenici prolazili, nazvani su Križnim putevima, na kojima su mnogi usputno ubijeni, mnogi na putu ili posle u logorima poumirali od iznemoglosti ili bolesti, a otprilike polovina njih je dočekala amnestiju od 3. avgusta 1945.

Za masovno ubijanje razoružanih zarobljenika nema pravnih ni moralnih opravdanja. Radi se o zločinu za koji punu odgovornost snosi vrh tadašnje vlasti na čelu s maršalom Titom, iako je on 14. maja uputio depešu svim štabovima armija i glavnim štabovima Slovenije i Hrvatske: “Preduzmite najenergičnije mere da se po svaku cenu spreči ubijanje ratnih zarobljenika i uhapšenih od strane jedinica, pojedinih organa i pojedinaca... Lica koja treba da odgovaraju za delo ratnih zločina predavati na revers vojnim sudovima radi daljnjeg postupka.” Ipak, kad je saznao da njegova zapovest nije poštovana, Tito nije ništa preduzeo. “Nije odobravao ono što se dogodilo, pogotovo jer se otelo kontroli i preraslo u anarhiju, pa je tražio izveštaje i razjašnjenja”, ali i “opravdanja i razumevanje” za osvetnički gnev protiv “bandi” koje i nakon završetka rata još ratuju i nanose gubitke “našim ljudima”. Naposletku je preko svega prešao u govoru na mitingu u Ljubljani 27. maja 1945.: “Što se tiče ovih izdajnika... to je stvar prošlosti. Ruka pravde, ruka osvetnica našeg naroda dostigla je već ogromnu većinu...”

Prema ustaškim i nemačkim dokumentima, iz Zagreba, Samobora i iz drugih smerova 6. i 7. maja 1945. prema austrijskoj granici je krenulo 100.000 do najviše 110.000 pripadnika Oružanih snaga NDH. Neutvrđeni broj od više hiljada pobegao je iz kolone ili izginuo u žestokim borbama pre 15. maja, a procenjuje se da je približno polovina preostalih preživela begom prilikom kapitulacije, otpustom kući, remobilizacijom, upućivanjem na prisilni rad i najviše po osnovi dve amnestije. Proizlazi da je ubijeno 40.000-50.000 pripadnika Oružanih snaga NDH. To je stravično velik broj, pogotovo ako uzmemo u obzir da se sve zbivalo u razdoblju od oko dva meseca, ali ipak razbija neverovatan mit o višestruko većem broju ubijenih endehazijskih vojnika. Tim procenama valja dodati i utvrđene brojke od preko 20.000 ubijenih slovenskih domobrana kolaboracionista, četnika i ljotićevaca, pa ukupni broj žrtava partizanskih zločina verovatno iznosi između 60.000 i 70.000.

Dok se na osnovi dokumenata može približno tačno utvrditi brojno stanje vojske, takvih dokumenata nema o civilima u kolonama za Blajburg. Na osnovu čitanja brojnih memoarskih zapisa, čini se da je vojske bilo mnogo više nego civila, pa su priče o 500.000 civilnih begunaca mitološke besmislice. Za vreme žestokih borbi prema austrijskoj granici partizanska je artiljerija nemilosrdno tukla po koloni vojske i civila, pa je tada, po svemu sudeći, poginulo i mnogo civila. Nakon kapitulacije vojske 15. maja civili su otpušteni kućama, s jednosmernom propusnicom u zavičajno mesto, gde su se u roku od 24 sata morali da jave Komandi grada ili područja. O tome postoje brojni iskazi i dokumenti, a o navodnim masovnim ubijanjima civila posle kapitulacije ne postoji nijedan jedini dokument ni verodostojno svedočenje.

U ovu je priču sada, nažalost, potrebno ubaciti i uporedbu s Jasenovcem, jer se u hrvatskoj javnosti uporno i agresivno nameće neodrživa i priglupa teza da su “svi totalitarizmi isti”, pa su onda, sledom logike i Blajburg i Jasenovac, kao simboli tih totalitarizama, zapravo istovrsni zločini. A Jasenovac i Blajburg zaista ne mogu biti i nisu isto.

Jasenovac je zločin genocida, Blajburg i Križni put ratni su zločin nad zarobljenim i razoružanim vojnicima neprijateljske vojske. Pravne i moralne distinkcije jasne su i laiku. Jasenovac je sastavni deo ideologiziranog državnog sistema koji je trajao četiri godine i trajao bi još vrlo dugo da je NDH opstala i Treći Rajh pobedio u ratu. Blajburg ui Križni put je kao masovno ubijanje bez suda trajao oko dva meseca, a zatim je s dve amnestije prestao. Nekoliko meseci bilo je još pojedinačnih recidiva, ali najgorih oblika staljinizma – masovnih ubijanja bez sudskog postupka – u Jugoslaviji posle 1945. više nije bilo, osim Golog otoka, iako je još dugo opstala jednopartijska vlast koja je generisala mnoge slabosti.

Blajburg je u određenom smislu već bio predodređen Jasenovcem, jer su saveznička Velika trojica na Čerčilov predlog u Teheranu 1943. već najavila da će kazna za genocidne zločine biti sastavni deo pobede. Ali, naravno, dok su Čerčil i Ruzvelt mislili na kažnjavanje putem sudskog postupka, Staljinu su sudovi bili suvišna smetnja, a jugoslavenski komunisti u to su vreme uspostavljali vlast upravo po uzoru na Staljinovu. Umesto sudskih postupaka nastupilo je neobuzdano osvetništvo, drevni vae victis, kombinovan s otupelim senzibilitetom starih ratnika prema ubijanju i tuđoj smrti, s primišlju staljinističkog stila novih vlastodržaca da se na taj način mogu rešiti potencijalnih neprijatelja. Pri tome je posebno žalosno što su glavni počinitelji zločina pobegli sve do Argentine i Australije, a stradala je masa, pretežno naivnih i nevinih. Iako je sve to trajalo nepuna dva meseca, a onda brzo jenjalo, očito je ostavilo preduboke tragove, sve do danas.

Ne sumnjam da Oružane snage NDH kao vojska Zla nisu dostojne godišnjih komemoracija na Blajburgu koje štiti i subvenciniše najviše telo Republike Hrvatske, Hrvatski sabor. Ali mnogi mobilizovani i nedužni pripadnici te vojske, koji čine dobar deo stradalih, sigurno zaslužuju pijetet. U toj dvojnosti - i istorijske istine i potrebe da se ona komemoriše ili ne komemoriše - približava se i ovogodišnja blajburška godišnjica.

Nemam odgovore na sva pitanja koja se postavljaju oko Blajburga i Križnoga puta, ali oni koji tobož “komemorišu” blajburške žrtve, a zapravo slave ustaše i NDH, od tih nas odgovora samo udaljuju."

BONUS VIDEO: Đorđo Žujović, Espreso intervju

(Espreso.co.rs/Jutarnji.hr)