SAŠA JE nosio krst 200 KILOMETARA zbog teško bolesnih mališana! SRAMOTA JE KOLIKO LJUDI GA JE SAČEKALO KADA SE VRATIO ĆOPAJUĆI! (VIDEO)

Saša Pavlić napokon je dovukao svoj krst iz Rijeke u Zagreb. Nakon šestodnevnog mučnog hoda, ovaj Riječanin ostvario je svoj cilj. Šepajući je ušao u glavni grad kako bi preneo poruku koju je ćuteći teglio dvesta kilometara.

Dočekalo ga je ni stotinu ljudi, uključujući novinare. "Kap koja je prelila čašu" Ponovimo Sašinu jednostavnu, kratku poruku. "Kap koja je prelila čašu bila je kad sam otvorio jedne dnevne novine i vidio da na jednoj stranici piše da država nema novca za lekove za decu i šalje ih na klinička ispitivanja, a neka neće dobiti baš ništa. Na drugoj stranici bila je vest o tri milijarde kuna koje će država dati za polovne avione. Mislim da bi to svakome trebalo upaliti alarm. Meni je upalilo i nateralo me da napravim ovo što radim", rekao nam je zadihano kad smo ga posetili pre nekoliko dana u srcu Gorskog kotara. Otac dvoje dece, na prvi pogled najobičniji građanin Hrvatske, kao svi drugi, jednog dana zatvorio je novine jer nije mogao podneti činjenicu da je u njegovoj zemlji moguće potrošiti tri milijarde kuna na nekoliko decenija stare avione, a pritom okrenuti glavu od teško bolesne dece. Kratko i jasno, čovek jednostavno nije mogao podneti ideju da u njegovoj domovini borbeni avioni imaju prednost pred bolesnom decom. Kad se Sašina motivacija postavi ovako, u jednoj složenoj rečenici, čini se sasvim logična, legitimna i etički ispravna. Kako nam je sam Saša rekao, ko bi se pobunio protiv toga? Kome bi smetala želja da se bolesnoj deci omoguće lekovi? Ko ne bi ustao za živote te dece? Danas smo videli ko ne bi ustao za živote bolesne dece u Hrvatskoj.

Jedva stotinu ljudi na Markovu trgu Jedva stotinu ljudi, ako i toliko, sa Sašom je danas ušlo na Markov trg. Od toga je bilo sigurno tridesetak novinara, ako ne i više. Kad smo mu prišli jutros u Savskoj, onoj istoj u kojoj su šatoraši i njihova pripadajuća podrška živeli 555 dana, oko Saše i njegovih pomagača bilo je jedva deset ljudi. Od toga barem pet novinara. Šest dana hodao je od Rijeke do Zagreba. Šest dana su ljudi iz cele Hrvatske znali da dolazi. Šesti dan, između crnih ministarskih limuzina i kolica u kojima su majke s podočnjacima gurale decu zbog kojih je Saša šepao 200 kilometara, od četiri i nešto miliona stanovnika u Hrvatskoj, na Markov trg došlo je ni stotinu ljudi. Uključujući novinare. Uspeo se Radićevom ulicom. Teško je zamisliti koliko se strma morala činiti uzbrdica prema zgradi vlade nakon pregaženih 200 kilometara s povređenim člankom. Prošao je kroz Kamenita vrata i stigao na Markov trg. Zaustavio se, zamolio ljude da daju mesta majkama s decom. Novinari su se gurali oko njega, pokušavajući podvući mikrofone, fotoaparate i mobitele pod Sašin krst. Na ramenu čvrsto držeći težak i simboličan komad drva, a u ruci grčevito stišćući plišanog ježa kojeg mu je neko negde darovao, Saši je zadrhtala vilica. "Znate šta su vam prioriteti" “Šta da ja tim ljudima kažem? Svi znamo šta će reći, ako uopšte izađu. Odcepljeni su od naroda, odcepljeni od svega. Zar ne možemo za stotinjak dece dati sve što treba? Ovo je pitanje svih nas, vi odlučujete šta ćete čitati u novinama i na portalima. Četiri milona građana će kliknuti nešto besmisleno. Nećemo imati dece jer ih ne znamo zaštititi. Ovo je vaša vlada, vi ste je birali, živite u toj zemlji. Mi odosmo svi, što dalje odavde, tamo gde cene čoveka, dete i život ", rekao je premoreni Riječanin pred nekoliko desetaka okupljenih na Markovu trgu. Dobio je pljesak. Ni stotinu ljudi, uključujući novinare, pljeskali su nepoznatom čoveku pred Crkvom svetog Marka. Na trenutak je ućutao i osvrnuo se oko sebe. "Svima koji ste kod kuće neka bude tako kako je. Znate što su vam prioriteti. Naši političari ne cene čoveka, dete i život", rekao je, a zatim s krstem ušao u zgradu vlade.

Savest koja ne radi Ni stotinu ljudi, uključujući novinare, ostalo je pred vratima. Popričali smo s onom nekolicinom hrabrih sugrađana koji su, kao Saša, zatvorili novine kad su ga videli kako sam nosi krst do Zagreba.

Obišli smo 67-godišnjeg Marina koji mu se prvi pridružio u Gorskom kotaru, kao i Martina, Tonija i Danijela koji su postavili svoja leđa pod križ poljuljane nacionalne savesti koju Saša nije mogao sam poneti. Umorni, neki sa svojom decom pod rukama, delili su jedinstveni stav: To se moralo napraviti, moralo se pomoći čoveku koji čini pravu stvar. Prišli smo majkama koje su dopratile Sašu gurajući kolica sa svojom bolesnom decom. "Došli smo da damo podršku Saši i tome da se počnu menjati stvari. Deca bi trebao da su prioritet, ali do toga imamo još jako puno posla. Ovo je jako žalosno, da je došlo toliko malo ljudi. Zašto je to tako, ne znam", rekla je Suzana, majka bolesnog Marina.

"Savest nije proradila. Ja sam tu zbog sebe i svog deteta, ali i zbog Saše. Ono što je on uradio je plemenitost, ništa drugo", dodala je Ivana, majka bolesnog Filipa. "Ne verujem da ćemo puno uraditi. Mi sami smo najviše krivi i, dokle god će biti tako, oni će raditi ono što se njima čini najbolje", zaključila je Suzana. “Ovo je jako žalosno, da je došlo toliko malo ljudi. Mi sami smo najviše krivi”, zapamtite reči majke bolesnog Marina. Užasna je činjenica da vladu nije briga za našu bolesnu decu. Nepojmljivo gora činjenica je da čitavu zemlju nije briga za našu bolesnu decu. Kad je Saša, noseći krst iz Rijeke, stigao na Trg bana Jelačića, okružilo ga je nekoliko desetaka ljudi, uključujući novinare. Zagrepčani su se nezainteresirano naginjali kako bi videli o čemu je reč, a kad bi ugledali grubo istesani krst, prosedog šepavca i nekoliko majki s bolesnom decom, okrenuli bi glavu i nastavili dalje. Prisetimo se samo protesta protiv Istanbulske konvencije koji se održao pre nekoliko nedelja na istom tom trgu. Prisetimo se kokošarskih svađa s policijom o broju desetak stotina ljudi koji su gnevno hodočastili protiv dokumenta za zaštitu žena. Prisetimo se gromoglasnih zvučnika koji su prenosili besne zahteve protestanata koji su autobusima hrlili do glavnog grada kako bi izrazili svoje nezadovoljstvo. Setimo se Željke Markić, setimo se Ladislava Ilčića, setimo se Vincenta Batarela, setimo se kotrljajuće rulje koja je, složno mašući zastavama, skandirala protiv dokumenta koji ne razumeju. Gdje su hodači za život? Saša je hodao za bolesnu decu. Više puta je to naglasio, a to naglašavamo i mi. Svoj put odradio je za bolesnu decu i samo za bolesnu decu, kako bi im, doslovno, omogućio život. U jednom drugom Hodu za život, već dve godine učestvuje stotine ljudi. U protestu protiv pobačaja koji je ranije održan u Zagrebu je učestvovalo, prema procenama policije, oko 15 hiljada ljudi. Na Markovom trgu danas je bilo ni stotinu ljudi, uključujući novinare. Godinu pre toga, na Hodu za život bilo je 7 hiljada ljudi. Na Markovu trgu danas je bilo ni stotinu ljudi, uključujući novinare. "Hod za život je miroljubivi hod građana u znak potpore svakom detetu – rođenom i nerođenom, njegovoj majci, ocu i svakoj porodici. Cilj Hoda za život je skretanje pažnje na poštovanje svakoga ljudskog života – od začeća do prirodne smrti", piše na njihovoj stranici. Gde su danas bili hodači za život kojima je cilj, kako tvrde, skretanje pažnje na poštovanje svakog ljudskog života? Zar se ljudski život poštuje tako što prioritet ispred njega imaju avioni? Ako već nije problem mobilizovati 15 hiljada ljudi za šetnju užim centrom grada, zašto hodači za život nisu došli na Markov trg dati potporu čoveku koji je hodao 200 kilometara za život?

Gde je Crkva? Ogromne dveri Crkve svetog Marka danas se nisu otvorile pred čovekom s krstem. Nije izašao nijedan kardinal, nijedan nadbiskup, nijedan biskup, nijedan sveštenik, nijedan fratar, nijedna časna sestra. Niko se nije pridružio toj stotini ljudi, uključujući novinare, iako su im bili u dvorištu.

Prisetimo se širom otvorenih vrata iste te Crkve pre nekoliko godina, kad su sveštenici branili prilaz policiji, čuvajući šatoraše u krilu crkve. One iste šatoraše kojih danas nije bilo među decom u kolicima. One iste šatoraše koji su se povukli sa svog protesta nakon što im je stranka koja danas boravi u zgradi vlade omogućila tražene privilegije. Ona ista stranka koja danas ne želi platiti lekove bolesnoj deci. Suze na odlasku Na vratima zgrade vlade, Saša je rekao kako je njegova epizoda s medijima gotova. Prepustio je reč roditeljima bolesne dece, zagrlio je svoju porodicu i ćuteći otišao. Bilo je neobično videti suze u Sašinim očima na izlasku sa sastanka s Plenkovićem. Dopustili smo sebi da se naviknemo na vladu koju nije briga za ljude. Navikli smo se i na ljude koje nije briga za ljude. Navikli smo se na, kako je ono Saša rekao, “da se ne ceni čovek, dete i život”. Navikli smo se na licemerje, koristoljublje, sebičnost, gramzivost i mržnju. Čovjek s krstem nije na to navikao.

Bonus video:

CARICA! Vlasnica ćevabdžinice skuplja priloge za decu koja nemaju za užinu

(Espreso.co.rs/Index.hr)