OSTALA JE TRUDNA SA 14 GODINA, ODUZELI SU JOJ BEBU: Jednog dana joj je stiglo PISMO i morala je da donese NAJTEŽU ODLUKU U ŽIVOTU!

Petra je 2010. godine bila povučena devojčica od 14 godina, koja je živela sa majkom koja je imala psihički poremećaj i koja je bila pripadnica Jehovinih svedoka.

Živela je od socijalne pomoći, u groznim uslovima, a onda se pojavio Marko (23) kojeg je upoznala na dočeku Nove godine.

- Bio je... odrastao. Drugačiji od mojih vršnjaka, drugačiji od mene. Predstavljao mi je slobodu, mogućnost da se maknem od svega, da dišem. Došao mi je kao neka uteha, mislila sam da su preda mnom neki bolji dani - priča Petra.

Nadala se da će sa Markom konačno biti srećna, ali to se nije desilo. Nakon par meseci veze Petra je ostala trudna.

- Marko nije bio srećan, no nekako je prihvatio tu činjenicu. Ali mama... Ona nikad nije prihvatila ni da imam dečka, posebno toliko starijeg od sebe. Bila je izvan sebe od užasa. Kad je čula da sam ostala trudna, potpuno je podivljala. Dete je zvala “plodom bluda i nečistoće”, stalno mi je čitala Bibliju i zvala me bludnicom - iskrena je Petra.

Ona se zatim preselila kod Markove porodice. Nije to bila sjajna situacija, kaže, ali bitno bolja nego kod kuće s majkom. Međutim, priča, majka se s tim nije mogla nositi: prijavila je policiji protuzakonitu vezu odrasle osobe s maloletnicom pa je Petra završila u domu za djvojke u sličnoj situaciji - one koje čekaju dete a nemaju podršku okoline.

- S Markom više nisam uspevala doći u kontakt, možda je zapravo bio srećan kako su se stvari razvile. Bila sam u teškom psihičkom stanju - sama, trudna, bez ikakve ideje šta ću - objašnjava Petra.

Porodila se jednog zimskog jutra u lokalnoj bolnici. Čula je kako je dečak zaplakao, ali nije ga videla.

- Rodila sam prerano, u 8. mesecu trudnoće. Bila sam srećna kad sam ga čula, no doktori su ga odmah odneli, nisam ga videla ni na sekundu. Tražila sam da mi ga daju, da ga vidim, ali rekli su da mora odmah u inkubator - napominje Petra.

Da nešto nije u redu shvatila je sledeći dan. Kad je htela da vidi dete, lekar joj je objasnio da je maloletna pa je njena majka, umesto nje, sve uredila s nadležnim službama: odlučila je da njen sin odmah iz bolnice ode u hraniteljsku porodicu, a zatim verovatno na usvajanje.

- To mi je bio šok. Sećam se da sam samo plakala u to vreme, pre svega nad svojom sudbinom i svim što mi se događalo - kaže nam Petra.

Nastavila je živeti s majkom, prekinula je školovanje. Ništa nije znala o tome gde joj je sin niti joj je iko koga je pitala to hteo to otkirti.

- Sreća mi se osmehnula nekoliko nedelja kasnije. Slučajno sam bila pred kućom kad je došao poštar pa mi je predao poštu. Među računima bilo je i pismo Centra za socijalni rad, u kojem obaveštavaju moju majku da je dečak, kojem sam dala ime Luka, smešten kod hraniteljske porodice u susednom selu - nastavlja priču Petra.

Majka je poludela kad je shvatila da je Petra otvorila pismo.

- Vikala je da ne želi imati nikakve veze s tim detetom i da ne želi da ja imam ikakve veze s njim, da moram ostaviti to zlo iza sebe i početi živeti u čistoći - nastavlja Petra.

Međutim, ona se sa drugaricom dogovorila da ode na adresu koju je pročitala u pismu.

- Pozvonile smo. Tresla sam se, možda bih i pobegla da mi se noge nisu odsekle. Otvorila nam je vrata žena jako ljubaznog izgleda. Rekla sam joj da sam Lukina majka i da bih htela vidjeti sina. Gospođi je trebalo nekoliko trenutaka da se sabere, a onda nas je pozvala u kuću. Kasnije mi je rekla da se šokirala mojim izgledom. Znala je da je Lukina majka mlada devojka od 15 godina, ali ja sam izgledala još i mlađe, mislila je da imam 12-13 godina - napominje Petra.

Ispostavilo se da je žena, teta Zlata, sa puno razumevanja prihvatila Petru i dozvolila joj je da viđa sina svakodnevno.

- Brinuli su i o meni kao da sam njihova kći, učili su me kako brinuti o detetu i o sebi. Uveče bih se opet vraćala majci - ističe Petra.

Petra je sve više postajala vezana za svog sina. Nadala se da će na kraju ipak moći da se sama brine o detetu, čak mu je i namestila sobu u kući. Ali, njena majka joj to nikako nije dozvoljavala. Najzad, shvatila je šta mora da učini.

- Jednog dana, ne baš najsrećnijeg u mojem životu, vraćala sam se kući i samo me pogodilo: pa šta ja to radim? Šta će biti s Lukom? Hoće li lutati od udomitelja do udomitelja, od doma do doma? Kakvu mu ja perspektivu nudim? Odjednom mi se sve posložilo, shvatila sam da o njemu još ne mogu brinuti, da ne može živeti od moje povremene ljubavi, a da godine prolaze. Odlučila sam da moram ućiniti šta god mogu da ga spasim od života kakav sam ja imala. Osigurati mu da ima nekoga ko brine o njemu, da ima svoju sobu, svaki dan obrok na stolu, da ide u školu, da se igra, da bude bezbrižan, da ima detinjstvo. Otišla sam u Centar za socijalni rad. Donela sam odluku, želim da Luka dobije roditelje. Tražila sam da mi daju dokumente i da potpišem da se slažem da Luka ide na usvajanje - iskrena je Petra.

Tada je Luka imao 3 godine, a ona 18. Petra danas ima 23 godine. Verena je i živi u inostranstvu, radi kao čistačica i uči jezik. Želi da ima još dete, ali Luka je neko koga nikada neće prežaliti.

- Ono što sam učinila ne mogu zaboraviti. Znam da sam za nega donela najbolju odluku. Ali teško je. Tu je ta praznina koja se ne da ispuniti. Često se uhvatim kako se zagledam u nekog dečaka i pomislim: ovako danas verovatno izgleda moj Luka. Ili vidim neku igračku i pomislim kako bi se Luka tome razveselio. Ima dana kad ne mogu ni o čemu drugom misliti, kad poželim nestati. Posebno me te misli zaokupe oko praznika kad mu je rođendan. Ja zapravo ne znam ni gde je ni kako mu je, ne znam ni je li živ. Nadam se da Luka ima krasnu mamu i krasnog tatu i da je srećan. To bi mi donelo jednu vrstu mira. Ako mi se ikad javi, htela bih da zna da sam potpisala papire za usvahabhe kako mu bilo bolje. Pokušavala sam postati mu mama, koliko to 15-godišnjakinja bez ikakve pomoći porodice može, ali nije išlo- priča Petra.

Zbog zakona, ona ne može saznati ništa o svom sinu dok ne napuni 18 godina. Ipak, od njega ima sačuvane neke fotografije.

- Često ih gledam - sebe i Luku kako se igramo, kako šećemo, kako se zabavljamo kod tete Zlatke. I, znate, danas na tim slikama ne vidim majku i dete. Vidim samo dvoje dece...- završava ona svoju potresnu priču.

BONUS VIDEO:

(Espreso.co.rs / Jutarnji.hr )