NATAŠU JE MUŽ OSTAVIO USRED HEMOTERAPIJE: Potresna ispovest žene koja je prošla pakao!

Nataša Petek, lektorka Jutarnjeg lista iz Zagreba, doživela je pravu ličnu dramu, kad je obolela od raka, a onda je doživela da je usred hemioterapije ostavi muž.

Ona je na portalu Nismo same objavila deo svoje ispovesti.. Prenosimo ono što je napisala u celosti.

"Gledam u njega, u svog tihog sagovornika jer nemam s kime pričati. Juče smo se muž i ja žestoko posvađali. Nisam mogla spavati celu noć, pa sam se ujutro tiho iskrala iz kuće, sela u auto i odvezla se na svoje omiljeno mesto za meditaciju. Duboko u šumi, nigde nikoga, samo ja, ptice i sitni insekti koji lebde nad maslačcima. Htela bih da plačem, ali ne mogu. Jecaj mi je zastao u stomaku i učaurio se kao loptica gline. Šta ću učiniti sa svojim životom? Ne mogu više tako živeti. Te stalne svađe me slabe i ponestaje mi snage… Gubim snagu u nogama, pa sedam na tlo. Hladno i mokro. Gledam u Sunce i molim mu se: - Bože, pomozi mi, ne mogu više…

Bio je zadnji dan zračenja. Gledam u to hladno oko mašine i zamišljam da je to oko Sunce koje me leči, koje ulazi u svaku poru mog tela i izbacuje iz njega sve one strane ćelije, sve ono što bi se moglo negdje učauriti. Gotovo. Zujanje je prestalo. Teško ustajem i teško dišem. Tehničar mi pomaže da dođem do kabine u kojoj se presvlačimo. Još jednom se okrećem i gledam u mašinu, a ona već čeka drugog pacijenta. Primetila sam da nema više one gospođe u kolicima. Rekli su mi da nije izdržala i da joj se stanje pogoršalo. Da, u tih mesec i po dana, koliko sam dolazila, nekoliko ih je odustalo. Pa bi dolazili novi. I svi s nadom da će izdržati do kraja. Bitka s tumorom je teška rovovska bitka. Nekad pobeđuje on, a nekad ti. Ja sam odlučila da ću ga pobediti. Bila sam sigurna da će mi zračenje u tome pomoći.

Sve se odigralo u sekundu

"Jer ako nismo sposobni biti sami sa sobom, sa svojim tišinama, bolom, radostima, htenjima, kako možemo očekivati da će nas neko drugi ispuniti?”

I jeste. Lakše sam hodala nego pre. Nije mi više toliko bila potrebna pomoć štapa. Ali i dalje sam bila nesigurna na nogama. Ali ja sam pičila. Bez obzira na sve. Jedan dan majka i ja otišle smo u šetnju. Šetnja je u mom rečniku bio jedan krug oko zgrade u kojoj živim. Sve me bolelo, ali rekla sam sebi da moram da hodam, uprkos svemu. U jednom trenutku sam nespretno stala, otkazali su mi svi mišići i pala sam na beton kao odrezano drvo. Udarila sam jako glavom. Sve se odigralo u sekundu tako da mama nije stigla ni da reaguje. Ležala sam nemoćno na tom betonu, potpuno bez snage… - Bože, bože – jauknula sam. Jedna je žena dotrčala vičući: - Pomozite, pozlilo joj je! Ali mijastenija je takva, ne možeš se pomaknuti dok ti se ne povrati snaga. Mama i ta žena bezuspešno su pokušavale da me podignu, a ja sam im rekla da me malo puste da dođem k sebi.

Mama se ljutila na mene da što ne pazim, ali više je to bilo od šoka koji je proživela. Posle smo se tome čak i smejale. Ali moralo mi je doći do svesti - mijastenija je deo mene i moram to prihvatiti. Kako sam samo čeznutljivo gledala druge kako hodaju, neki brže, neki sporije, pa zastajkuju, potpuno nesvesni kako im je hod lagan. Mislila sam da moj hod više nikada neće biti lagan.

Neurološkinja se čudila kako se tako sporo oporavljam. - Jeste li počeli da radite? - pitala me. - Draga doktorice, kako da radim kad ne mogu ni olovku da držim u ruci? - Rad će vas spasiti, da niste stalno kod kuće - dodala je. Ma kao da ja ne bih htela da idem da radim! Ali kako ću da radim kada jedva napravim nekoliko koraka bez štapa? Pa smo tako povisivale i smanjivale terapiju s obzirom na to kako sam se osećala.

Pogoršao mi se vid, počela je da me lovi panika

Zračenja su mi se završila krajem juna 2014. Leto sam provela u krevetu, oporavljajući se od svega - gledala sam slike prijatelja kako se provode na moru… ali nisam nimalo žalila što i ja nisam s njima. Samo sam htela dobro da se odmorim od svega. Moj život je bio moja soba… Nisam primetila da mi se vid dosta pogoršao, ali nisam obraćala pažnju na to jer nisam imala snage da čitam. Samo sam spavala i slušala Mocarta. On je bio moja terapija. Kad sam prvi put došla svojoj psihoterapeutkinji bila sam na ivici sloma. To je bilo ono razdoblje nekoliko godina pre nego što sam završila u bolnici. Nisam znala što se događa sa mnom i počela je da me lovi panika, teskoba, nisam mogla da spavam.

- Doktorka, šta se događa sa mnom - pitala sam je plačući. Na obziran način mi je objasnila da sam u depresiji i da to stanje nije nimalo bezazleno te da je potrebno da uzimam tablete. - Tablete? Ne dolazi u obzir – odgovorila sam joj. Kretala sam se u krugovima alternativaca i oni su kategorički negirali savremenu medicinu i njene lekove. Jedna mi je alternativka, koja me lečila, rekla: - Ma oni će te samo napraviti zombijem. Ali meni je bilo sve gore. Anksioznost me je tresla gotovo svaki dan i onda sam došla doktorki i rekla, dajte mi te tablete, ne mogu više.

Tek tada sam shvatila da depresija, klinička depresija, nije bezazleno stanje i nema tu neke alternative koja može pomoći. Baš suprotno, može biti još gore. Počela sam se da se ježim na savete prijatelja u stilu: ma pij samo kamilicu, ona će te opustiti, nemoj piti taj otrov farmaceutske industrije. Kod mene su se, kako mi je kasnije objasnila doktorka, spojile bolest, odnosno tumor, i situacija u kojoj sam se nalazila, što je dovelo do depresije. Dala mi je lagane antidepresive koji su me spasili.

Donio mi je kolu i otišao u Beč

Trebalo je raspetljati tu moju životnu situaciju. Ali kako? Nakon operacije nisam imala snage još da se borim i s time. Sva snaga bila mi je potrebna za oporavak. Ali taj rez je bio nužan. Jedan dan dobila sam žestoku virozu. Povraćala sam sve vreme i bila potpuno iscrpljena. A muž, koji je trebalo da me pazi taj vikend, rekao mi je da ide na neki sajam alternative u Beč. Već je sve dogovorio i ne može sada on to otkazati samo zato što ja imam virozu. Ali viroze kod nas mijasteničara nisu mala stvar, one te potpuno pokose. - Pa kako ću ja sama – pitala sam ga - ako se tako nastavi, moraću da zovem Hitnu jer mi zaista nije dobro. On je otišao da mi kupi mi Koka-kolu protiv mučnine. - Evo. Biće ti bolje od toga. A ja sada idem. I ostavio me samu. Mami nisam ni javila jer bi poludela od brige, a nisam znala šta me čeka tu noć. I dok sam tako ležala sama u krevetu, prošlo mi je kroz glavu: - Ja ne zaslužujem ovo. Ja zaslužujem bolje. Kako me neko može tako ostaviti? I to još bolesnu.

Te noći duboko u sebi odlučila sam da tom braku mora doći kraj. I kada je on došao s tim papirima za razvod, iako sam bila užasnuta, znala sam da je to najbolje za mene. Za moj oporavak. Moj tumor je bio moj bol koji se nakupljao godinama. To je bio bol koji sam osećala u braku u kojem nisam bila srećna. Izvadili su tumor. A onda je došlo vreme i da se ukloni sve ono što je dovelo do njega. Smatrala sam da su se tajanstvene kosmičke sile, koje bdiju nad nama, pobrinule za to. Jer na kraju svega, sve mora doći u harmoniju. Ako nema harmonije između duše i tela, javlja se bolest.

Empatija lekara

Kada je otišao, duša mi se raspala, plakala sam i plakala… A onda mi se vid pogoršao. Pojavile su se mrene na očima zbog kortikosteroida koje pijem. Morala sam ponovo na operaciju. Doktorka koja me pregledala bila je na ivici suza. - Zar uz sve što ste prošli, još i to? Zar nije dovoljno to što vas je muž ostavio u tako teškoj situaciji? Imala sam sreću da sam nailazila na empatične doktore. Ili je moja situacija bila toliko tragična da bi i kamen proplakao? Ja nisam više plakala. Nisam mogla to sebi da dopustim. Kad su me uvodili u dvoranu na operaciju oka, srce mi se stisnulo. Sva sam se tresla.

Podsetilo me na jutro kada su me vozili na operaciju tumora. Tek sam tada postala svesna koliko mi je ta operacija bila traumatična. Nisam je ni uspela dovoljno preraditi u svojoj glavi, još je uvijek bila duboko potisnuta u meni. Ali toliko toga mi se dogodilo u tako kratkom vremenu da nisam ni imala snage za to. Stavili su mi čaršav na lice, jedino je područje oko levog oka bilo slobodno. Uhvatila me panika jer sam se osjećala kalustrofobično. Rekla sam sestri da ne mogu da dišem. Ona me je umirila i rekla da će sve biti brzo gotovo. Usmerila sam pažnju prema tom otvoru i duboko disala. Hirurg me takođe smirivao i govorio mi kako će da izvede operaciju… Mutno sam videla kako se menjaju boje. Izvadio je moje bolesno sočivo i stavio veštačko. I to sam izgubila.

Ko će da me vozi u bolnicu?

Ali borila sam se. Svaki dan. Svaki dan sam si govorila kako ću ponovo postati jaka. Jača i od mijastenije, tumora, gubitka muža… Nakon što je on otišao, užasno sam se plašila da ostanem sama. Ko će da me vozi u bolnicu ako mi bude loše, ko će da bude uz mene kada mi treba nešto doneti iz prodavnice… Ko će uopšte biti tu… Hoću li celi život biti sama? To su bili strahovi koje sam morala pobediti. Koliko smo određeni drugima? Koliko nas drugi čine celovitim osobama? I da li nas čine… Jer ako nismo sposobni biti sami sa sobom, sa svojim tišinama, bolom, radostima, htenjima, kako možemo očekivati da će nas neko drugi ispuniti? Može, ali to je onda zavisnost i plaća se visoka cena - kao i svaka zavisnost - teško se skinuti s nje.

Moje skidanje s te zavisnosti trajalo je gotovo dve godine. A danas… zahvalna sam na tom iskustvu jer me ojačalo. Zahvalna sam i bolesti.

Zahvalna sam i bivšem mužu.

Sada idem u bolnicu sama…

Ali nisam sama…

(Espreso.co.rs/100posto.hr)