OTERALI SU NAM DECU, ALI JOŠ UVEK IH DRŽE ZA VRATOVE: Od ove priče MAJKE neće vam biti dobro!

Marijan V. je Hrvatsku napustio s jedva dvadeset godina. Rat se odavno bio završio, pobednički elan je splasnuo, a Marijan se, poput hiljade svojih razočaranih sunarodnika, spakovao i otišao. Ostavio je porodicu i obećao da će se vratiti. Kad bude bolje. I njemu i njegovoj zemlji. Marijan V. nikad se nije vratio.

Nije ovo zemlja u kojoj pošten čovek može uspeti. Niti je ovo zemlja koja poštenom čoveku dozvoljava da od svoga rada živi. A nije ni zemlja za koju se isplatilo boriti.

Tako je majci rekao Luka M. koji je tu zemlju napustio s jedva dvadeset godina.

Lice monstruma

Rat se odavno bio završio, pobednički elan je splasnuo, a Luka se, poput hiljade svojih razočaranih sunarodnika, spakovao i otišao. Ostavio je porodicu i obećao da će se vratiti. Kad bude bolje. I njemu i... takvima kao što je on, jer ovoj zemlji, pametan je Luka momak, teško da će ikada biti bolje. Puno ste priča poslednjih meseci pročitali o mladim Hrvatima koji su životnu sreću odlučili da potraže izvan Hrvatske. Jeste sigurno, jer toliko ih je, da ih, sve da ste i hteli, niste mogli izbeći. Ovo, međutim, nije jedna od takvih priča, ovo nije priča u kojoj mladići i devojke iz Slavonije i Dalmacije, jer mladići i devojke iz Slavonije i Dalmacije prednjače u ovakvim pričama, sa zadovoljstvom objašnjavaju zašto su zbrisali, zašto su okrenuli leđa obećanoj zemlji i zašto su se odali tuđini. Ovo je priča s druge strane zamagljenog prozora, priča onih koji ostaju, ovo je priča majke koja gleda sina kako odlazi za svojom napuštenom generacijom, kako kupuje kartu u jednome smeru i kako se bez osvrtanja baca u divlje more kapitalizma nadajući se da će ugledati njegovo ljudsko lice. Jer, sve što je u Hrvatskoj video, bilo je lice monstruma. Ovo je priča majke koja pripada naraštaju čiji su očevi, poput Marijana V., početkom šezdesetih godina napuštali jednu drugu obećanu zemlju, kojima je pasoš bio najbolja stvar koju su od te zemlje dobili i koji ni slutili nisu da se ta priča može ponoviti. Priča iz Hrvatske. Juče, danas i sutra.

Svaki dan biftek

Božana Lukač Mimica, Lukina majka, ponosna je, kaže, žena. Ponosna na svoje dete koje je donelo odluku otpornu na lomove. Naravno da joj nije bilo lako, naravno da je plakala, naravno da i danas zaplače, ovo će biti prvi Božić da njena porodica neće biti na okupu, ali ponos je jači od tuge. - Luka je tek proslavio 22. rođendan, ali je već izgradio čvrst karakter. Zna što hoće i zna da to u Hrvatskoj teško može dobiti. Srećom, na vreme je shvatio da ovde nema hleba, kako smo društvo u kojem podobni imaju prednost u odnosu na sposobne i da su stranačka knjižica, poznanstva i rodbinske veze važniji od znanja i veština koje neka osoba poseduje - kaže Slobodnoj Dalmaciji Božana.

Luka se odselio u Cork, u Irsku. Majko, bilo je prvo što je rekao nakon što je pronašao smeštaj, ovde je sve puno Hrvata, samo u mom hostelu ih je više od trideset. Prvi posao, u fabrici mesnih prerađevina, pronašao je u roku od nedelju dana, a trenutno radi u jednom restoranu. Ništa posebno, ali je pošteno plaćeno. Prema uloženu trudu, s mogućnošću brzog napretka. - Kaže mi da jede bifteke svaki dan - smeje se Božana, pa se zajdeno prisećamo kad smo poslednji put imali biftek na stolu, kako uopšte izgleda biftek.

Gule te do kože

- Nikad nisam mislila da će Luka otići... Stvarno, nikad - menja raspoloženje. - Čak i kad mi je saopštio svoju odluku, mislila sam da će ga proći, a sad mi i ovaj mlađi, kojem je osamnaest godina, govori da će i on otići, a čak se i ja uhvatim u razmišljanju kako mi uopše ne bi bio problem napustiti sve što imam u Hrvatskoj i započeti novi život negde vani - ozbiljno će. Besperspektivnost. To je reč koju je Luka stalno ponavljao. Završio je srednju elektrotehničku školu u Omišu, no nikada nije radio u struci. Bio je konobar. I štedeo. - Sam je platio avionsku kartu, a imao je ušteđevinu i za mesec dana života u Irskoj, za slučaj da ne nađe posao. Ma, sve scenarije je bio razmotrio - objašnjava Božana. U Cork je otputovao s prijateljom Tomom Vukasovićem koji je zbog Irske ostavio stalan posao. Na znanje Zagrebu da preko granice ne idu siroti, nego besperspektivni. Ali, kao da Zagreb mari. Kao da mu je stalo.

- Našoj državi je samo novac bitan, gule te sve dok te do kože ne ogule, a onda pređu na nekog drugog. I ne skidaju svoje šape s tebe pa makar i u Irsku otišao. Razliku poreza na dohodak, jer je u Irskoj manji nego u Hrvatskoj, uredno su svi dužni da plaćaju. Oterali su nam decu van, ali ih još uvek drže za vratove - zaključuje Božana.

(Espreso.co.rs / Jutarnji.hr)