ZNAM DA ME MRZITE JER SAM CIGAN, ALI POMOZITE! Ovaj Rom je samo zatražio čašu vode... PRIČA KOJU MORATE PROČITATI!

Hrvatska novinarka Radmila Kovačević je napisala jednu potresnu priču. Prenosimo je u celosti.

Svađa dve romske porodice, s adresama u dva različita zagrebačka naselja, traje već duže. Ko je posejao seme mržnje, znaju samo oni. Svedoci poslednjeg sukoba, koji se pre nekoliko dana odigrao u dvorištu porodične kuće na zagrebačkoj periferiji, znaju jedino da ono što su videli neće dugo izbrisati iz glave.

Zatražio čašu vode, a kad ono...

Sve se odigralo munjevito, pa ni samim očevidcima nije skroz jasno kojim se redom drama odvijala, a, uostalom, ni kako se razotkrio dvadestogodišnji Rom, koji se dotad skrivao na tavanu pomoćne zgrade u jednom od dvorišta.

Izbezumljeni mladić je s tavana lupio pravo na leđa, životinjski prestravljen odbio se od zemlje i preskočio u susedno dvorište. Od zapanjene žene je zatražio čašu vode, povratio krv, prvo po sebi, a onda i po parkiranim automobilima.

Zavapio je: "Znam da me mrzite jer sam Cigan, ali pomozite!” Vodu mu niko nije pružio, većina je ionako virila iza zatvorenih prozora, a uskoro je bilo jasno i pred čim mladić tako panično pokušava pobeći.

Krupan muškarac, takođe Rom, približavao se s debelom batinom. Iza njega, na ulici, oko parkiranog kombija, čekala je cela grupa...

Izbegnuto novo nasilje

Na sreću, neko je na vreme pozvao policiju, krupni se povukao prema parkiranom automobilu i novo je nasilje izbegnuto. Brzo se stvorila i hitna pomoć koja je odvezla okrvavljenog mladića.

Samo ako nam ne smeta što se u toj gunguli niko nije snašao i pružio mu čašu vode, i samo ako smo spremni prečuti grozomornu rečenicu na smrt preplašenog mladića: ”Znam da me mrzite jer sam Cigan...” Ko zna je li momak stvarno nešto skrivio svojim progoniteljima ili tek ispašta nečije tuđe grehe, ali za ovu priču to i nije najvažnije.

Puno je važnije ono što nam je nesrećnik svojim vapajem za pomoć tresnuo u lice. Otkrio je kako se među nama oseća svakoga dana, i kad nije progonjen; dok prolazi ulicom, kad uđe u autobus, kad zakorači u prodavnicu..., Tako mu je, očigledno, bilo i dok je sedeo u školskoj klupi.

Dojučerašnji dečak veruje da ga mrze čak i oni kojima se nije zamerio, svi ne-Cigani. Naravno i na sreću, vara se.

Ali, na puno smo mu načina dali za pravo misliti kako za njega nema mesta među građanima prvog reda. Romi nemaju iste početne pozicije kao većina u našem društvu, niti jednake šanse, pa ne čudi što su im i životni putevi drugačiji.

Svako svedočanstvo o još jednom završenom razredu za romsku je decu i dalje veliki uspeh, a fakultetska diploma ravna čudu.

Time je tužnije kad se u čak u Skupštini našeg glavnog grada, iz usta pojedinih zastupnika, čuju prigovori na visinu stipendija za romske učenike i studente (umotano u poređenje prema kojoj mali Romi dobiju više novca od ‘naše’ dece koja se odluče za deficitarna zanimanja).

Nećemo ponovo o različitim startnim pozicijama, ali koliko je to previše kad se želi pomoći onom ko silno želi iskoračiti iz slike, možda površne i pune predrasuda ali defintivno grupne, o Romima koji samo prose, štancuju dečurliju, žive od doplatka i socijalne pomoći, džepare...

Da je mladić iz naše priče imao takvu priliku, verovatnije je da bi danas, poput većine vršnjaka, trčao za nekim poslom i devojkama, umesto tuđim dvorištima u strahu za goli život.

(Espreso.co.rs / Vecernji.hr)