Kad se već odričemo Tita na ulicama, red je da se odreknemo Istre, Dalmacije i Kvarnera! Tekst koji je šokirao Hrvatsku!

Sud u Hagu je u četvrtak doneo presudu kojom je završen spor između Hrvatske i Slovenije, a Slovenija je dobila gotovo ceo Piranski zaliv.

Predsednik Stalnog arbitražnog suda u Hagu Žilber Gijom, pročitao je deo presude u graničnom sporu Hrvatske i Slovenije, u kojoj se navodi da linija razgraničenja u zalivu mora da spoji kopnene granice na ušću reke Dragonje do tačke na kraju zaliva u Sloveniji, koja je na trostruko većoj daljini od Rta Madona u Hrvatskoj.

HAG OKONČAO SPOR: Slovenija uzela Hrvatima skoro ceo Piranski zaliv!

Slovenija je dobila tri četvrtine Piranskog zaliva, nije dobila izlaz u međunarodne vode, ali jeste prolaz kroz deo hrvatskog mora, odlučio je Arbitražni sud. Takođe, Slovenija je dobila i slobodan prolaz kroz deo hrvatskog mora ka međunarodnim vodama.

SAŠA BROZ ODGOVRILA BANDIĆU: Da mi deda vidi "Rvacku", sam bi ploču s trga skinuo!

Koridor do međunarodnih voda je širok oko 2,5 nautičke milje i prema rečima suda slovenački brodovi i avioni imaće svu slobodu prolaska kroz hrvatsko područje.

Samo nekoliko dana ranije u javnosti se pokrenula polemika o promeni naziva Trga Josipa Broza Tita u Zagrebu, a Milan Bandić je predložio da se trg zove Trg Republike Hrvatske.

Mišljenja u hrvatskoj su podeljena, a Ante Tomić je u svom tekstu izneo svoje mišljenje o problematici kojom se poslednjih dana bavi javnost.

Njegov tekst vam prenosimo u celini:

Kad su partizani u aprilu 1945. oslobađali taj kraj, Piran možda nisu ni opazili. Prošao im je negde na rubu vidnog polja. Gazili su istarski krš cokulama i gusenicama tenkova, vukli konje natovarene municijom, sanitete s ranjenicima i čađave špahere vojnih kuhinja, u kamionskim prikolicama mučno poskakivali na belim, prašnjavim učlicama, znojavi, zapuhani, prljavi, umorni, ušljivi, misleći samo o Trstu.

Manja mesta usput sva su im se izmiješala u haosu eksplozija, urlanja, zapomaganja, boli, užasa, nesanice i muva na sivom, trulom ljudskom mesu. Da ste dvojicu boraca 2. dalmatinske proleterske brigade mnogo kasnije negde u konobi počastili litrom domaćeg crnog vina u rinfuzi i nagovorili da vam kažu štogod o junačkim borbama za Piran, oni bi vam ispričali:

- Kako ne, sve mi je još pred očima, kao da je juče bilo. Tamo je poginuo onaj mali iz Siverića, sećaš ga se, Bepo, onaj ricasti, mižerasti, s brkovima. Već smo skoro uzeli misto, kad je ustašama stiglo pojačanje iz Pakoštana.

- Koji Pakoštani, de su Pakoštani, o čemu ti pričaš? - zaprepastio bi se Bepo.

- Pa čovik me pita za Pirovac.

- Ma, ne Pirovac, nego Piran, tovare! Piran kod Maglaja!

Gradić na severozapadnom rubu Istre tako je beznačajan da ga se nitko od partizana posebno nije sećao. Pogodite koliko ga puta navodi vojni istoričar Uroš Kostić u iscrpnoj monografiji “Oslobođenje Istre, Slovenačkog primorja i Trsta 1945.”

Nijednom.

U gotovo šest stotina i pedeset stranica gustog teksta nema ni reči o Piranu, a Savudrija, korito Dragonje i druga geografska imena oko kojih se Hrvati i Slovenci posljednjih četvrt veka mahnito i nepopustljivo svađaju, jedva se sporadično spominju. Nije, naprosto, bilo vredno spominjanja. U to doba, pre šezdeset, sedamdeset godina, nismo jedni druge davali na sudove kao seljaci oko njiva i pojata. Bili smo velikodušni. Zemlje je bilo za svakoga. Uz hiljade i hiljade kvadratnih kilometara koje je u proleće 1945. zauzela Narodnooslobodilačka vojska Jugoslavije, da je general-lajtnant Petar Drapšin jednog dana radosno brzojavio u Vrhovni štab: “Dragi druže Tito, prijatna mi je dužnost izvestiti da naše snage drže ceo Piranski zaliv”, drug Tito bi ga verovatno smenio s mesta komandanta Četvrte armije kao neozbiljnoga.

Premda opet nemojte misliti da je to bio lagan posao. Da su gradovi u proleće 1945. padali u ruke kao zrele kruške na travu. Mnogo je dobrih komunista i proletera poginulo oslobađajući Piran, Kopar, Umag, Poreč, Rovinj, Pulu, Žminj, Pazin i Labin, mnogo je fašističkih gadova valjalo najuriti, a bilo je, jasno, mnogo i zločina jer ko je ikad dobio zemlju bez zločina. Bezbrojni nedužni italijanski civili završili su u izbegličkim logorima ili na dnu kraških jama da bi krasna zemlja Istra mila postala dom roda hrvatskog, iako ona to nikad, ali, pazite, baš nikad u istoriji nije bila. I Zoran Milanović je to nekidan dobro primetio.

Vekovima je vlast u Istri govorila drugačije od nas. Mi smo Slaveni, i Hrvati i Slovenci, bili tek koloni Mlečana ili Austrijanaca, bednici kojima su nekažnjeno otimali letinu i silovali kćeri, pre nego što nam je herojska Titova armija dala zemlju i dostojanstvo, učinila nas gospodarima, svojima, što se kaže, na svomu.

A vi se sad, ako ste u školi sedeli na ušima, sigurno pitate koji je to Tito i je li on možda nešto u rodu onom maršalu Titu kojem će nova zagrebačka gradska vlast uskoro uskratiti čast da se jedan trg zove njegovim imenom? Dakle, verovali ili ne, reč je o istoj osobi. Dve hiljade i osamsto kvadratnih kilometara istarskog poluostrva i još nešto sitno teritorija po Kvarneru, u Zadru i na ostrvima, Josip Broz Tito je prvi u istoriji napravio hrvatskim, a ustaški klaunovi iz zagrebačke gradske skupštine drže ga izdajicom i zločincem.

Mnogo je puta u raznim prilikama isticano kako je neobično da se ustaše, koji su darežljivo pustili Jadran fašističkoj Italiji, doživljavaju većim Hrvatima od komunističkog vojskovođe, koji je Italijane sve do Trsta nagario, ali nikad zaista ta činjenica nije bila apsurdnija nego ovoga četvrtka, dok se gotovo istovremeno u Den Haagu odlučivalo čije je more između Pirana i Savudrije, a u Zagrebu očekivalo glasanje o ukidanju Trg maršala Tita.

Ne možete se ne zgranuti drskim nepoštenjem naših desničara, koji ponosno govore o hrvatskoj zemlji u Istri, nedaleko od Pirana, oko ušća Dragonje u Jadran, i pene kako ih susedi Slovenci žele prevariti i ukrasti im njihovo sveto tlo, a prećutkuju kad je i kako sveto tlo zapravo postalo njihovo. Ustaški klaunovi prave se blesavi. Oni, kao, ne znaju, ne pada im na pamet otkud Hrvatima vredna nekretnina uz more? Nagađaju da je nije možda Zlatku Hasanbegoviću neki amidža ostavio?

Ne, ta zemlja je vojno i političko nasleđe Josipa Broza. To je nama drug Tito ostavio. Odbacujemo li njega, skidamo li njegovo ime s imena trgova i ulica, ispravno bi se bilo odbaciti i njegova ostavština. Jer, oprostite, kako vas nije sramota da se svađate za nešto što ne biste imali da nije bilo jednoga nakaznog, sadističkog ubice? Ako je ovaj iz Kumrovca bio zločinac, nije red ustrajavati da je Piranski zaliv naš, upravo kao ni bilo koji drugi deo zemlje koji njemu imamo zahvaliti. Što bi u crkvi rekli, odričemo se Sotone, svih dela njegovih i sve slave njegove.

Trebali bi jednostavno lepo pustiti i Piranski zaliv i Savudriju, Slovencima, Italijanima ili nekom trećem. Pa početi sve iznova. Žele li da Istra, Kvarner i Zadar budu hrvatski, neka ih naši desničari iz zagrebačke gradske skupštine sami osvoje. Rodoljubima to ne bi bilo teško. Milan Bandić našao bi sigurno mnogo vrhunski obučenih dobrovoljaca koji bi se s njim ukrcali u desantni čamac. General Željko Glasnović možda bi kod Savudrije bio bolje junačke sreće nego pre dvadeset godina u Bosni. Zlatku Hasanbegoviću, koji je devedesetih nesretno propustio umreti za domovinu, neočekivano bi se pružila druga šansa. Da svi oni ostave svoje šehidske i mučeničke kosti u Piranskom zalivu, meni bi, razumljivo, bilo teško, ali onda opet, jebi ga, život ide dalje.

(Espreso.co.rs / Jutarnji.hr)