"ZAVEZAN NA PSIHIJATRIJI, BIO SAM BEZ SVESTI, SAV U MOKRAĆI I MISLIO DA ĆU UMRETI": Jeziva ispovest alkoholičara

Jedan mladi lečeni alkoholičar iz Hrvatske podelio je iskustvo, nakon što je prošao najteže trenutke svoga života.

- U tom trenutku mislio sam da ću umreti. Imao sam gotovo četiri promila u sebi. Kada se probudite u toj sobi, na psihijatriji, zavezani za krevet, sve zbog alkohola, onda ne možete više ni sebe ni druge lagati - ispričao je mladić za Radio Mrežnicu, a njegova priča bi mogla da posluži kao upozorenje mladima iz celog regiona.

Prvo pijanstvo desilo mu se kad je imao samo 13 godina. Kao tinejdžer je gotovo svaki vikend provodio u društvu u kojem se točio alkohol. Posle je upisao i fakultet, ali ga on nije držao podalje od pića.

- Studirao sam u Zagrebu i svaki dan sam putovao. Nikada nisam tamo živeo. Čekate voz, nemate šta da radite, i kako onda najbolje ubiti vreme? Pa taman je to negde tri, četiri piva 's kompićima'. Često sam znao da budem i solo, nije mi nikada samoća smetala - objasnio je.

- Nije me društvo teralo da pijem, ali činjenica je da sam još od malih nogu tačno znao šta je alkohol. U mojoj porodici postoji veliki problem s alkoholom, i s mamine i s tatine strane. Nažalost, ni ja nisam bio izuzetak. Vrlo rano su svi videli gde bi sve to moglo da ode. Gledali su me kako lagano 'klizim'. Pretpostavljalo se da će tako biti - dodao je.

Danas to vidi kao glavni razlog da se bori s pijanstvom.

- Kada pijete, nije to uvek zato što volite alkohol. U mom slučaju bilo je i toga jer ja sam stvarno voleo ukus alkohola i volio sam osećaj koji on pruža. Ali, uvek se pije da bi se rešio neki drugi problem. Ja sam vrlo depresivna osoba. Alkoholom sam to pokušao da izliečim. Ne čak ni toliko da se osećam srećnim, bila je dovoljna činjenica da u tim trenucima pijanstva nisam mrzie samoga sebe - istakao je.

U tome, nije mnogo birao.

- Nije mi bilo bitno šta pijem. U početku nisam mogao pogledati votku i žuju, ali kasnije ni to više nije bio problem. Belo vino, crno vino, šljiva, loza, likeri, sangrija, šta mi je već došlo pod ruku, sve sam pio. Od svega, najviše sam voleo pivo i šljivu“, kaže.

Seća se i momenta kad je osvestio da ima problem s alkoholizmom.

- Sedeo sam sam u naslonjaču, kod kuće, bez ikoga. Nije mi toliko ni smetala ta samoća, ja sam oduvek bio solo igrač pa sam solo i pio bez problema. I dok sam tako sedio, rakija je išla kao voda, razmišljao sam si: 'J*****, alkoholičar si.' Još tada postalo mi je jasno da neću dugo moći lagati sebi i drugima - dodao je.

Iskustvo posle kojeg se prijavio na lečenje

Dno dna je dotakao kad se probudio na karlovačkoj psihijatriji, zavezan za krevet.

- Bio sam bez svesti, sav u mokraći, nisam znao gde sam. U tom trenutku mislio sam da ću umreti. Bila je to prekretnica kada sam shvatio da više ne mogu da lažem.

Posle toga se prijavio na lečenje.

U tom periodu je još uspevao da održi status studenta, ali je to zahtevalo veliki napor. Deo dana provodio je na fakultetu, dok je drugi deo dana bio rezervisan za lečenje u karlovačkoj dnevnoj bolnici.

- Vrlo brzo sve je postalo previše intenzivno za moje telo. Nisam izdržao. Kada počne odvikavanje od alkohola, možete se slobodno pozdraviti s bilo kakvim spavanjem. Takav bez energije, uz veliki napor, nisam uspeo da izdržim. Kako sam rekao, u svemu sam solirao u životu, pa sam tako nastavio i sâm da se lečim… Nisam uspeo sam. Posle 70 dana recidivirao sam. To je važno znati, sam čovek ne može da uspe. To je vrlo, vrlo teško - kaže.

Ipak, neuspeh ga nije slomio. Ponovo se prijavio na lečenje, a ovom prilikom objasnio je i kako funkcioniše.

- Lečenje ide u više faza. Prvo se koriste lekovi, kao što je u mom slučaju bio diazepam. Primenjuje se i radna terapija. Važno je da nešto radite rukama, da su one uvek zauzete. To uvelike pomaže. Sve vam je u glavi. Vi sami prvi morate osvestiti da je gotovo. Nema više. Takve misli vas moraju voditi. U glavi zaista treba biti jak.

Proces je olakšala podrška drugih ljudi koji su prošli kroz isto, a osim u bolnici, našao ju je i u klubu lečenih alkoholičara.

Iskušenja su uvek tu, ali danas je trezan 423 dana, promenio je život i to do onog najmanjeg detalja. Čašu koja je redovno bila u njegovoj ruci sada je zamenio tegovima u teretani, zdravo se hrani, rekreativno se bavi sportom, ima stabilan posao i konačno, verovatno prvi put, drži konce života u vlastitim rukama.

(Espreso/Direktno)