POTRESNA ISPOVEST ROMKINJE IZ MEĐUMURJA: Jedan SAN i dan danas ne može da ISPUNI, opisala ceo svoj ŽIVOT do DETALJA

Odrasla sam u Paragu, jednom od najsiromašnijih romskih naselja u Međimurju. Osnovnu školu sam upisala u susednom naselju Macinec, a prve tri godine bila sam u romskom razredu. Još kao devojčica zavolela sam školu, pa su me zbog dobrih rezultata prebacili u razred s Hrvatima. U romskom razredu se radilo po suženom programu, jer je većini dece najveći problem bio jezik.

Deca iz romskih naselja pričaju bajaškim jezikom i tek kada krenu u školu kreću s učenjem hrvatskog i tu nastaju problemi s praćenjem nastave. Srećom, ja sam imala drugačiju startnu poziciju jer je nekoliko mojih teta završilo u mešovitom braku, pa sam se još kao dete susrela s hrvatskim. Imala sam podlogu od doma i bilo mi je lakše pratiti učitelje.

Iako sam stvorila prijateljstva u romskom razredu, nije mi bio problem preseliti u hrvatski jer sam se s tom decom već susretala po hodnicima za vreme odmora. Bili smo svi jednaki i ni u jednom trenutku nisam osetila diskriminaciju. Možda su nas neka deca u početku malo drugačije gledala, ali to je nestalo jer smo se vrlo brzo prilagodili jedni drugima.

Maštala sam da ću pomagati svojim Romima

Sa prijateljima iz razreda se nikada nisam družila kod sebe u romskom naselju. Verujem da im to roditelji ne bi dozvolili, pa smo se najčešće nalazili u blizini škole. I danas imam živa sećanja kako su hrvatska deca zimi donosila debele vreće za kiseljenje kupusa i slamu, pa smo ih zajedno punili. Služile su nam kao sanke i bile su puno brže od pravih drvenih, pa bismo se satima spuštali niz zaleđena brda.

Volela sam da odlazim u školu i već sam u nižim razredima odlučila da ću nastaviti školovanje. Velika potpora mi je bila nastavnica iz hrvatskog. Zahvaljujući njoj i našem veroučitelju, danas sam učiteljica. Njih dvoje su shvatili da nas nekoliko klinaca grizemo i da želimo nešto postići u životu, pa su za vreme praznika osmislili dodatnu nastavu na kojoj smo odrađivali sve što nismo uspeli da pohvatamo tokom polugodišta.

Često su razgovarali s nama o odrastanju i problemima s kojima se suočavamo. Motivisali su nas i bili nam ogromna podrška. I zapravo sam tada odlučila da ću postati učiteljica. Maštala sam da ću, poput njih, i ja jednoga dana pomagati svojim Romima.

U osmom razredu sam pokucala na vrata direktoru škole i zamolila ga da mi pomogne oko odabira srednje. Rekla sam mu da bih volela da postanem učiteljica, pa mi je predložio da upišem četvorogodišnju ekonomsku školu u Čakovcu. I on mi je puno pomogao u tom formativnom periodu života. Vodio me na upis, a kasnije mi je nabavljao školski pribor i odeću.

U razredu su me se bojali jer sam Romkinja

U srednjoj Ekonomskoj školi bila sam prva upisana Romkinja, pa mi u početku nije bilo lagano. Učenici iz razreda se nisu do tada često susretali sa decom iz romskih naselja, pa su me se malo bojali. Nisam im to zamerila jer sam znala da postoje stereotipi i predrasude o Romima, a i pre upisa u školu moj me direktor pripremio na takve situacije.

U sećanje mi se urezala i jedna anegdota. Za vreme velikog odmora prišla sam grupi devojčica iz razreda, a one su mi rekle da me se boje jer su čule da se Romkinje bave gatanjem i vračanjem. Nisam znala što bih im na to odgovorila, pa sam iz zezancije počela mahati rukama i mrmljati sebi nešto u bradu, pretvarajući se da bacam nekakvu magiju.

Devojke su se preplašile, a jedna od njih je primetila da zapravo umirem od smeha. Prišla je i upitala me je li reč o šali. Odgovorila sam da nemam pojma o magiji i gatanju i objasnila sam im da sam najobičnija djevojka koja je upisala srednju školu. Tada su konačno shvatile. Strah i napetost su nestali i postale smo bliske.

Nakon što smo podelili užinu, dogodio se klik

Sećam se i jednog kolege koji me nikako nije mogao prihvatiti, pa me čak zamolio da se ispišem iz razreda. Odgovorila sam mu da, ako mu ja toliko smetam, neka on bude taj koji će otići iz razreda. S jedne strane sam ga razumela jer nije znao drugačije, ali me srećom takve situacije nisu pogađale jer bih se setila svog direktora i njegovih reči ‘Samo ostani čvrsta na provokacije i ne daj se’.

Zanimljivo je i da ta priča s kolegom ima svoj epilog. U drugom razredu smo puna dva meseca proveli zajedno na praksi u skladištu jedne firme. U početku smo bili kao pas i mačka, a na kraju smo se toliko združili da smo doslovce delili užinu. Naime, moja teta koja radi kao kuvarica, ispekla je fantastične kolače i spakovala mi dva komada za praksu. Krenula sam jesti taj kolač i ponudila mu deo jer sam primetila da nije poneo užinu.

Dvoumio se neko vreme, ali je na kraju ipak nevoljno prihvatio. Inače, on je bio iz imućne porodice i znao je u kakvim uslovima živim, pa se pretpostavljam tu dogodio taj neki mali klik, nekakav osećaj empatije jer sam svoj obrok podelila sa njim. I od toga dana smo se malo pomalo počeli družiti i razgovarati, a do kraja srednje škole postali smo super prijatelji.

Nisam imala uslova za učenje i preselila sam u dom

Prva dva razreda srednje škole imala sam lošije ocene jer kod kuće nisam imala uslove za učenje. Nakon škole sam čuvala braću, kuvala i pomagala mami oko pospremanja, a naveče nisam imala prilike učiti jer su mlađa braća rano odlazila na spavanje i gasilo se svetlo. Ponekad bih odlazila ranije u školu, pa bih pisala domaći u prostoriji gde spremačice drže svoj pribor.

Posle sam u razgovoru sa direktorkom škole došla do zaključka da bi za mene bilo najbolje da odem iz romskog naselja i preselim se u đački dom. Uslovi života koje sam imala u Paragu nisu bili dobri. To je najsiromašnije romsko naselje u Međimurju i rekla sam sama sebi da se želim maknuti iz tog začaranog kruga siromaštva.

Žlela sam da sebi stvorim drugačije uslove. Oduvek sam maštala da imam svoj mirni kutak za učenje i tortu za rođendan. Sve to nisam imala jer moji roditelji nisu imali mogućnosti. Sećam se da sam još kao klinka obećala sebi da ću jednog dana svojoj porodici nastojati pružiti sve ono što nisam imala. I to je taj točkić koji me pokrenuo na odlazak iz romskog naselja.

Svoje iskustvo pokušavam preneti deci

Preseljenjem u đački dom otvorio mi se jedan novi pogled na svet i vrlo brzo sam shvatila kako izgleda život izvan romskog naselja. Nije bilo isto na nekoliko sati odlaziti u školu i vraćati se ili se potpuno izdvojiti. U domu sam znatno popravila ocene, a i profesori su vrlo brzo videli napredak. Imali smo na raspolaganju profesore iz gotovo svih predmeta i uvijek mi je neko pomagao kada bih zapela. Kod kuće nisam imala koga da pitam jer mi niko nije znao odgovoriti, a ovdje sam imala besplatne instrukcije iz matematike i nemačkog. Svako malo sam visila u prostoriji za učenje i vežbala sa profesorkama.

Svoje iskustvo pokušavam danas preneti svojim romskim učenicima. Često ih savetujem da odu iz naselja, upišu srednju školu i prijave se u učenički dom. Pokušavam im objasniti kako to ne znači da će se otuđiti od svojih roditelja, nego da će doživeti nešto novo jer u domu postoje određena pravila; postoji vreme za učenje i vreme za slobodne aktivnosti i druženje. Dakle, jasan raspored kojim se vrlo brzo naučiš redu i radnim navikama.

Bila sam prva Romkinja na učiteljskom faksu

Nakon srednje škole ispunila sam svoju najveću želju i upisala sam Učiteljski fakultet u Čakovcu. Neko vreme sam još mogla ostati u đačkom domu, a kasnije sam se zaposlila preko Student servisa i sa cimerkama iz doma pronašla stan. Na faksu n u jednom trenutku nisam doživela diskriminaciju. Na predstavljanju sam ukratko ispričala svoju priču jer nikada nisam skrivala da sam Romkinja. Doduše, to ne bih niti mogla sakriti jer imam vrlo karakteristične crte lica. Ekipa s faksa nije u tome videla problem i brzo smo postali bliski.

I profesori su mi izašli u susret. Videli su da grizem i da želim izgurati celu stvar do kraja. I mogu reći da ni u nekim teškim trenucima nisam htela da odustanem od sna da postanem učiteljica. Imala sam zacrtano da to želim i da nema odustajanja. Završila sam sve u roku, a zadnju godinu sam nešto sitno razvukla zbog stipendije jer sam bila svesna da neću odmah pronaći posao.

Diplomirala sam u šestom mesecu, a u septembrtu sam u jednoj osnovnoj školi dobila posao kao zamena za porodilju. Radila sam sa romskim razredom i na nastavi je sve teklo lagano. U zbornici sam bila dio kolektiva, ali ne mogu reći da sam bila potpuno prihvaćena. Nisam bila deo tima, no ne želim ulaziti u detalje. Kad mi je završio ugovor, počela sam se javljati drugim školama sa romskim razredima, ali sam dobijala samo odbijanja.

Verujem da bih bila odlična učiteljica Romima

U međuvremenu sam dobila posao kao asistent u nastavi, a jedno vreme sam radila i na projektima u autonomnom centru ACT u Čakovcu. Nakon toga sam i dalje tražila posao, i tada se u Ministarstvu znanja, obrazovanja i sporta otvorio konkurs za pisanje kurikuluma za predmet Jezik i kultura Roma. Tražili su izvorne govornike bajaškog jezika, pa sam se prijavila i dobila svoje mesto u radnoj grupi.

S jednom gospođom iz Ministarstva sam pričala o svom problemu kod zapošljavanja u školi. Rekla mi je da mogu zaboraviti na posao u struci i da razmislim o upisivanju nekakvog kursa da sebi stvorim zanimanje. Pogodile su me te reči i upitala sam je zašto mi to predlaže kada već imam svoju diplomu. Odgovorila mi je da nažalost postoje predrasude. Kasnije sam na više strana čula da se po međimurskim školama pričalo da “ne žele cigane u zbornici”.

Žao mi je što nisam imala više prilike voditi razrednu nastavu romskoj deci jer poznajem bajaški jezik i mogla bih raditi kao učitelj i kao prevoditelj. Verujem da bi deci bilo puno lakše naučiti hrvatski i brže bi se mogli priključiti nastavi. Na kraju sam dobila posao u predškolskom na pola radnog vremena. To je nešto kao mala škola, ali je namenjena za romsku decu koja nisu išla u vrtić i koja ne poznaju hrvatski, a čeka ih upis u prvi razred.

Dobila sam stalan posao, ali ne kao učiteljica

Mišljenja sam da bi u Zagrebu možda bila malo drugačija situacija s poslom jer su ljudi naviknuti na multikulturalnost, ali sam odlučila ostati u Međimurju s< poslom na pola radnog vremena jer sam ovde zasnovala porodicu. U mešovitom sam braku i imam dva sina. No, srećom, u septembrz prošle godine sam konačno sam dobila stalan posao i punu satnicu.

Ministarstvo obrazovanja dalo je zeleno svetlo da se u školama može uvesti novi izborni predmet Jezik i kultura Roma na čijem sam kurikulumu radila. Nazvao me direktor iz osnovne škole u Orehovici i Podturnu i predložio mi da preuzmem taj predmet. I sada predajem u dve škole romskim učenicima od drugog do osmog razreda. Učimo o kulturi Roma, tradiciji, običajima i istoriji. Radimo na bajaškom jeziku i odaziv je velik.

Pokušavam pomoći deci, uvo sam im za sve probleme i uvek sam im na raspolaganju, a nakon što napravimo sve za moj predmet pomažem im i s ostalima. Na primer, ako curicama ne idu padeži, uvek nakon časa ostanemo i vežbamo. Zadovoljna sam ovim poslom, ali me i dalje vuče razredna nastava, iako sam svesna da to nažalost neću nikada dobiti.

Poslala sam koordinatorka u Centru igre

Inače, aktivna sam i u REYN-u i Pučkom otvorenom učilištu Korak po korak koji se bave podrškom oko edukacije romske dece. Još sam kao studentkinja odlazila na njihove radionice i edukacije i naveliko se pripremala na nastavni rad sa romskom decom. S vremenom sam malo više ušla u celu tu priču, pa sam vodila i kurs bajaškog jezika za učitelje, odgajatelje, socijalne radnike i sve zainteresovane u Međimurskoj županiji.

Sve više sam se aktivirala na tom području i evo baš su me nedavno imenovali za koordinatorku tek otvorenog Centra igre u opštini Pribislavec. Osnovali su ga UNICEF, Korak po korak i REYN, a reč je o centru u kojem se održavaju razne edukacije i radionice za roditelje i decu. Takvi centri su inače namenjeni za decu do šest godina koja nisu uključena u nikakve obrazovne programe. Nažalost, to su i dalje najčešće romska deca, ali naravno da su dobrodošla deca svih nacionalnosti.

Bonus video:

(Espreso/Telegram.hr/Petra Smoljak)