SVE ŠTO TREBA DA ZNATE O PERMAFROSTU KOJI POSEBNO BRINE NAUČNIKE! Njegovo topljenje je tačka sa koje NEMA POVRATKA

Jedan od najvećih neprijatelja klimatskog sistema među gasovima, ugljenik, ne predstavlja opasnost samo kada se oslobađa u industrijskim, privrednim i drugim neposrednim ljudskim aktivnostima. Uz čovekovu asistenciju može se osloboditi i iz prirodnih izvora i to u ogromnim količinama što bi dovelo do dostizanja "tačke preokreta", odnosno do promene posle koje nema povratka na staro. Iz ovakvih tačaka se ne može vratiti čak ni kada se ukloni uzočnik promene, a jedna od njih je topljenje permafrosta, piše sajtKlima101.

O gasovima sa efektom staklene bašte zarobljenim u permafrostu se često govori kao o kllimatskoj bombi koja otkucava, zato hajde da malo istražimo o čemu se tu radi i da li je ovakav nadimak opravdan.

Šta je permafrost?

Doslovan prevod ove reči engleskog porekla je "trajni mraz", a njom se definiše zamrznuto tlo koje se na temperaturi ispod nule nalazi najmanje dve godine bez prekida. Sa druge strane, ovakvo stanje može trajati znatno duže pa i nekoliko hiljada godina.

Permafrost je pre svega karakterističan za delove kopna oko Severnog pola, posebno za Sibir, Aljasku i severnu Kanadu, ali ga ima i na područjima izuzetno velike nadmorske visine kao što je Tibet. Procenjuje se da se čak jedna četvrtina kopnene površine na severnoj hemisferi nalazi pod permafrostom.

Debljina permafrosta nije svuda ista. Ona može iznositi manje od jednog metra, ali može ići i do nekoliko kilometara. Uglavnom se sastoji od više slojeva, a površinski koji se, preciznije govoreći, nalazi iznad samog permafrosta, naziva se i "aktivni sloj". Za njega je karakteristično da se svakog leta otapa, a zatim zimi ponovo zamrzne.

Šta se u njemu krije?

Zaleđeni delovi zemlje, peska i kamenja ponašaju se kao zamrzivač koji čuva brojne ostatke biljaka i životinja zaleđenim ne dozvoljavajući im da se raspadnu i više hiljada godina. Tako je na primer krajem februara objavljeno je da je u Sibiru u permafrostu pronađena ptica stara 46.000 godina koja zahvaljujući zaleđenom tlu izgleda kao da je tek uginula.

Ovaj primer najbolje ilustruje u kakvom stanju se nalazi veliki broj ostataka razčičitih organizama koji su se u permafrostu taložili vekovima, pa čak i milenijumima, što znači da su u njemu zamrznute i velike količine organske materije.

Zašto je bitno sprečiti proces odmrzavanja?

Kako globalna temperatura raste, permafrost je već počeo postepeno da se topi, ali u budućnosti bi topljenje moglo da primi veće razmere. Na sreću stvari su još uvek u našim rukama i ako se brzina zagrevanja smanji u narednim godinama, topljenje permafrosta će se takođe usporiti.

Važno je da u ovome budemo uspešni pošto kada bi nestalo ovog zaštitnog sloja, za koji se metaforično može reći da ima ulogu zamrzivača, velike količine organske materije bi se našle u sasvim drugačijim uslovima i otkravljeni organizmi bi počeli da se raspadaju. Ovi procesi bi oslobodili ispuštanja velike količine metana i još opasnijeg ugljenika u atmosferu.

Prema nekim procenama, količina ugljenika koji se trenutno nalazi u smrznutom tlu meri se milijardama tona i duplo je veća od njegove količine u atmosferi, a tri puta veća od one koju su ljudi od početka industrijalizacije oslobodili.

Topljenje permafrosta bi znatno izmenilo sliku naše atmosfere, a ugljenik koji bi se oslobodio u njoj bi i ostao. Trenutno je teško zamisliti da bi se situacija mogla kasnije popraviti, pa je zato razumnije sprečiti ovaj scenario. Osim toga, treba imati u vidu da temperatura na Arktiku raste duplo brže od globalnog proseka i da se permafrost na mnogim lokacijama već topi.

Druge posledice

Razgrađivanje organizama je sasvim jasan znak da su se pojavili mikrobi odgovorni za ove procese, a odmrzavanje permafrosta mogu se osloboditi i drevni mikroorganizmi i izazvati zdravstvene probleme kod ljudi i životinja. Osim toga, naselja na krajenjem severu mogla bi da pretrpe štetu od odmrzavanja tla na kome su podignuta.

Čak i da se tlo ne odmrzne u potpunosti, već da se samo otopi led koji čini oko 80 odsto permafrosta, došlo bi do urušavanja zemljišta i javile bi se vodene površine nalik na mala jezera ispunjena otopljenim ledom, a ovi novi vlažni uslovi doveli bi do dodatnog oslobađanja metana. Sa druge strane, za oslobađanje ugljen-dioksida su potrebni nešto suvlji uslovi.

Klimatska bomba ili ne?

Iako možemo zaključiti da se iz permafrosta ne mogu odjednom osloboditi ogromne količine ugljenika koje će u jako kratkom periodu promeniti stanje na našoj planeti, ukupan potencijal za zagrevanje koji leži ispod trajnog leda jeste nešto o čemu moramo voditi računa.

Detaljne procene distribucije leda u budućnosti i najugroženijih oblasti po pitanju topljenja permafrosta istraživačima tek predstoje, tek nakon što sva istraživanja budu urađena znaćemo kako najbolje da sprečimo dostizanje ove tačke perokreta. Osim toga, važno je izračunati i koliko bi ugljenika mogle da preuzmu biljke koje mogu da rastu u toplijim uslovima na Arktiku. Još uvek nije poznato koliko bi ugljenika biljke iskoristile i da li je to dovoljno da se uspostavi ravnoteža.

Bonus video:

(Esperso/ Klima 101/ Jovana Nikolić)