KAKO ŽIVOTINJE PREDOSEĆAJU PRIRODNE KATASTROFE? Od svih vrsta, jedna je posebno osetljiva na ZEMLJOTRESE!

Milenijumima su ljudi iz svih krajeva sveta primećivali da životinje postaju uznemirene pred prirodne katastrofe. Mogu li ti signali da se iskoriste kao upozorenje na predstojeće katastrofe?

Cunami kog je 2004. godine izazvao podvodni zemljotres jačine 9,1 Rihterove skale kod Indonezije desetkovao je obalska naselja širom Indijskog okeana, ubivši najmanje 225.000 ljudi u desetak zemalja.

Za ogroman broj stradalih delom je bila zaslužna činjenica da mnoge zajednice nisu bile upozorene.

Lokalni sistemi ranog upozoravanja koje je sačinio čovek, kao što su senzori za plime i zemljotrese, propustili su da podignu bilo kakvu nedvosmislenu uzbunu.

Mnogi senzori nisu radili zbog problema sa održavanjem, dok mnoge obalske oblasti nisu ni imale bilo kakav sistem upozorenja putem sirena na cunami.

Haotična komunikacija takođe nije uspela da iznedri upozorenja, a mnoge tekstualne poruke nisu stigle do mobilnih telefona u ugroženim oblastima ili su ostale nepročitane.

A opet, u minutima i satima pre nego što su se nadolazeći vodeni zidovi visoki i do devet metara stuštili na obale, neke životinje kao da su predosetile dolazeću opasnost i pokušale da pobegnu.

Prema svedočanstvima očevidaca, slonovi su pobegli na više terene, flamingosi su napustili niske oblasti za gneždenje, a psi su odbili da izađu napolje.

U obalskom selu Bang Kui na Tajlandu, meštani su tvrdili da je krdo bizona kraj obale najednom naćulilo uši, zagledalo se u more, a potom se dalo u stampedo do vrha obližnjeg brda svega nekoliko minuta pre nego što je udario cunami.

„Preživeli su govorili da su videli životinje kao što su krave, koze, mačke i ptice kako se s namerom povlače dublje na kopno ubrzo posle zemljotresa a pre nego što je stigao cunami", kaže Irina Rafliana, nekada pripadnica savetodavne grupe za Međunarodnu strategiju rizika od katastrofa Ujedinjenih nacija (UNISDR), danas istraživačica pri Nemačkom razvojnom institutu u Bonu.

„Mnogi od onih koji su preživeli bežali su zajedno sa tim životinjama ili neposredno za njima."

Rafliana prepričava slične priče povezane sa njenim terenskim radom a u vezi sa drugim katastrofama, kao što je cunami iz 2010. godine kog je izazvao podmorski zemljotres blizu Sumatre, a u kom je stradalo skoro 500 ljudi na ostrvima Mentavai.

I ovde je, međutim, primećeno kako neke životinje, kao što su slonovi, reaguju kao da poseduju nekakvo predznanje o samom događaju.

Kornjača koja je bila sveže vraćena u prirodu napravila je nagli zaokret dva dana pre vulkanske erupcije u januaru na Tongi.

U mnogim oblastima koje redovno pogađaju prirodne katastrofe ne postoje sistemi ranog upozoravanja.

Svetska meteorološka organizacija je 2017. godine obelodanila da vlade oko 100 zemalja i dalje nemaju sisteme ranog upozoravanja za prirodne katastrofe kojima su inače sklone.

Ali ova svedočanstva o ponašanju životinja pred katastrofe navela su neke istraživače da posvete ozbiljnu naučnu pažnju teoriji da životinje možda imaju ugrađeni sistem koji ih upozorava na dolazeće prirodne katastrofe.

To postavlja intrigantno pitanje - da li bi životinje mogle da obezbede prirodni rani sistem upozorenja za ljude?

Najranije zabeleženo neobično životinjsko ponašanje pred neku prirodnu katastrofu datira iz 373. godine p.n.e., kad je grčki istoričar Tukidid zapisao da pacovi, psi, zmije i lasice beže iz grada Helike u danima pred katastrofalni zemljotres.

Istorija je prepuna sličnih zapisa.

Svega nekoliko minuta pre zemljotresa u Napulju 1805. godine, volovi, ovce, psi i guske navodno su počeli zajednički da se oglašavaju, dok se za konje kaže da su bežali u panici neposredno pred zemljotres u San Francisku 1906. godine.

Čak i uz naprednu tehnologiju zna da bude veoma teško otkriti razne vrste dolazećih prirodnih katastrofa.

U slučaju zemljotresa, na primer, seizmički senzori krenu isprekidano da škrabaju tek kad potresi zemlje već počnu da se dešavaju.

Pravljenje pouzdanih prognoza zahteva vesnike - a opet, naučnici nisu uspeli da otkriju nikakve signale koji se dosledno javljaju pred velike zemljotrese.

Otud sve veća spremnost nekih naučnika da uzmu u razmatranje manje ortodoksne znake upozorenja - kao što je ponašanje životinja.

„Čak i uz svu tehnologiju koja nam je dostupna danas, ne možemo sa tačnošću da predvidimo zemljotrese ili većinu drugih prirodnih katastrofa", kaže Šarlot Fransezia, predvodnica ornitološkog tima Francuske kancelarije za biodiverzitet (OFB) i učesnica projekta Kivi Kuaka, koji istražuje kako ptice selice koje prelaze Pacifik uspevaju da izbegnu oluje i druge opasnosti.

Jedno od najvažnijih istraživanja kako životinje mogu da predvide katastrofe sproveo je pre pet godina tim koji predvodi Martin Vikelski sa Instituta za ponašanje životinja Maks Plank u Nemačkoj.

Studija je podrazumevala beleženje obrazaca kretanja različitih životinja (krava, ovaca i pasa) - proces poznat kao biologing - na farmi u oblasti sklonoj zemljotresima Marše u centralnoj Italiji.

Svakoj životinji bile su stavljene ogrlice sa čipovima, koje su slale podatke o njihovom kretanju centralnom kompjuteru svakih nekoliko minuta između oktobra 2016. i aprila 2017. godine.

Tokom tog perioda, zvanična statistika zabeležila je više od 18.000 zemljotresa u ovom regionu, od malih podrhtavanja koja su iznosila svega 0,4 stepeni Rihterove skale, sve do desetine zemljotresa koji su dostigli 4 stepena ili preko - uključujući razornih 6,6 stepeni u zemljotresu u Norsiji.

Istraživači su pronašli dokaze da su životinje sa farmi počele drugačije da se ponašaju i do 20 sati pre zemljotresa.

Kad god su posmatrane životinje sa farmi bile zajednički 50 odsto aktivnije na po 45 minuta, istraživači su mogli da predvide zemljotres jačine iznad 4,0 stepena.

Sedam od osam snažnih zemljotresa bilo je tačno predviđeno na ovaj način.

„Što su životinje bile bliže epicentru dolazećeg potresa, ranije su počele da menjaju svoje ponašanje", rekao je Vikelski 2020. godine kad je objavljena ova studija.

„To je tačno ono što biste očekivali, fizičke promene se dešavaju češće u epicentru predstojećeg zemljotresa, a postaju sve slabije kako se udaljavaju od njega."

Još jedna studija koju je sproveo Vikelski posmatrajući kretanje obeleženih koza na vulkanskim padinama Etne na Siciliji takođe je pokazala da životinje imaju predosećanje kad će Etna oživeti.

U Južnoj Americi, bihevioralna ekološkinja Rejčel Grant - danas na Univerzitetu London Saut Benk - došla je do sličnih rezultata.

Ona je vršila biologing obrazaca životinjskog kretanja uz pomoć kamera aktiviranih na pokret u Nacionalnom parku Janačaga u peruanskim Andima tokom perioda koji je obuhvatio zemljotres u Kontamani 2011. godine jačine 7,0 stepeni Rihterove skale.

„Broj životinja zabeleženih na kamerama počeo je da opada oko 23 dana pred zemljotres - a opadanje se ubrzalo osam dana pred zemljotres", kaže Grant u svojoj studiji iz 2015. godine o ovom istraživanju.

„Desetog, šestog, petog, trećeg i drugog dana pred zemljotres - kao i na sam dan zemljotresa - nisu zabeleženi nikakvi pokreti životinja, što je bilo izuzetno neobično."

Najvažnije od svega, Grant je možda pronašla dokaze šta dovodi do promene u ponašanju lokalnih životinja, u obliku niza snažnih perturbacija u lokalnim atmosferskim električnim pražnjenjima svaka dva do četiri minuta, počev dve nedelje pre zemljotresa.

Posebno visoka fluktuacija zabeležena je oko osam dana pre zemljotresa u Kontamani - poklopivši se sa početkom druge faze nestanka životinja.v

Naučnici sada istražuju da li bi ove elektromagnetne perturbacije u atmosferi pred zemljotrese mogle da budu znaci upozorenja za predstojeće zemljotrese koje predosećaju životinje.

Zemljotresima uvek prethodi period kad se u dubokim stenama javljaju snažni pritisci - pritisci za koje se zna da izazivaju elektronska pražnjenja zvana „pozitivne rupe".

Ovi izuzetno pokretni nosioci naelektrisanja mogu da se kreću veoma brzo od kore do površine Zemlje, gde ionizuju molekule vazduha iznad mesta na kom se pojave.

Takva ionizacija primećena je pred zemljotrese širom planete.

Kako se ove pozitivne rupe kreću, one isto tako generišu elektromagnetne talase izuzetno niske frekvencije, što proizvodi dodatan signal koji bi neke životinje mogle da registruju.

„Vesnici zemljotresa nisu dobro naučno dokumentovani", kaže Metju Bleket, vanredni profesor fizičke geografije i opasnosti iz prirode na Univerzitetu u Koventriju.

Ali neki naučnici imaju teoriju da se kod životinja možda razvio seizmički mehanizam za bekstvo, kaže on.

„One možda osete talase pritiska pre nego što stignu zemljotresi, možda osete promene u električnom polju kao što su rasedi kad stene počnu da se kompresuju. Životinje u sebi imaju i mnogo gvožđa, koje je osetljivo na magnetizam i električna polja."

Pozitivne rupe takođe mogu da dovedu do pojavljivanja nekih toksičnih hemikalija pre zemljotresa.

Na primer, ako dođu u dodir s vodom, mogu da pokrenu reakcije oksidacije koje stvaraju sredstvo za izbeljivanje vodonik-peroksid.

Hemijske reakcije između nosilaca naelektrisanja i organskih materija u zemlji mogu da stvore druge neprijatne proizvode kao što su ozon.

Za to vreme, nekoliko dana pred zemljotres jačine 7,7 stepeni u Gudžaratu u Indiji 2001. godine, sateliti su registrovali skok u nivou ugljen monoksida u oblasti od više od 100 kvadratnih kilometara na mestu za koje će se kasnije ispostaviti da je bilo epicentar zemljotresa.

Naučnici su sugerisali da bi ugljen monoksid mogao da bude istisnut iz zemlje zbog gomilanja pritiska u stenama kako raste pritisak koji stvara zemljotres.

Mnoge životinje su, naravno, opremljene izuzetno razvijenim čulnim aparatom koji može da registruje čitav niz prirodnih signala od kojih bi mogao da im zavisi život - tako da deluje savršeno moguće da neke životinje mogu da osete bilo kakve vesnike zemljotresa.

One bi mogle da nanjuše neprijatne hemikalije, mogle bi da registruju talase niskih frekvencija ili čak da osete ionizovani vazduh kao senzaciju na svom krznu ili perju.

Budući da je toliko teško anticipirati zemljotrese, ovi nalazi postavljaju logično pitanje: da li ljudi zapravo mogu da predvide zemljotrese posmatranjem životinja i upozore druge ljude da stižu?

U studiji iz 2020. godine, Vikelski i njegove kolege osmislili su prototip za sistem ranog upozoravanja na zemljotrese uz pomoć lokacija za nadzor životinjskih aktivnosti, zasnovan na podacima iz njegovog istraživanja u Italiji.

On je procenio da će životinje sa farmi iznad tačke porekla predstojećeg zemljotresa koji nekako mogu da predosete pokazati nekakvu aktivnost 18 sati pre nego što on udari.

Životinje koje se nalaze 10 kilometara od epicentra trebalo bi da daju znake upozorenja osam sati kasnije, a posle njih životinje na farmama 20 kilometara dalje još osam sati kasnije.

„Ako je to tačno, onda bi do zemljotresa došlo u naredna dva sata", kaže on.

Istraživači moraju da posmatraju veliki broj životinja tokom dužih vremenskih perioda u različitim zonama zemljotresa širom sveta pre nego što one mogu da se iskoriste za predviđanje zemljotresa.

Za ovo, Vikelski i ostali oslonili su se na globalni sistem posmatranja životinja Ikarus na Međunarodnoj svemirskoj stanici koji služi za sakupljanje podataka o kretanju životinja.

Ikarus (Međunarodna saradnja na istraživanju životinja uz pomoć svemira) je inicijativa koju je pokrenuo globalni kolektiv naučnika 2002. godine.

Njen cilj je da pruži precizan globalni sistem posmatranja sa nizom obeleženih malih životinja (kao što su ptice) koji daje podatke i tragove interakcije u životinjskom svetu na čitavoj planeti i u njihovim fizičkim sistemima.

Kina je, za to vreme, takođe napravila sistem Uzbunjivanja na zemljotrese zasnovan na svom zavodu za zemljotrese u Naningu, posmatrajući ponašanje životinja mnogo bliže zemlji - konkretno, zmija na farmama u širokoj oblasti sklonoj zemljotresima.

Zmije poseduju snažan niz čulnih mehanizama osetljivih na otkrivanje sićušnih promena u aspektima njihovog okruženja i upravo su delom nagle promene u ponašanju zmija i drugih životinja nagnale vlasti da evakuišu kineski grad Haičeng 1975. godine, neposredno pred udar snažnog zemljotresa - što je bio potez koji je spasao nebrojeno mnogo života.

„Od svih životinja na Zemlji, zmije su možda najosetljivije na zemljotrese", rekao je za Čajna dejli 2006. godine Džiang Vejsong, tadašnji direktor zavoda.

„Kad treba da dođe do zemljotresa, zmije će izaći iz svojih gnezda, čak i po hladnoj zimi."

Zemljotresi nisu jedine opasnosti iz životne sredine za koje izgleda da životinje imaju predosećanje.

Ptice su se sve više u žiži javnosti zbog navodne sposobnosti da otkriju opasnosti iz prirode koje im se bliže.

Naučnici koji prate zlatokrile cvrkutarke u SAD, 2014. godine su zabeležili zapanjujući primer fenomena poznatog kao evakuaciona selidba.

Ptice su odjednom poletele sa svog uzgajališta u planinama Kamberlend u istočnom Tenesiju i preletele 700 kilometara - uprkos tome što su upravo preletele 5.000 kilometara stigavši iz Južne Amerike.

Ubrzo nakon što su ptice otišle, zastrašujući roj od više od 80 tornada pogodio je ovu oblast, ubivši 35 ljudi i napravivši štetu u visini od više od milijardu dolara.

Zaključak je delovao očigledno - ptice su nekako predosetile da se približavaju tornada sa udaljenosti veće od 400 kilometara.

Što se tiče toga kako, naglasak je za sada na infrazvuku - pozadinskim zvucima niske frekvencije koju ljudsko uvo ne registruje, ali koji su prisutni širom prirodnog okruženja.

„Meteorolozi i fizičari znaju već decenijama da oluje tornadskog tipa proizvode veoma snažan infrazvuk koji može da putuje hiljadama kilometara ispred oluje", rekao je u ono vreme Henri Strebi, biolog divljih životinja sa Berklija na Kalifornijskom univerzitetu.

On je dodatno istakao da infrazvuk snažnih oluja putuje na frekvenciji koju ptice vrlo dobro mogu da čuju.

Smatra se isto tako da je pronalaženje varijacija u infrazvuku mehanizam prema kom ptice selice mogu da izbegnu oluje tokom preletanja nepreglednih okeana - a ovu ideju sada testira stalna studija Kivi Kuaka u Pacifičkom okeanu.

Studija je bila inspirisana radio emisijom koju je slušao francuski mornarički oficir Žerom Šardon o ptici po imenu riđa muljača, koja se svake godine seli 14.000 kilometara između Novog Zelanda i Aljaske.

Kao iskusni koordinator operacija spasavanja širom Jugoistočne Azije i Francuske Polinezije, Šardon je znao koliko nezgodno to putovanje ume da bude.

Snažne oluje često se spuštaju na Pacifik i njegovo mnoštvo rasutih, izolovanih ostrvskih zajednica.

Kako su, dakle, riđe muljače naizgled uspevale da dovrše svoja godišnja putovanja, a da ih ne ometu ove stalno prisutne olujne opasnosti?

Pokrenut u januaru 2021. godine, projekat podrazumeva da tim iz francuskog Nacionalnog muzeja prirodne istorije postavi GPS tragače na 56 ptica pet različitih vrsta kako bi pratili rute kojima ove putuju preko okeana.

Međunarodna svemirska stanica nadgleda čitavu stvar, primajući signale ptica u letu - i beleži kako one reaguju na prirodne opasnosti usput.

Njihove ogrlice isto tako sakupljaju meteorološke podatke koji pomažu da se unaprede klimatsko modelovanje i vremenska prognoza širom Pacifika.

Kivi Kuaka će ispitati i da li ponašanje ptica može da upozori na sve češće opasnosti kao što su cunamiji, za koje se zna da proizvode prepoznatljive obrasce infrazvuka koji putuju ispred samih talasa.

Projekat želi da ispita mogući doprinos ptica sistemu ranog upozoravanja koji bi informisao o predstojećem dolasku tajfuna ili cunamija, kaže Fransezia.

Tim je trenutno u procesu sakupljanja GPS tragača na pozvizdima kako bi istražio da li su oni reagovali na talas infrazvuka registrovan na francuskim meteorološkim balonima u Pacifiku nekoliko sati nakon skorašnje erupcije vulkana na Tongi.

Samanta Patrik, morska biološkinja sa Univerziteta u Liverpulu, takođe ispituje infrazvuk kao metod kojim ptice mogu da otkriju i izbegnu prirodne opasnosti - i, samim tim, možda upozore ljude na njih.

„Mislim da postoji realna mogućnosti da ptice osećaju promene u infrazvuku", kaže ona.

Patrik trenutno pokušava da otkrije da li albatrosi više vole oblasti visokog ili niskog ultrazvuka, mada ta analiza još nije dovršena.

Ne misle svi eksperti da je životinjski sistem ranog upozoravanja održiva opcija za predviđanje katastrofa.

A čak i ako pomažu, kretanje životinja samo za sebe vrlo verovatno neće biti dovoljno: ljudi će morati da se oslone na mešavinu raznih signala ranog upozoravanja kako bi stekli kompletnu sliku.

Ipak, iako mi još uvek ne možemo da pričamo sa životinjama, možda je vreme da počnemo da obraćamo pažnju na njihova upozorenja.

Bonus video:

(Espreso/BBC)