ON JE NULTI PACIJENT: Policajac koji je ispitivao Amfilohija je prošao ovako, u stanici nisu verovali šta se dešava

Na praznik Cveti ove godine arhiepiskop cetinjski i mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije održao je službu u manastiru Zlatica, da bi nakon nje bio priveden u Centar bezbednosti Podgorica!

Navodno je prekršio mere Vladinog Nacionalnog koordinacionog tela za borbu protiv korone. Dok je trajala liturgija oko svetinje je vladalo pravo opsadno stanje. Pored njega, uhapšeno je i nekoliko sveštenika iz Hrama Hristovog Vaskrsenja. Bilo je očigledno da je počela primena anticrkvenog Zakona o slobodi veroispovesti.

- Imamo petnaest minuta, ili koliko je potrebno da stignemo do Centra bezbednosti. Dajte nam vaše matične brojeve, datume rođenja i brojeve telefona - rekao je jedan policijski službenik.

Sveštenstvo se branilo, nije htelo da da svoje lične podatke, i branili su jedni druge, kako pojedinci nisu bili na služenju liturgije. Vest se brzo pročula gradom pa se za kratko vreme ispred zgrade policije počeo okupljati narod.

U stanici vladika Amfilohije našao se na "isledničkoj stolici". Počelo je ispitivanje.

Policajac: Vaše ime i prezime?

Mitropolit: Arhiepiskop cetinjski, zetsko-brdski i skenderijski, mitropolit crnogorsko-primorski.

Policajac: Datum rođenja?

Mitropolit: Na dan Hristovog rođenja.

Policajac: Zaposlenje?

Mitropolit: Kod Boga, ako ste čuli za njega?

Policajac: Adresa?

Mitropolit: Trenutno na tronu Petrovića, u budućnosti uz Hrista.

Policajac: S kime ste kontaktirali poslednjih dana?

Mitropolit: Sa Bogom!

Policajac: Njegova adresa stanovanja?

Mitropolit: (rukom pokazuje na srce)

Policajac: Možete biti kažnjeni zbog ovoga?

Mitropolit: Poštujem samo Božji sud i nebesko carstvo.

Policajac: Možda nas onda uz pomoć Boga možete dovesti do nultog pacijenta.

Mitropolit: Ne treba mi Bog za to, već znam.

Policajac: Pa ko je onda nulti pacijent?

Mitropolit: Adam!

Policajac: Vi se zezate sa mnom?

Mitropolit: Ne zezam, to je sveta istina!

Policajac: Slobodni ste...

Mitropolit je u stanici policije zadržan šest sati, iako ispitivanje nije dugo trajalo. To je još više u narodu ulilo nepoverenje prema institucijama sistema i tada već odlazećem režimu. Njegov greh je bio što je tog lepog dana, na Cveti, došlo više hiljada vernika iz Podgorice i drugih mesta.

Istaknuti teolog, otac Darko R. Đogo priseća se da je cetinjski vladika predavao Uvod u bogoslovlje i Eklisiologiju na prvoj godini studija, a Katihetiku na četvrtoj.

- Dolazio bi, ponekad noću, kasno, a mi smo ga čekali da uzmemo blagoslov i čujemo ono đedovsko "blago meni, blago meni". Ponekad bi tada, tek po dolasku, u ma koje doba dana i noći, držao dugu besedu. Gledajući njega videli smo autentičnog čoveka. Ko zna, da je sreo Amfilohija, možda bi Dositej shvatio da i danas ima pustinjskih otaca u gradovima? Spremali smo ispit kod njega dugo: tražio je na prvoj godini da se pročita tridesetak knjiga za dva njegova predmeta, knjiga po svemu različitih. I mi smo ih čitali, sve nismo smeli drugačuje da mu izađemo na oči. Plenio je autentičnošću.

Kada sam, kao i svi studenti bogoslovlja u ona vremena poželio da i sam postanem Pajsije, Porfirije ili Amfilohije, smislio sam u sebi plan. Najpre ću odgovarati Uvod u bogoslovlje. Zatim ću, kada se okonča ispit, sačekati Starca i reći ću mu: "Starče, ja bih pošao sa vama na Cetinje. Ali imam samo jedan uslov: hoću da budem vaš učenik. Hoću da vam čistim cipele i perem košulju, ali da se nikada ne odvajam od svoga Starca." Položio sam ispit, a prozorljivi Starac mi reče: "Blago meni: nikada nemoj da se vezuješ za ljude. To je danas veliki problem: ljudi se vežu za Amfilohija ili Atanasija, a ne za Hrista. A moje i vaše je da ljude dovedemo Hristu, a ne da ih držimo uza se. Otići ću i ja. Evo, sada treba da letim za Ameriku - Bog zna hoću li se vratiti. Pa: ko se veže za Hrista, preživeće Amfilohija. Tako, blago meni."

OSTAO sam. I danas otkrivam nikada otkrivenu tajnu granice gde i koliko se vezujemo za Pavla i Amfilohija kao za Hrista, a gde za Hrista. U neotkrivenoj tajni i užasnoj praznini, osećam da mi i dalje treba Đedova ruka da bih se prihvatio Spasove, zatiče me zlovest da je otišao Starac starcima, priča otac Darko. I nastavlja:

- Nije mu bilo lako. Nismo ga razumevali. Morao je da se nosi sa silama nemerljivim. Da se nosi sa onom ludačkom ambivaletnošću Crne Gore u kojoj se čojstvuje i junači, u zbilji i još više u priči, u istoriji, a još više u ličnim samoprojekcijama. Nije mu bilo lako i mnogi smo se o njega ogrešili, kada se trudio da pridobije i one odavno svojom i tuđom voljom od Crkve dušom udaljene. Kao Moračaninu, nametao mu se i etos mudrosti, taktičnosti, ali bio je odveć dobar da bi prozreo ono najgore u ljudima.

Zapravo: Starac je uvek i jedino grešio iz dobrote, iz nesposobnosti da prepozna ad u čoveku jer su mu oči bile na Jagnjetu u kome je spas. Njegov bogoslovski doprinos je nemerljiv i na pisanom planu. Uz vladiku Atanasija bio je posljednji bogoslovski polimat, neko ko je zaista mogao kompetentno da predaje i biblistiku i patristiku i sistematiku i crkvenu istoriju. Pisao je relativno mnogo i uvek dobro: sa onom rečitošću sa kojom srpski jezik odzvanja u moračkim brdima. Voleo je svoj srpski narod. Voleo na ponekad oštar i zabrinut način, voleo tako da u njegovom prisustvu nikome nije bilo tesno. Nosio je breme užasne mržnje: zbog onoga što je učinio, prekrstivši uzduž i popreko Crnu Goru svojim pomenima i litijama. Demoni u kamenu i ljudima sakriveni nisu mu nikada davali mira. Za svaku reč izrečenu da pomiri, bio je kriv i svojima i bivšim svojima. Nosio je i to breme starački. Kako je vreme prolazilo, u njemu se sve više rađao Đed svih nas. Onaj čovek koga možeš samo da voliš. Kosovski zavet je za njega bio svakodnevica. Kosovo: kosti Srba čije je lobanje sastavljao i služio pomen na razvalinama Svetinje.

OSEĆAO JE BOL SVETA I DOBROTU ČOVEKA

Otac Darko. R. Đogo svedoči: Jednom smo se sukobili: želeo je Starac da ga poslušam, u vreme dok sam i sam nosio poslušanje nepripadanja sebi samome već Zajednici fakulteta. Nisam to mogao ispuniti, bez štete po dušu. Starac je povisio glas, a moja mladost i gordost nisu ostali dužni. I dok smo se to veče rastali u ljutnji (a ja i u suzama), sutra je trebalo da se ponovo vidimo. Prišao sam mu, tog jutra, zbunjen i maglovit. Uzeo blagoslov. Pogledao me svojim dubokim očima i nasmejao se: "Dobar si, oče, imaš srce!" I pomilovao onako kako samo Đed miluje svoju decu. Otišao je Starac licem k Svetome Petru Cetinjskome licem Spasu svome. Osećao je bol sveta, dobrotu čoveka, tananost duše, lepotu viđenja lica drugoga.

Bonus video:

(Espreso.co.rs / Novosti.rs)