ODVOJITE MINUT I PROČITAJTE: Čudesno isceljenje novorođenčeta u manastiru Svetog Vasilija Ostroškog!

Ovo što pišem prevazilazi sva tzv. „čuda“ ovog sveta, jer se radi o čudotvornom isceljenju koje se desilo 23. septembra 1997. godine u manastiru Sv. Vasilija u Gornjem Ostrogu.

Dvadeset 22. jula 1997. godine rodio mi se sin. Davnašnja mi je želja bila da ako budem imao sina da se zove Nikola, po mojoj slavi i velikom svecu Sv. Nikoli Mirlikijskom. Istog dana kada se rodio smešten je u inkubator zbog manjih disajnih problema, a prekosutra je izvađen iz inkubatora. U lozničkoj bolnici je bio i vakcinisan, kao i sva druga deca.

Kad je napunio dva meseca života, primetio sam mu na unutrašnjem delu skočnog zgloba leve noge popriličan otok. Vriskanjem je reagovao, čak, i na blag pritisak na to mesto. Odveli smo dete lekaru. Načelnik ortopedskog odelenja medicinskog centra u Loznici, dr Milosavljević je posle kraćeg pregleda rekao: „Nogica je u redu, nije to nikakav otok. Sledeći!“

Na moje i zaprepašćenje moje supruge dr sci med Milosavljević je tvrdio da poveliki otok na nozi mog sina, u stvari, ne postoji! Van sebe od muke otišli smo kod dva privatna lekara: jedan nije radio, a drugi – dr sci med u penziji Pavle Finogenov – naprskao je mom sinu oteklinu „bivacinom“, rekao: „Proći će“, naplatio i sa osmehom rekao:“Doviđenja.“

Otišli smo kod pedijatra, dobili uput za ortopediju i popodne tog dana opet došli kod dr Milosavljevića. Mi i još 20­ak pacijenata čekali smo da doktor odgleda pretposlednju epizodu „Kasandre“ – kako je rekao tehničar. Posle nekih 40­ak minuta čekanja dođosmo na red, kao prvi. Čim je video dete doktoru je bilo jasno da je stanje ozbiljno i odmah nam je napisao uput za Institut za majku i dete u Beogradu.

Znao sam da lekari iz te ustanove obilaze pacijente na rehabilitaciji u Banji Koviljači. Otišli smo tamo i zakazano nam je da dođemo sutra u 10:30 sa rendgenskim snimkom. Sutradan su lekari, gotovo momentalno, postavili dijagnozu – „septičniartritis“, zapaljenje skočnog zgloba izazvano sepsom krvi. Rečeno nam je da sepsa krvi lako može da dovede do smrti, ali da je „sreća“ što se sepsa odrazila na skočnom zglobu, periferiji organizma.

Preporučili su nam hitnu hospitalizaciju u Institutu za majku i dete u Beogradu. Mi smo ih poslušali i već sutra bili tamo. U nedelju, 21. septembra 1997. godine stanje mog deteta Nikole se bitno pogoršalo, pa su ga spremili za operaciju oko 12 časova.

Srećom, Marija me je iz Beograda zvala hitno da dođem još u subotu, 20­og, pa sam bio tu još od otvaranja Instituta u 7 časova ujutru. U toku jutra mi je prekipelo, pa sam dr sci med Džudoviću, načelniku ortopedskog odelenja na 10. spratu Instituta, u lice sasuo sve njegove dotadašnje laži i sve njihove pokušaje da se lekari Instituta uče i „treniraju“ na mom Nikoli.

Posle te rasprave (koja ovde i nije toliko bitna), na naš zahtev Nikolu smo iščupali sa Instituta za majku i dete. Nešto mi je laknulo u duši, jer smo čvrsto odlučili da ga nosimo pravac u Ostrog (bez znanja lekara, naravno, koji su morali čuti od mene da ga vodim za Švajcarsku, da bi mi uopšte dali dete). Tako smo se spakovali i pošli na put. Usput smo vozili svakog ko nas je stopirao. Na izlazu iz Podgorice prema Nikšiću povezli smo jednog momka od jedno 16­ – 17 godina do Bogetića.

Kroz razgovor je saznao da je Nikola bolestan i onda počeo takvu besedu da, čak, i da nisam verovao, tad sam morao poverovati u sigurno iscelenje. Govorio nam je o snazi vere sa autoritetom patrijarha. A samo 16­ – 17 godina je imao. Kada smo se rastajali u Bogetiću, rekao nam je: „Ne bojte se, samo verujte, i izlečiće se!“ Ja se nagnuh da mu se zahvalim, a njega ­nigde nema!

Dođosmo u konak kod Donjeg manastira i dobismo odmah ključ od sobe, pa onda tek dadoh ličnu kartu. Dođosmo u sobu – na zidu ikona Sv. Nikole: „Dobro je,slava nas prati, Majo!“ rekao sam supruzi. Sutradan, 23. septembra prvo što sam video iz sobe bio je prelep krst na brdu iznad. „Dobro je, dobro je!“ znao sam nekako. Odmah smo bez čekanja otišli za Gornji manastir. Putem smo sa strahom slušali reči oca Joila preko razglasa. Govorio je o pušenju, o bogatašima, o svemu, a ja sam se uplašio kao na Božijem sudu, eto baš tako.

Nikolu nosih u njegovom plavom ćebencetu. On jedva preko 5 kg, a meni težak, pretežak. Došli smo i pred manastir konačno (išli smo pešice do gore, jer se ne valja ići kolima pred Sveca). Tada je o. Joil rekao: „Daću ovo svakom koje kršten, ko ne puši i ko ništa od jutros nije ni jeo ni pio!“ Čekali smo, a o.Joil je delio nekima (a nekima nije), kockaste komadiće hleba sa nečim nalik medu. Došao je do jedne žene, njoj dao, njenom sinu nije i stao pred nas, a ona žena pita: „A njemu?“ – misleći na sina.

„On puši!“ – reče o. Joil. „Ne puši.“ „Puši!“ „Pa nije od jutros nijednu zapalio“, reče uplašena žena. „Ni ja od jutros ništa nijesam ukrao, a juče sam dvaput“, reče joj o. Joil. To me je oduševilo. Shvatio sam da ga je Bog obdario prozorljivošću. „A vi?“, upita nas o. Joil. „Mi ne pušimo, a mali nije kršten“. „A što nije?“ „Nismo stigli, planirali smo…“ „Nemojte da pušite pored malog, da dete ne zaradi astmu!“ „Nećemo, nećemo“. „A šta mu je?“ „Zarazna mu krv, oče“, nekako sam se spetljao bio oko formulisanja uzroka bolesti.

Gledao sam Nikolu. Tako lepo guguče i smeje mi se, a već sledećeg trenutka može da padne u komu, naglo, nenajavljeno, jer je otok na nozi bio ogroman. Dođosmo u crkvicu gde su Mošti Svetog Vasilija. Marija je držala dete, a ja sam se pitao kako da se prekrstim, jer videh da se neko samo prekrsti, neko to uradi brzo, neko kao da kupi neki prah, pokloni se i prekrsti, pa sam tako obuzet razmišljanjem kako da „izvedem“ taj čin, došao na red.

A onda, klecnule mi noge kao da me je neko udario iza kolena i ja padoh na kolena i stadoh plakati tako gorko kako mi se čini da nikada nisam u životu. Dva puna sata sam plakao u Manastiru, gde god da sam glavu naslonio: meni, muškarcu, plače se neizdrživo jako. I onda se setih reči oca Joila dok smo se putem penjali gore: „Vi ne znate da je svaki kamen ovdje – Božanski kamen!“

Opet smo sišli, a ja sam se već umorio od čekanja. Tad je o. Joil prošao pored nas i rekao: „Ko je za poklonjenje neka dođe za mnom“. Tako smo i pošli. Videli su nas ljudi što su već čekali za ispovest ili molitvu, i svi nas propustiše iako to nismo ni tražili. Na ulazu nam je neki sveštenik iz Novog Sada rekao „da će se moliti za malog Nikolu, a moliće se za njega i kada se vrati u Novi Sad“. Rekao nam je da i on ima jednog unuka Nikolu. Kad smo ušli, o. Joil nas strogo upita: „Što ste došli?“ – ja mu rekoh da znam da će Nikolu Bog izlečiti, jer nema ko drugi. A on im reče: „Ne boj se, tata, sin će ti biti danas izlečen“ – pa uze epitrahilj i stavi detetu preko glave i reče: „U slavu Boga…“ i još ponešto, ali ne mogu da se setim šta.

I još mi reče: „Danas da ga krstiš u Donjem manastiru i vjeruj“. „Verujem!“ – rekao sam. „Samo vjeruj!“ – tako nas je o. Joil ispratio. Ja ugledah među ikonama nekog meni dotad nepoznatog Sveca i odjednom opet počeh plakati ovog puta od neke velike sreće i olakšanja. Stao sam pored te ikone i brisao oči da vidim o kome se radi, kad ono piše na grčkom: „Sveti otac Nikola“. Vidi ti ovo, oba čudotovrci, oba liče, kao prava braća! – pomislih, mislećina Sv. Vasilija i Sv. Nikolu.

Sišli smo u Donji manastir, krstili Nikolu, kum je bio Danilo Damnjanović iz Mojkovca, inače student Cetinjske bogoslovije koji je u Donjem manastiru pomagao svešteniku oko krštenja. I u onoj brzini kum Danilo i taj dragi sveštenik nas naprosto nateraše da odmah odemo, i tek iza Podgorice se setih da nisam ni platio Krštenje! Žena mi reče da nema veze. Došli smo u Berane kod mog strica da se malo odmorimo, a i bio je red i da se vidimo, jer nam je bilo usput. Marija ode u sobu da presvuče Nikolu i najednom ciknu: „Bane! Dođi brzo, brzo!“ Ja sam osetio neku ogromnu radost u njenom glasu i potrčah u sobu, sluteći čudo.

Da! Otoka nigde nije bilo! Ja bojažljivo pipam nogicu, a Nikola crče od smeha. Nigde bolani vriske, vidim nigde kašljanja ni kijanja od tzv.„bolničkog virusa“ koji mu se nakalemio u Beogradu na Institutu za majku idete. Kako sam se tada suzdržao od provale osećanja, nije mi jasno. Dok ovo pišem, suzdržavam se opet. Oče sveti, Tvorče, hvala ti na Tvojoj ljubavi prema nama, grešnima i malima!

Hvala Ti, Oče, što voliš mog sina, što si nam pomogao! Stojim pred Tobom, Sveti Oče, Gospode, za svaku ovu napisanu reč da je istinita i dajem ovo u manastir da se pročita i da dragi monasi koji se mole za nas grešne Tebi, Oče, znaju da je sve to od Tebe, Oče, kroz Sv. Vasilija i Sv. Nikolu. Hvala Ti, Oče, Koji si na Nebesima! 15. oktobra 2000. godine u Gornjem Ostrogu.“

U letopis Gornjeg ostroškog manastira jeromonah Serafim Kasić 20. avgusta 1958. g. prepisuje originalno pismo o čudu kojega je Svetac udostojio 1950. godine jereja Panta Bulatovića, prilažući i sam original, i dopunjava ga svojim objašnjenjima: „7/20. avgusta 1958. godine dođe na poklonjenje Svetom Vasiliju sveštenik Panto Bulatović sa svojom porodicom iz Prijepolja. Pošto je jerej Panto sa svojom suprugom i decom pristupio Svetom Vasiliju, molio se i Svecu zahvalio, što mu je pre osam godina uslišio molitvu i podario muško čedo, kome je iz zahvalnosti prema Svetom Vasiliju i dao njegovo ime – Vasilije.

Pošto smo izišli iz crkve, ispričali su mi taj slučaj on i njegova supruga. Ja, kad sam ih saslušao, ispričao sam im kako ja prikupljam i beležim čudesa Svetog Vasilija. Zamolim jereja Panta da mi taj događaj opiše i pismo pošalje poštom. Bratu u Hristu jereju Pantu Bulatoviću se najlepše zahvaljujem na pismu, koje mi je poslao i tačno opisao čudotvornu moć Svetog Vasilija, koju je pokazao nad njime i njegovom suprugom.

Pismo glasi: „U Prijepolju,septembra 1958. Dragi oče Serafime, dolaskom mojim sada da se poklonim sa porodicom Svetom Vasiliju Čudotvorcu, mnogo sam srećan što sam video da ima u Tebi dostojnog služitelja te najveće srpske svetinje, jer je kroz Sveca i to celo mesto je sveto.

Pre osam godina dolazio sam tamo sa svojom suprugom Draginjom, te smo se molili Bogu i svetom Vasiliju za jedno muško dijete, poslije tri šćerke koje su nam se rodile bile. Naša je vjera uvijek bila jaka, pa i toga puta, u Velikog Čudotvorca, da smo prosto bili uvereni da će nas Bog i Sveti Vasilije nagraditi muškim detetom. I zaista nas je bogato nagradio – dao nam je muško dete (dakle, godine 1951. – prim. prir.), koje već ima sedam godina a kome je ime Vasilije. Uijvek se sa najvecom verom molimo Svetitelju, pa i Tebe, dragi oče, molimo da se češće setite nas u molitvama Svetom Vasiliju Ostroškom.

Poslao je bio iguman Arsenije Popović ovih 100 dinara na Ćivot Svetitelja da metnemo, ali smo ga u cedulji omaškom vratili natrag, pa to Vi možete učiniti sada. Poljubite Svetitelja sa mislima da to činite umesto mene, skromnog sluge njegovog, koji, iako sam u daljini, u mislima i ljubavi uvek sam pored njega. Oca Lukijana, Tebe oče Serafime, ta dva đaka i babu bratski voli i pozdravlja, Vas u Hristu brat Panto Bulatović, sveštenik, sa porodicom.“ Nikad ne uzvraćaj žalošću na žalost: Pouke ostroškog igumana vredne pažnje!

BONUS VIDEO: URME SU NAJZDRAVIJE VOĆE NA SVETU: Pogledajte deset razloga i ZAŠTO!

(Espreso.co.rs/Kurir.Still.rs)