OGROMAN BROJ CRNOGORACA TRAŽI AZIL U NEMAČKOJ: Pročitajte priču Sandžaklije koji je otišao tamo sa porodicom

U poslednje tri godine, blizu 6 000 ljudi iz Crne Gore potražilo je spas u Nemačkoj, pokazuju podaci nemačke Federalne agencije za migracije i raseljena lica. Reč je pretežno o Bošnjacima sa severa zemlje, koji u Nemačkoj traže azil. Manje od dva odsto njih je dobilo neku vrstu zaštite, dok je ostatak morao da se vrati kući.

Među njima je i Enes Falja iz Rožaja, koji je sredinom 2015. godine sa ženom i petoro dece krenuo preko granice, jer je ostao bez posla. Organizovani prevoz do prihvatnog centra u Nemačkoj tada je već bio razrađen.

- Stigli smo nakon 24 sata putovanja. Kada smo se prijavili u prihvatni centar u Braunšvajgu, na ulazu sam imao utisak da sam ušao u Rožaje ili Bijelo Polje. Ogroman broj naših sugrađana koje poznajem dugo, svi su nas tamo dočekali - priseća se Rožajac.

U Braunšvajgu je dobio smeštaj u kolektivnom šatoru. Tu, na sreću, nije proveo puno vremena. Uskoro su ga sa porodicom preselili u veliku sobu, da bi najviše vremena proveo u selu nadomak Ulcena. Tamo je dobio dvospratnu nameštenu kuću na korišćenje, uz novčanu pomoć koju je trošio na hranu.

- Nemam nikakvih pritužbi, sve je bilo kako treba - navodi Enes i prepričava reakciju nemačkih komšija: “Prva dva-tri dana niko nije ostao iz tog sela da nas nije obišao, jer smo im bili interesantni po tome što imamo puno dece. Kod njih, za mesec dana skoro da nismo imali priliku da čujemo dečiji glas, uglavnom se radilo o starcima.“

Direktno u Nemačku po radnu vizu

Većina ljudi koja napušta Crnu Goru, poput Enesa, tražila je azil u Nemačkoj ili drugim zemljama Evropske Unije. Od januara, mogu iskoristiti i drugu mogućnost. Nemačka je promenila deo zakonodavstva koji se odnosi na ovu oblast, otkriva nam Almer Mekić iz NVO “Euromost”, koji komunicira sa većinom tražilaca azila i pokušava da im pomogne.

- Građani Crne Gore više ne moraju da idu u nemačku ambasadu u Podgoricu da bi dobili radne vize. Od januara, oni će moći da odu direktno u Nemačku, gde će sami da plate smeštaj i hranu, a u međuvremenu traže posao legalnim putem. Sami će sa poslodavcem da se dogovore oko zaposlenja i ako njihova plata bude dovoljno velika da se izdržavaju bez pomoći države, mogu da traže i dobiju radnu vizu, na licu mesta u Nemačkoj - pojašnjava Almer.

Zato on očekuje masovnije iseljavanje ljudi sa severa Crne Gore nakon Nove godine. Da interesovanje za radne vize postoji, potvrđuju raniji podaci koje je Almer dobio od nemačke ambasade u Podgorici. Ambasada je u 2015. godini izdala 51 radnu vizu, da bi u 2016. taj broj skočio na čak 683.

Nezaposlenost na severu

Razloga za napuštanje Crne Gore očigledno ima i previše. Samo statistika daje dovoljno povoda – na severu Crne Gore u ovom trenutku bez posla je 23.443 ljudi, što je čak 4.184 više nego prošle godine u isto vreme, podaci su nacionalnog Zavoda za zapošljavanje. U Ministarstvu rada i socijalnog staranja su u nam u telefonskom razgovoru pojasnili da ta tema nije njihova nadležnost i ponudili podatke o socijalnoj pomoći. U Crnoj Gori blizu 26.000 ljudi prima socijalnu pomoć, od toga skoro 12.000 živi na severu zemlje.

Da se problemom masovnog iseljavanja ne bave ni lokalne uprave, potvrdila nam je reakcija predsednika opštine Rožaje Ejupa Nurković, koji uprkos stalnom podsećanju nikada nije odgovorio na naša pitanja. U njegovom gradu bez posla je 3.817 ljudi, čak 1.258 više nego u isto vreme prošle godine. Socijalnu pomoć prima preko 3.000 osoba. Interesovalo nas je šta opština i on lično preduzimaju kako bi zadržali sugrađane, ali odgovora nema. Zato Almer Mekić nudi potencijalna rešenja:

- Jedini način da se smanji iseljavanje je otvaranje radnih mesta. Mora da se zaustavi diskriminacija građana na severu, da im se daju ista prava kao građanima u Podgorici i južnim opštinama, gde se mnogo više sredstava ulaže u jednu opštinu, nego u sve gradove na severu.

Građani brinu o državi, a ne ona o njima

Iako svestan situacije koja ga čeka kući, Enes je nakon tri meseca odlučio da se samovoljno vrati u Rožaje. Posmatrajući šta se dešava sa njegovim zemljacima, shvatio je da neće dobiti azil i posao u Nemačkoj. Otkriva nam da je jedan od razloga za povratak bila i “nemačka demokratija“.

- Mi smo navikli da deca budu poslušna, a to tamo Nemačkoj to ne važi. Nego suprotno – da roditelji moraju biti poslušni deci. Iskreno da vam kažem, i to je bio jedan od uzroka da se vratimo - priznaje Enes uz osmeh.

Po dolasku, imao je sreće da dobije stari posao nazad. Decu je upisao u školu i sada nema osećaj da je ikada odlazio. Kaže da se verovatno nikada više ne bi upustio u ovakav poduhvat.

- Niko tamo nije bio srećan. Niko ne napušta domovinu bez velikog razloga, a to su uglavnom problemi političke ili ekonomske prirode. Kada smo bili tamo, učili smo nemački jezik. Na prvom času smo imali lekciju da je država obavezna da brine o svakom građaninu. Tako je u Nemačkoj. Nažalost, ovde mi moramo da se brinemo o državi - zaključuje Enes.

(Espreso.co.rs/Sandžaklive)