POTRESNO REČI SA LICA MESTA! Ispovest Milanke (52), medicinske sestre u kovid odeljenju

Već godinu, u najvećoj svetskoj zdravstvenoj krizi veka koja odnosi milione ljudskih života širom sveta, životi medicinskih sestara u kovid bolnicama, posebno onih koje su i majke, supruge, ćerke, okrenuli su se za 360 stepeni, a već više od 360 dana one ne znaju ni za dan ni za noć.

Milanka Šobot (52), medicinska sestra Univerzitetsko-kliničkog centra (UKC) Republike Srpske, već godinu radi na kovid odeljenju. Majka je dvoje odrasle dece, za koju više ne nalazi vremena. Žali samo za jednim što ih kao pre ne može zagrliti i poljubiti, jer joj je najveća briga hoće li zaraziti nekoga iz svoje porodice. Borbena i jaka, ne žali se na posao, niti je ikada požalila zbog izbora svog zvanja. Moli sve ljude da se pridržavaju mera, jer, kako kaže, s obzirom na to šta zdravstveni radnici prolaze, to je samo mali deo šta drugi mogu učiniti, prenosi Srpskainfo.

Zahvalna je svima koji su u ovim teškim vremenima uz medicinsku profesiju i pružaju podršku, prenosi Azra.

– Ne samo meni, nego svim ljudima na svetu pandemija je promenila život, ali, naravno, najviše je izazova imala medicinska profesija, odnosno zdravstveni radnici. Život se okrenuo za 360 stepeni. Naš posao je izuzetno težak, a u ovim vanrednim okolnostima dodatno otežan. Radimo danonoćno. Nošenje zaštitne opreme otežava rad s pacijentima, zatim pritisak koji se oseća zbog prisustva virusa, od kojeg možemo svakog časa oboleti. Imala sam ogromno opterećenje da ne zarazim svoje najmilije. Ovo je bila preteška godina bez odmora. Moram se zahvaliti svima koji su na bilo koji način angažovani ili su bili angažovani, te onima koji su pokazali solidarnost, patriotizam, znanje, volju snagu izdržljivost u borbi za zdravlje svojih građana – kaže Milanka.

Trudi se da bude pozitivna, ma koliko teško bilo. Najveći strah je imala na početku, ali kako je vreme prolazilo, tako se i strah stišavao, jer je znala da mora ostati jaka.

– Na početku pandemije osećala sam strah od nepoznatog, tempo posla je dovodio do velikog opterećenja, samim tim što je sve bilo nepoznato. Neizvesnost i briga za porodicu, kao i za radne kolege, bile su ogromne. Kako su dani prolazili, strah je bio sve manji, čovek se uhoda, navikne na novi način rada, pa je sve išlo lakše. Znala sam da sam izložena virusu, ali pravilnim korištenjem zaštitne opreme uspela sam se sačuvati – govor Šobot.

Čuva se od zaraze, hrani se zdravo i pe mnogo tečnosti da ojača imunitet, kako bi bila jaka za sve što dolazi. Pokušava da redovno spava, koliko god je to moguće. Njena sreća u ovim nesretnim vremenima je, smatra ona, što ima podršku i pomoć porodice.

– Moja sreća je u tome što imam podršku porodice, dvoje odrasle dece, ćerke i sina, te muža, koji imaju razumevanja, što mi je pomoglo da se mogu maksimalno posvetiti poslu koji obavljam. Radno vreme, vikendi, praznici, ne postoje. Sve je kao u filmu, a ipak stvarnost.

Najviše od svega u protekloj godini nedostaje joj što ne provodi više vremena s decom i mužem kao nekada. Viđaju se samo naveče, kada ona završi s poslovnim obavezama.

– Nedostaju mi mnogo. Nismo navikli na ovo, jer prethodnih godina nije bilo tako. Provodili smo mnogo vremena skupa. Takođe, najviše mi nedostaje što ne mogu svoju decu da poljubim, zagrlim. Posao mi je postao druga kuća, a 21. marta je bila tačno godina kako sve ovo traje. Brinem se za njih kao i sve druge majke za decu, ali moja sreća je što su to odrasli ljudi, i to mi je uteha. Odgovorni su i samostalni i oni mnogo brinu i o meni, jer radim u Kovid odeljenju – ističe Milanka Šobot.

Moli sve ljude koji ne veruju u postojanje virusa da poveruju, jer je bila svedok bolnih ljudskih sudbina, gde majke gube svoju decu, a nekima umire i po više članova porodice.

– Većina razume koliko je virus smrtonosan, ali postoji manjima koja ne veruje i ta manjina je veoma glasna. To jako boli i vređa, ne samo mene, nego i sve moje kolege, jer se mi, zdravstveni radnici, nadljudski borimo već godinu. Neverovatno je da ljudi imaju nepoverenje prema postojanju virusa. Odbijaju poštovati mere, a to što se od njih traži je samo malo – da se pridržavaju mera. Svedoci smo teških ljudskih sudbina, gde majka izgubi sina ili ćerku, žena muža, muž ženu, a umiralo je i više članova porodice, zar još nešto treba dodati na to – pita Šobot.

ako je ovaj posao pretežak, za izbor zvanja se nikada nije pokajala. Nakon 32 godine radnog staža, da može sve ispočetka, opet bi birala isto.

– Koliko god bilo teško, nikada se nisam pokajala što radim ovu vrstu posla. Volim svoj posao, 32 godine ga obavljam. Dugo sam radila na hirurgiji, 28 godina, tako da mi ova situacija nije padala teško, jer sam navikla na radno vreme i život bez praznika. I ovo sam shvatila kao posao koji moram odgovorno obavljati – ističe Šobot.

Iako pandemija traje već godinu, od prvog dana do danas na UKC RS-a, kako nam priča, ništa ne nedostaje.

– Zahvaljujući zalaganju prof. dr Vlade Đajića, generalnog direktora UKC-a, resornog ministarstva i Vlade RS, imali smo sve što je potrebno, ništa nam nije nedostajalo. Mislim da smo na pandemiju odgovorili bolje nego mnogo razvijenije zemlje. Od samog početka imali smo obezbeđene sve resurse – dodaje ona.

Nijedan srećan dan u prethodnoj godini Milanka ne pamti, samo je srećna jer su njena porodica i ona živi i zdravi.

– Nijedan srećan dan ne pamtim. Samo sam srećna što sam zdrava i živa, kao i moja porodica, prijatelji i kolege, kojima sam neizmerno zahvalna za divnu saradnju. Također, zahvalna sam i svim zdravstvenim radnicima koji se bore u ovim preteškim vremenima, ma gde oni bili – zaključuje Milanka Šobot.

Bonus video:

(Espreso/Srpska info/Azra)