SRBIN HEROJ SAČUVAO ŽIVOT JE BOŠNJAKU: Spasao je Ramu da ga ne ubiju Arkanovi vojnici

Priču o Srđanu Aleksiću iz Trebinja svi znaju, poginuo je, braneći sugrađanina Bošnjaka. Takvih heroja je u ratu bilo još mnogo, ali su njihove priče nepoznate.

Ovo je jedna od takvih, o Miletu i Rami iz Srebrenice, piše Dojče vele.

Mile Janjić, srebrenički Srbin, danas vlasnik jedine veterinarske ambulante u Srebrenici, poznat je kao čovek velikog srca. Mile, uvek raspoložen za šalu, kaže da se ni tad ni danas nije plašio ničega. Seća se 20. aprila 1992.

– Vozio sam se besciljno pustim ulicama i došao na glavni gradski trg. Grupa Vukovaraca je bila ispred već ranije opljačkane robne kuće. Priđem bliže i vidim da je jedan od njih podigao pušku i cilja u svezanog čoveka na platou ulaznih stepenica u robnu kuću. Poznavao sam tog čoveka. ‘Šta to radiš?’, proderem se na naoružanog ‘vojnika’ i cev puške mu oborim prema tlu. On mi odgovara: ‘Uhvatili ustašu pa hoću da ga ubijem’. ‘Kako ti možeš znati ko je ustaša bolje od mene što živim ovde, ja znam ovog čoveka’, derem se na njega i idem prema Rami, dok se zbunjeni i naoružani Vukovarci zgledaju i međusobno došaptavaju, verovatno se pitajući koji je sad ovaj ludak što na pušku udara goloruk – kaže Mile.

Mile to danas nevoljko priča, iako se seća svega što se dešavalo pre 25 godina kao da je juče bilo.

– Ramo je bio van sebe od straha. Rekao sam mu da se ne boji i da ne dam da ga ubiju. Ja nisam bio ni u kakvoj vojsci, nisam imao uniformu niti oružje, osim pištolja koji sam imao od ranije i za koji sam imao dozvolu. Primetio sam Raminog zelenog golfa desno uz ulicu kojom je silazila bolničarka Rada, kako smo je svi u Srebrenici zvali, jer je bila medicinska sestra u gradskoj bolnici. Rekao sam joj ‘evo njegovog golfa i vozi ga odavde samo da glavu spasi’. Tako je i bilo. Vukovarci nisu reagovali. Okupilo se i nekoliko radoznalaca. Uglavnom Ramo je ostao živ – priča Mile.

„Da on nije došao…“ Ramo Kadrić je tog aprilskog jutra 1992. godine iz sela Gladovići došao na posao da, kao i uvek, razvozi hjeb. Pred pekarom na ulazu u Srebrenicu sa istočne strane dočekala su ga tri policajca i pod pretnjom smrću ga naterala da peva četničke pesme.

– Urlao sam na sav glas pevajući da me ne ubiju. Odvezli su me na gradski trg i predali Arkanovcima, da me ubiju. Ja sam već bio polumrtav od straha. Došao je Mile kojeg sam ja i ranije poznavao. On se sa njima ubeđivao, svađao, ni danas dan mi nije jasno kako je uspeo da ih spreči da me ubiju i da me spasi. Da on nije došao ja bih sigurno bio prva žrtva rata u Srebrenici. Ta žena, koja mi je sa njim pomogla, odvela me u svoj stan. Tu sam prenoćio i ona me ujutro odvezla do pekare gde sam našao svoj kamion. Ispratila me je iz grada mojim autom koji sam joj dao. Tako sam se vratio u selo. Čuo sam kasnije da je poginula. Teško mi je i žao zbog toga i danas što nisam imao priliku da i ja njoj pomognem i spasim je jer sam čuo da su je ubili ‘naši – kaže Ramo.

Ramo i Mile se u ratu više nisu sreli. Videli su se ponovo tek 1997. godine. Prvo su se čuli telefonom i dogovorili da se nađu u kafani Dejton iznad Sarajeva. Mile je zbog toga došao iz Srebrenice.

– Bio je to težak i plačljiv susret – govori Ramo, dok mu suze naviru na oči.

– Gledaš čoveka koji te ostavio u životu, poklonio ti život. Došao je tada mojoj kući u Vogošću. Nismo spavali. Celu noć smo pričali. Pred zoru sam ga ispratio. Pre nego što smo se vratili, moja žena je bila u Srebrenici. Mile ju je svojim kolima vozio u selo da vidi u kakvom je stanju. Kontakti su učestali. Kad sam se vratio, puno mi je pomogao. Kada mi je zatrebalo, pozajmljivao mi je i novca. Šta god on može da pomogne, pomaže – priča on.

Prijateljstvo do groba

Ramo se u rodno selo, što sa planinske nizbrdice preko Drine gleda u Srbiju, vratio još početkom 2001. godine. Kaže da dobro živi od poljoprivrede i stočarstva i ne bi svoje selo menjao ni za kakav grad.

– Živim od uzgoja stoke. Imam stotinak ovaca, prodam godišnje 50-60 jagnjadi, uzmem za to sedam, osam hiljada maraka. Prodam i poneko tele. Sejem kukuruz, pšenicu, imam traktor pa orem sebi i drugima, vozim drva. Sve radim. Imam svoje kruške, jabuke, šljive, orahe, pravimo pekmez. Dobra voda, čist vazduh. Što bih živio u Sarajevu gde imaš samo ono što kupiš i doneseš u cegeru – priča Ramo. Iako ima i onih što na to ne gledaju blagonaklono, Ramo i Mile se druže i dalje. Njihovo prijateljstvo opstaje.

– Kad idem u Srebrenicu, malo kad da zajedno ne popijemo kafu. Mile mi dolazi i kad stoku treba pregledati. Jedan drugog posećujemo za Božić i Bajram. Dok smo živi tako će biti – kaže Ramo.

Bonus video:

(Espreso.co.rs / Vesti online.com / Dojče vele)