ŽIVOT PROSEČNOG ČOVEKA JE SVE O ČEMU GLUVI MOGU DA SANJAJU: Miloš Pantić ne čuje, a život mu je vredan DIVLJENJA

Miloš Pantić iz Bijeljine (25) radi kao šef administracije u jednoj advokatskoj kancelariji u Bijeljini. Ima osnovno obrazovanje i fakultet. Vozi automobil, uživa u porodici i ima petogodišnju devojčicu. Ništa od ovoga ne bi bilo neobično da Miloš od rođenja nije potpuno gluv.

Ipak ovaj hrabri momak je od malena imao podršku roditelja koji su mu iznova ponavljali da se ne razlikuje od svojih vršnjaka ni po čemu, osim što ne čuje.

- Stalno su mi govorili da to nije ništa strašno, tako da sam oduvek mogao sebe da zamislim kao normanlu osobu sa normalnim životom. Najteži period mi je bio u osnovnoj školi jer me deca nisu prihvatila kako treba. Većina njih me je zapostavila, ali imao sam par drugara, kao i profesora sa kojima sam mogao da razgovaram, priča Miloš za Espreso.

On je uspeo da savlada sve prepreke u svom životu samo i isključivo zbog svoje tvrdoglavosti. Ukoliko mu nije uspevalo da reši neki problem na jedan način, uvek bi probao na drugi, sve dok ne nađe rešenje.

Ako ni tada ne nađem rešenje, opet ne odustajem već nastavljam nizom pokušaja dok ne prebrodim tu prepreku. Za mene ne postoji poraz jer svaka situacija ima rešenje, objašnjava on.

Kako nam je rekao, ne oseća se nimalo drugačije, ali priznaje da postoje trenuci kada itekako poželi da čuje ono što ga zanima baš kao što svi mi to poželimo. Imao je mnogo motiva da postane ovakav kakav je danas.

U početku je samo čitao knjige pa je često dobija pohvale za izgovorene reči.

To me je motivisalo da što više čitam knjige kako bi proširio svoje znanje. Posle toga me je motivisala škola za gluve i nagluve u Beogradu, gde sam išao u srednju. Mnogo toga tamo naučiš o kulturi gluvih i nagluvih i kako oni gledaju na ovaj normalni svet, priča Pantić.

Njegov prosečan dan izgleda kao i prosečan dan bilo koje osobe koja nema problema sa sluhom. Priprema se za posao, brine o ćerkama, i ide na spavanje.

Dan mi se sastoji od toga da se spremam za posao, oblačim malu ćerku, vodim je u vrtić, a posle toga idem na posao. Kad mi se završi radno vreme, predam poštu i odlazim po ćerku. Dolazim na ručak i vodim je u park ili igraonicu. Funkcionišemo kao normalna porodica. Ništa mi ne pada teško jer sam se uklopio u okolinu na poslu jer se trudim da razumem i da odradim svoj posao kako treba, rekao nam je ovaj izuzetan momak.

On svojom harizmom i upornošću utiče na druge kolege i to pričama, a nekada i vicevima koje obožava da priča što ne čudi jer je radio i kao pantomimičar.

- Nekada utičem na druge kolege, ali se desi da moraju da ponove šta su hteli da kažu i njima to nije problem.Takođe se dešava da ljudi jednostavno nisu raspoloženi i da se ne trude preterano da komuniciraju, ali svako ima svoj loš dan. Neki ljudi sa sličnim problemom nemaju razumevanja, ali ja uvek tvrdim da dva čoveka moraju da imaju dobru komunikaciju da bi se razumeli. U ovom slučaju između gluve osobe i osobe koja čuje, obojica moraju znati ili znakovni jezik ili da govore normalno. To je pantomima samo sa rečima, objašnjava on.

Ovaj mladić je išao i na kurs španskog jezika, a u osnovnoj školi je učio engleski i nemački jezik.

Volim da čitam sve što mi naiđe pod ruku. Čitam knjige, naučna istraživanja, uglavnom sve, priča Miloš i dodaje da je nedostatak govora najveća barijera ka normalnom životu i pronalaženju zaposlenja gluvih osoba. Objašnjava kako se oseća privilegovano zbog posla u firmi u kojoj se trenutno nalazi.

- Velika je stvar kada imaš redovnu platu i poslodavca koji te poštuje. To mnogo znači i svestan sam da je život svakog prosečnog čoveka, sve o čemu

većina gluvih može samo da sanja, rekao nam je Miloš i za kraj dodao reči koje ne mogu, a da se ne urežu u pamćenje svakome ko ih čita.

Kad idete na putovanje u neku državu, prihvatate njihovu kulturu. Tako i prihvatite našu kulturu gluvih jer je naš svet vama mali, a opet nama ogroman.

Pogledajte bonus video: