PRETUŽNA ISPOVEST MAJKE AUTISTIČNOG DEČAKA! Seo je na zidić pored dece, onda je ustala jedna devojčica, a za njom i druga deca...

Desilo se ono čega sam se plašila već mesecima i godinama. Slušajući druge majke i njihove priče o diskriminaciji i odbacivanju deteta u društvu zbog činjenice da je dete sa poteškoćama strah mi se u srce uvlačio i mislila sam - to mi se valjda neće desiti, ne bih još i to mogla podneti. Ali desilo se, pored njegove kuće, pored kapije.

KAMIONDŽIJA KOJI PEVA KAO SLAVUJ: Bosanac peva narodne pesma dok vozi, a vi ćete zapevati s njim kad ga čujete garantovano! (VIDEO)

Deca su sedela na jednom malom prašnjavom betonskom zidiću i moj sin je hteo sesti pored njih, ali čim je seo - jedna je devojčica ustala. Za njom i druga deca. Ponovno su seli, i on je opet pokušao, isti scenario, ista slika. Počeli su trčati i bežati od njega. U neverici sam posmatrala i prikovao mi se pogled na njegovom licu. Jasno sam videla iznenađenje, tugu i razočaranost.

Pitanje "šta bi“? Nevericu! Jasno, tako snažno me zabolelo ono što sam čitala iz tih malih plavih okica da mi se telo streslo u grču, a suza sama kliznula. Narednih par sekundi su mi bile večnost dok je gledao u pravcu gde su druga djeca otrčala, a ja sam ga tešila i „potkupljivala“ slatkišom da mu skrenem pažnju te da konačno krenemo nazad u sigurnost svoje kuće.

Moj mali petogodišnjak ne govori baš kao drugi petogodišnjaci i svoju radost i ljubav za decu iskazuje na način da skakuće oko njih, i grli ih, a deci je to čudno. Nisu navikli da se neko tako igra i deli ljubav. Nisu navikli da je neko drugačiji u ponašanju ali isti u osećaju. Nisu se sretali sa "takvima“. Boje ih se i gledaju ih podozrivo.

Nakaradni obrazovni sistem

A gde bi i mogli naučiti. U našim vrtićima i školama nema dece koja su drugačija ili ih ima samo „ u tragovima“. Obično ih naš bh. nakaradni obrazovni sistem „sklanja“ u specijalizirane škole i institucije.

Ne susreću se, ne uče jedni o drugima, nemaju predstavu o bogatstvu razlika i tome koliko zapravo jedni drugima mogu pružiti. I sutra, kad budu odrasli ljudi biće isto. Onih „drugačijih“ neće biti na fakultetima i među radnim kolegama. Začarani krug će se ponoviti kad sutra budu imali svoju decu jer im neće znati predočiti istinu, niti ih naučiti da je sva ta različitost zapravo normalna i šta više poželjna, jer kakav bi ovaj svet bio da smo svi isti.

Svaki segment našeg napaćenog sistema je toliko podeljen da je stravičan za većinu bosanskih građana, obrazovanje posebno. Stara mudrost kaže: ako želiš da osvojiš neku zemlju pošalji vojsku, a ako hoćeš zauvek da je uništiš, uništi im obrazovanje. U obrazovnom sistemu BiH, vršnjačke klupe nisu šarenilo ljudske različitosti, nisu temelj učenja svakodnevnice “drugačijih”, prazna je tabla lekcija o zajedničkom odrastanju, decu učimo šablonski, jednoj te istoj slici poimanja samih nas. A ta slika je zapravo puno šarenija od onog što im se prezentira i čemu ih se uči.

Prihvatanje razlika

Baš zbog tog obrazovanja su danas ne samo kod nas već i u regionu stvari toliko “teške” kad se radi o deci sa poteškoćama u razvoju i osobama sa invaliditetom generalno. Nikako da sistemski prihvatimo da su to deca ili osobe kao i bilo koja druga samo im eto telo ili um funkcionišu na drugi način. Mi i dalje imamo kao vest otvorenje “inkluzivnog parka”. Čitam senzacionalističke naslove i pitam se kome su namenjeni - onima za koje kažu da jesu, promociji onih koji ih grade ili društvenoj savjesti ne bi li se oprala na momenat.

Osećam se pozvanom zbog svog petogodišnjeg zlata da kažem, da svaki prašnjavi zidić, park ili bilo šta na prostoru koji nas okružuje mora biti dostupan za svakoga pa bio on drugačiji, “drugi” ili uobičajen!

Dok naša kolektivna emocionalna inteligencija ne shvati prihvatanje razlika, nama roditeljima u međuvremenu ostaje strah u srcu i pitanje kako da zaštitimo svoje dete koje oseća ali ne umije iskazati na uobičajen način, kako ga skriti od razočarenja odbacivanja ili ga naučiti da se ne obazire. Možda da se uzdamo da nam ipak ostaje osnovni kućni odgoj prema deci. Ono što su nas sve majke i očevi uglavnom učili - me povredi drugoga, budi ljubazan, poštuj.

(Espreso.co.rs / Al Jazeera)