KAD VIDIM DA NE MOGU VIŠE, UBIĆU DETE, PA SEBE: Reči ove MAJKE IZ SRBIJE zalediće vam srce!

Blogerka Aida Hrnjić, inače majka deteta sa poremećajem iz spektra autizma, otvorila je dušu čitaocima i napisala potresne reči o iskustvu majki koje moraju da se bore sa bolešću, celim svetom i, što je najgore od svega, balkanskim mentalitetom.

Prenosimo ovaj blog sa Al Jazeere.

"Postoji jedna tabu tema u zemljama Balkana o kojoj niko ne govori i nije baš interesantna društvima i državama, a ime joj je majka deteta sa poteškoćama u razvoju. Kako žive majke koje provode 24 sata dnevno negujući svoju djecu. Veliki procenat te dece je u kolicima, nepokretan, sa čestim epileptičnim napadima, težim oboljenjima organizma... Dakle deca koja su apsolutno zavisna od drugih, a u našim društvima i mentalitetu taj neko "drugi" je upravo majka.

Žena od krvi i mesa, osoba sa svim svojim emocijama, nadama, znanjima, snovima kao i bilo koja druga. Pošto sam i sama majka deteta sa poteškoćama često sam u kontaktu sa drugim mamama širom regiona i neke od njihovih priča su toliko snažne i emotivne da razum pojmiti ne može. U neuređenim sistemima kakve imamo u BiH i Srbiji žene koje neguju svoju decu 24 sata na dan su uglavnom na rubu očaja. Iscrpljene, noseći u samoći teret svega što proživljavaju. Emotivno, fizički ili u društvu. Mnoge se toliko istroše na tom putu da se jednostavno povuku i prestanu komunicirati sa svetom.

Jedna od majki iz Srbije je rekla „dokle mogu dobro je, kad vidim da ne mogu više i da sam bolesna daću detetu da popije nešto i ja ću to da popijem i tako ćemo da završimo”. Prestrašno zaista i pomisliti, zamislite tek živeti takav život. Mnoge majke se svakodnevno nose sa bezbroj problema i izazova, ali to u našim društvima jednostavno ne dolazi do onih koji bi trebali povesti računa o zdravlju roditelja. U godinama populizma i političkog senzacionalizma nema mesta za obične ljude i njihove probleme. U svakom iole uređenom društvu ovakva izjava majke bi naterala na "akciju" bezbroj službi i institucija ali na Balkanu ne, na Balkanu se podrazumeva da majka mora sve sama i da je pri tome još i diskriminišu.

O, ta diskriminacija je toliko uvrežena da je neverovatno čuti neke od stavova kakvih sam se naslušala tokom godina. "Vidi joj nalakiranih noktiju, a priča da joj je teško" – reće mi jednom jedan poznanik. Nisam mogla ćutati, "a šta bi ti, velim, da sve budemo prljave, musave, čupave jer imamo decu sa poteškoćama i to da bi ostatak društva shvatio da nam treba neka sistemska briga i pomoć". Nećemo mi nikad biti takve, uprkos očekivanjima nekih "uvaženih" funkcionera na ovim prostorima. Mi svoju decu podižemo i učimo ih da budu ljudi, učimo ih da jedu, da se oblače, da hodaju, idu u kupatilo, peru ruke, igraju se i još što šta, a to se radi podignute glave i uz osmeh, nikako čupav i musav. Pa čak i onda kad znamo da nam je dete doživotno u kolicima i da će zavisiti od pomoći drugih. Prokleti balkanski mentalitet, majka koja se odrekla sebe, svih svojih nadanja, snova, profesije, obrazovanja, i još puno toga u životu da bi negovala svoje dijete, kad izjavi da će se ubiti zajedno sa detetom onda kad više ne bude mogla sama, bude pitana jesu li joj nalakirani nokti?!

Kao majka bezbroj dana od obaveza nisam stizala ni jesti, setim se kasno u noć u krevetu da sam gladna ali više nemam snage da ustanem i odvučem se do frižidera što je neminovno uzelo svoj danak na mom telu i umu, ali i dalje sam osoba, i dalje želim pogledati dobar film, otići na koncert, pogledati predstavu, izaći sa prijateljicama i činim to. Ako bilo ko misli da sam "nemajka" zbog toga, grdno se vara. Neka proba živeti sa toliko obaveza dnevno samo sedam dana. Sutradan ponovno ustanem, spremim svoje dete, našminkam se, nasmejem i novi krug. Do kad, ne znam, ali jedno je sigurno: dok god imam snage u sebi, draže mi je da me "zagledaju" jesu li mi nalakirani nokti nego da me pitaju jesam li preživela neku operaciju srca, na primer.

Znaju naši nadležni vrlo dobro kako izgleda sva ta borba i kojim tempom teče, ali ignorišu u duhu ušteda koje čine nad nama, nismo im u fokusu jer od nas neće nikada imati podršku za svoje planove i podele. Mi se držimo jedna druge grčevito, pomažemo se, savetujemo, tražimo, insistiramo, i tako u krug. Nebitno nam je iz koje smo države ili grada, mi smo majke i ne dozvoljavamo da nas se "trpa" u koš za otpatke jer mi smo potrebne svojoj deci, zdrave i prave, svesne činjenice da jedna drugoj najviše pomažemo.

A sistem dok nas se seti, dok "na red" dođu eventualni dnevni centri, projekti kao što je "Predah" u Srbiji, ili bilo šta slično gde bi se roditelju olakšalo, čeka, što bi naš narod rekao “ko te pita za zdravlje”.

(Espreso.co.rs/Al Jazeera)