MAJKA SAM, A DETE MI LEŽI U GROBU! Zbog Alisinog pisma je drhtala Bosna, a sada ni nje nema!

Alisa Mahmutović, majka 14-godišnjeg Mahira Rakovca, čije je samoubistvo potreslo javnost u celoj BiH i regionu, preminula je sinoć nakon teške bolesti na Univerzitetskom kliničkom centru Tuzla.

Njen suprug, profesor Dubravko Lovrenović, u fokus javnosti dospeli su nakon samoubistva njihovog sina Mahira u decembru 2015. godine.

Dubravko Lovrenović, Mahirov očuh, takođe je preminuo u januaru ove godine u 61. godini. Oboje su bolovali od karcinoma.

TUŽNA PRIČA ALISE: Sin joj se ubio zbog vršnjačkog nasilja, a sada je i ona preminula!

Dve sedmice nakon što je Mahir Rakovac (14) izvršio samoubistvo (14. decembra 2015. godine) skočivši sa zgrade u sarajevskom naselju Dobrinja njegova majka, Alisa Mahmutović, napisala je pismo koje je, kako kaže, “morala napisati da se i sama ne ubije”.

Pismo prenosimo u celosti.

Piše: Alisa Mahmutović

Otvoreno pismo svima nama kojih se tiče:

JAVNOM TUŽIOCU KANTONA SARAJEVO i

Federalnom ministarstvu obrazovanja

Ministarstvu obrazovanja i mladih Kantona Sarajevo

Pedagoškom zavodu Sarajevo

Internacionalnoj osnovnoj školi na Ilidži

MUP-u Kantona Sarajevo

Veću za štampu BiH

JAVNOSTI

- Zovem se Alisa Mahmutović, i da nisam majka Mahira Rakovca, nedavno tragično preminulog četrnaestogodišnjaka, preko ovog teksta bi se prešlo kao preko svakog recepta za brzo mršavljenje. Profesorka sam jezika i književnosti, zaposlena na Filozofskom fakultetu u Zenici. Dakle, i pedagog sam. Ovo ističem jer je moje otvoreno pismo upućeno inistitucijama koje se bave obrazovnim i pedagoškim radom.

Majka sam, a moje dete leži u hladnom grobu. Moj četrnaestogodišnji dečak, sat vremena pre smrti, sedeo je na prozoru zgrade u kojoj je živeo, a zatim je zapalio školski ranac sa udžbenicima i zauvek otišao sa ovoga sveta. A poslednjih sat vremena za mene će ostati večna misterija. Zamislite samo sat vremena i na autobusnoj stanici, a kamoli sat vremena pred sigurnu smrt. Taj i takav sat duži je od večnosti.

Portali, gladni senzacija i krvi, dok je Mahir još ležao na pločniku ispred zgrade preneli su da je anonimna komšnica videla dete kako najmanje sat sedi pored prozora. Treba li ovo komentirati ili je ovo samo dokaz našeg tradicionalnog merhametluka?

A meni opet, kao majci, ostaje pitanje – kako da nam niko toga dana nije pokucao na vrata? Hoće li nam anonimni komšija bar sad pokucati? Toliko o komšiluku i našem opevanom merhametluku.

A šta ćemo s policijom i takozvanim procedurama? U trenutku dok se moj suprug i ja pripremamo za poslovni izlazak – zazvonio je interfon, jednom, dugo. A posle petnaestak minuta ponovo, višekratno: dižem slušalicu – javlja se ženski glas s pitanjem: da li tu živi dečak koji ima četrnaest godina? Odgovorila sam potvrdno, dok je ženski glas zapovedio da siđem jer nas treba policija. Interfonom su nas, jer je očito sedmi sprat tog dana bio previsoko, pozvali pred ulaz zgrade, da sasvim nepripremljeni svedočimo užasu, u kojem je već učestvovala radoznala svjetina dajući anonimne izjave.

Zato, molim vas, policiju ovoga grada, da mi odgovorite na pitanje: imate li decu? Policija me, u trenu kad svjedočim užasnoj smrti jedinog sina, stavila pred rulju, znatiželjnu masu, vatrogasce i hitnu pomoć. Naravno i kamere su već bile tu jer su svi znali pre mene.

Da li to znači da ćete imati isto ili više srca prema maloletnim sadistima koji su mi dugotrajnim, sistematskim i nadasve morbidnim zlostavljanjem dete oterali u smrt? Znači li to da ćete i njima, čija su vam imena i porodični pedigrei poznati takođe zvoniti jednom najpre dugo, a zatim i višekratno? I znači li to da ćete i s njima na isti ili sličan način postupiti, ili su oni toliko zaštićeni da mogu uraditi što god požele.

Molim nepoznatog stanara zgrade koji je dao izjavu, pod uslovom da ostane anoniman, da mi, naravno po uslovom da ostane anoniman, odgovori na sledeće pitanje – zašto je, zašto celi sat gledao dečaka koji sedi na prozoru požarnih stepenica osmog sprata – a da ga ne pita je li dobro, zašto ne ide kući, muči li ga što, gde su mu roditelji, ili da ga pozove u svoj stan? Da li ste i za trenutak svesni da ste samo sa par pitanja i jednom ljudskom gestom mogli spasiti jedno dete. Imate li, komšija, dušu? Čega se bojite? Koga, pa ste anonimni? Ili Vas je ipak stid?

Majka sam, a deteta nemam. Živim u svetu u kojem me policija s ruljom dočekuje na hladnom betonu, gde krv moga dečaka teče… Niko mi ne kuca na vrata. Moje dete svojom je voljom otišlo s ovoga sveta koji ga ni mrtvog nije pustio da spava.

Miralem Dizdarević, novinar nečega što se zove Ekskluziva.ba, objavio je više od 40 fotografija sa porodične dženaze. Niko nas nije pitao. Pisao je Miralem Dizdarević o očuhu deteta, naslađivao se slikama njegove smrti. Verujete li, Miraleme, da u ovoj zemlji nikakvoga zakona nema? Je li Vam drago što se na meni možete nekažnjeno iživljavati dok brojim dane od sahrane jedinca? Vaše kolege iz nekog portala koji se zove doznajemo.ba pratili su vaš primer. Iživljavaju se nad porodicom. Ni njih činjenice ne zanimaju. Da li ste vi novinari – ili strvinari? Da li ikoga od vas zanima zašto je sebi život oduzeo primjeran i dobar dečak koji je živio i patio pored vas? Agencija Patria otišla je možda i najdalje u svojim lažima. Objavili su umrlicu, dakle ime žrtve. To krivično delo je u njihovom izveštaju jedina istina. Sve ostalo je pogana laž.

Dalje, molim Veće za štampu da mi pomogne. Molim Vas, kao ljude, i one od Vas koji ste roditelji – da ne dozvolite ovo mučenje i iživljavanje nad roditeljima žrtve. Vi to možete.

Dečak nad kojim su se iživljavali zaštićeni sinovi i kćeri gradske “elite” nije izdržao. Dve godine Mahir je pohađao Internacionalnu školu na Ilidži.

Šta se uzornom i odličnom detetu dešavalo u te dve godine? Šta se može dogoditi detetu, toliko strašno, toliko neizdrživo da to ne može podeliti s rođenom majkom? Šta se to užasno i neljudsko i danas dešava u toj školi – da je moglo četrnaestogodišnjaka oterati u grob? Šta krijete?

I za čiji račun? Koliko dece danas 'uteći pati i razmišlja o samoubistvu, dok vi ćutite, nastavnici, pedagozi, prosvetni inspektori, silna ministarstva? Može li novac kupiti baš sve? Da li se bojite Boga ili mislite da ste i s njim napravili poslovni aranžman? O procentima ovde neću. Plata i topli obrok dovoljni su nastavniku da gleda i 'uti kako se tope životi dece, čiji roditelji ne pripadaju tranzicijskom miljeu. Istina, ne svima, jer neki su mi sa strahom u očima i sniženim glasom savetovali da Mahira ispišem iz Internacionalne škole, što sam jedva dočekala i uradila u junu prošle godine, nadajući se da sam rešila problem jer nisam znala i nisam ni mogla znati razmjere zločina koje su maloletne sadističke strukture ličnosti sposobne i pomisliti, a kamoli uraditi.

Životi naše dece vrede letovanja u Turskoj ili eventualnoj nekoj solidnoj lokaciji na Bosforu.

Majka sam, a deteta nemam. Moj dečak, moj Mahir, koji nije imao loše ocene, nije pio, nije se drogirao, nikome nije pravio probleme, a najmanje je bilo koga zlostavljao, izgubio je svaku nadu, jer je u školi bio višestruko izdan. S jedne strane od svojih drugova, s druge strane od onih koji su ga prvi morali zaštiti, ako ništa drugo, onda zato jer im je to zakonska obaveza. Doduše, samo ako bi bili u školskom sistemu BiH. Međutim, ova škola, kao i većina privatnih pose rata, bez obzira na formalne uzuse, u suštini su eksteritorijalne. U njih će se možda za neko vreme početi ulaziti sa vizom i pasošom. Ostaje da se odgovori na kraju:

Odakle dolaze svi ti profesori i ko je izdao licencu školi?

– Koliko se zadržavaju, kada i gde odlaze profesori, ko ih iz inspekcijskih organa proverava i na koji način?

– Ko im verificira i nostrificira diplome, jer se u Bosni teško nostrificira i oxfordska diploma?

– Da li su poznati njihovi radni dosijei, i ako jesu – kome jesu?

– Ko proverava njihovu stručnost, koliko im se često posećuje nastava?

– Ko provera njihov engeski – British Council ne, a oni su jedino nadležni?

– Ko je nadležan za njihov pripravnički i državni ispit? BIH očigledno nije, ali neko ipak jest, pa nas zanima ko?

– Ko proverava njihove Univerzitete sa kojih dolaze diplome?

– Kako to da u osnovnoj školi nema zajedničkih roditeljskih sastanaka, što je temelj funkcioniranja razreda?

– Zašto su oni do te mere eksteritorijalni da inspekcija Ministarstva ne može, neće ili ne želi išta proveravati? Ili se samo radi o tome da struktura učenika određuje pristup nadleženih kantonalnih organa?

Ko će nam odgovoriti na sva ova i još brojna slična pitanja? Niko – to nam je jasno. I dalje ćemo o svemu na kafi i Facebooku. Moramo postati svesni da se u ovoj zemlji, naročito nakon uvođenja «demokratije» mora oteti ono što ti pripada.

Zašto sam postavila sva ova pitanja svim institucijama u Kantonu Sarajevo kad je Mahir istu školu šest godina pohađao i u Tuzli bez ikakvih problema, za one koji se možda pitaju?

Moj odgovor je sledeći: učenici su u Tuzli bili Bosanci, kao i velika većina nastavnika, koji su ipak primenjivali visoke pedagoške standarde koje smo preuzeli iz bivše nam zemlje. Učenici su pripadali istom socijalnom sloju, koje su roditelji nastojali sačuvati suvremenih pošasti. S druge strane, nastavnici su Turcima ipak uspeli objasniti da su oni u Bosni, i da su ovde samo gosti, a kao gosti moraju usvojiti običaje domaćina, što su uspevali učiniti. Osim toga, licenciranje, kako stvari stoje, izgleda, ipak nije dobijeno na Bosforu.

Ne znam ko je ni u kakvoj vezi iz Vlade Kantona sa predstavnicima i vlasnicima škole, to prepuštam policiji i Tužilaštvu.

Dragi moj sin, lišen osećaja za materijalno kao ideje vodilje u životu, morao je silom prilika živeti u svetu u kojem je profit jedino merilo stvari, a novac i političke veze u skupoj “elitnoj” školi daju pravo maloletnim monstrumima na sve što požele, pa i najgore perverzije.

Dragi naši zavodi, inspekcije, internacionalne škole, ministarstva, pedagoški zavodi, nastavni savjetnici – ČESTITAMO VAM – uspešno odgajate monstrume, sinove fudbalera, fudbalere sinove ambasadora, biznismena, monstrume koji se više ne mogu obuzdati ni unutar školskih zidova gde vulgarni, prosto, nasilnički vređaju, pred nastavnicima maltretiraju, u školi oni bezdušno tuku, mrcvare, i siluju.

Svi ćute. I verovatno će i dalje tako. Možda će im život tako biti lakši, kao što nedavno rekoh jednoj na smrt uplašenoj nastavnici od koje sam tražila da na sudu posvedoči samo ono što je i sama videla. Neka radi po svojoj savesti, Moje dete, na moju beskrajnu tugu, nije izdržalo, ali se svejedno i s razlogom bojim za druge. Bojim se – Čije je dete sledeće? Koliko mučenih i mrcvarenih nikada više neće doći kući? Ili će doći, ali trajno traumatizirani. Koja majka više neće ugledati svoje dete sa rancem na vratima? Koja je, majke, od nas sledeća?

A Vi devojčice – koje ste Mahira sistemski psihički zlostavljale, kako vulgarnim i ponižavajućim crtežima, tako i pogrdnim rečima, bit ćete jednog dana majke, a ja vam želim da vam vašu decu ne pokazuju mrtvu na pločnicima zato što su ih, između ostalih, zlostavljale devojčice poput vas.

(Espreso.co.rs / Fokus.ba)