UPRKOS SMETNJAMA U RAZVOJU, NOVAKOVIĆI OSMESIMA RAZGONE TUGU: Žive u BEDI i NEMAŠTINI, potrebna im je NAŠA POMOĆ!

„Probaj minut mog života” naslov je omiljene pesme Živane Novaković (19) iz Patkovače kod Bijeljine. Ne bez razloga… Živana, njena braća Ljubiša (22) i Mihajlo (21), sve troje imaju smetnje u razvoju i žive u teškoj nemaštini.

„U svakoj tužnoj pesmi ja se nađem. Pogađaju me u srce!” – istakla je Živana, ispričavši i kako vreme utiče na njeno raspoloženje. A nije svaki dan sunčan…

Iako su svesni svog stanja i uprkos problemima sa kojima se suočavaju, bilo da su zdravstveni, društveni ili socio-ekonomski, široki osmesi na njihovim licima su tu. Uprkos svakodnevnim mukama, koje su većini nas nepojmljive, Novakovići vole život!

„I ja sam ljubitelj domaće muzike. Opušta misli i pomaže mi da zaboravim na brige. Najviše volim da slušam Slobu Radanovića, Darka Lazića i Emira Đulovića. Nekad, kad imam nešto siće, volim otići i u kafić na kavu. Sam odem, neće niko sa mnom. Brinem i oko stoke, nabavio otac da bismo se prehranili” – priča najstariji Ljubiša, kod koga su simptomi malo manje izraženi u odnosu na brata i sestru.

„Ne pored drugih, nego sa drugima u igri, radu i učenju” – slogan je vaspitno-obrazovne ustanove za djecu sa poteškoćama intelektualnog funkcionisanja u koju su mlađi Novakovići svojevremeno išli. Slogan odlično opisuje za čim oni vape. Nažalost, iako ima dobrih ljudi koji im pomažu, osuđeni su na samoću i život u katastrofalnim uslovima.

„Mojoj deci najviše fale društvo i kuća. Imaju oni nekih drugova, ali ih nemaju gde dovesti. Ovde je baš katastrofa, kad neko i dođe sedne ispred, stid ih je ući. Nažalost, Živana i Mihajlo nisu dugo išli u tu školu, pravili su nered. Curica je par puta probala iseći sebi vene, jeli su sveske, cepali dokumenta, moram stalno uz njih biti. Ja bih najviše volela da su oni kako treba, da imaju posao, da dobijem unuče. Najsrećnija bih bila da nije ovakva sudbina naša, da ne tražim ničiju pomoć. Ali šta ću? Težak je život moj” – rekla je majka Zorica, nevidljiva heroina!

Zorica se zaista lavovski bori i, što je najvažnije, ne gubi nadu. Za ogroman krst koji nosi čeka je sigurna plata na nebesima. Značilo bi joj i kad bi joj se nekako olakšao i ovozemaljski život, bar da deci ne mora hranu uzimati na veresiju, te stalno iznova vraćati dugove od ionako preniskih primanja. Da se ne dešava da po pola dana nemaju ni šta jesti. Podelila je sa nama i šta joj najteže pada…

„Najteže je prositi, srce se ukoči kada reknem nekome imaš li dve marke. Da im kupim leba da jedu. Vodim ih i u manastir, svakog dana se molim Bogu da nam sutrašnji dan donese sreću, da i meni Sunce sine. Ali strah me je. Strah me je ko će da ih pazi kad mene ne bude, gde će oni? Al’ šta ću? Nek su oni meni živi i zdravi. Oni su moje sve. Oni mi daju snagu da se borim, sve ću za njih dati. I neka su oni tako, ali su moji” – ispričala je plačući i udarajući rukom po srcu.

Istu brigu deli i otac Zoran. Njega nismo upoznali pošto je bio u nadnici. Da bi bar nekako mogli preživeti, sa svojih šezdeset godina po najvećoj vrućini od 7 do 7 obavlja najteže fizičke poslove. Učestvovao je i u stvaranju Republike Srpske.

„Moj je suprug bio na ratištu četiri godine. Branio je srpski narod i Republiku Srpsku. Sada prima svega 84 marke boračke naknade, što nije čak ni 50 evra. Moj je čovek meni najveća podrška. Vidi on da mi nije lako, a nije ni njemu. Podržavamo se u svemu i ponosna sam na njega. Bori se koliko more, iako je i on obolio” – dodala je Zorica.

Majka Zorica je najmanje pričala o sebi, iako i ona ima gomilu zdravstvenih problema (aritmija, pritisak, bolovi u glavi, bubrezi...). Na jedno oko skoro i ne vidi. Prinuđena je čak i na ruke da pere odeću (uglavnom poderanu), za šta vodu greje nekad u loncu, nekad u flaši na suncu. Ali nije kivna, kaže „svako ima svoje muke u ovo vreme”.

„Nemam ni električni šporet, ložim celo leto. U mene je 50 stepeni, a napolju 40. Šta ću? Nadam se u dobre ljude da će mi pomoći. Ko more, a ko ne more da opet Bog čuva i blagoslovi.”

I mogla bi se knjiga ispisati o ovim junacima i svemu onom što proživljavaju. Mogli bismo i čitav izveštaj posvetiti samo uslovima u kojima žive, od neadekvatnog kupatila i nedostatka kreveta, preko ogromne vlage i napuklih prozora, do bubašvaba i muva koje u velikim brojkama doprinose sablasnim uslovima. Da ne pominjemo da im kablovi do kuće prolaze kroz granje, pa bilo kakvo nevreme može haos da napravi!

Mogao bi se snimiti i čitav film o najmlađim Novakovićima. Film s naslovom „Volja za životom!” Svojim osmesima, vedrinom i pričljivošću sigurno bi nas naučili mnogim važnim životnim lekcijama, a ponajviše da bar budemo zahvalni na svemu što imamo.

Razmišljali smo da li uopšte da ističemo ovu priču u prvi plan, ali oni to zaslužuju. Novakovići zaslužuju i žele da se za njihovu priču čuje. Ono što ne zaslužuju jesu okretanje glave i zaborav!

Humanitarna organizacija Srbi za Srbe zato upućuje poziv svim dobrim ljudima da učinimo sve što je do nas da im bar pružimo bolje uslove za život. Ne možemo rešiti sve probleme ove porodice, ali možemo im na konkretan način pokazati da smo uz njih. Ispod su svi načini za doniranje putem kojih ćemo prikupljati sredstva za renoviranje, završetak i opremanje njihove kuće, a ko želi da im i direktno pomogne za tekuće troškove koje imaju, neka nam se javi da ga povežemo sa porodicom.

Na ovom linku možete pronaći načine za pomoć porodici Novaković.

Bonus video:

(Espreso / Srbi za Srbe)