MALOG HARISA SU ODGAJALI VUKOVI: Njegov život je poput SCENARIJA ZA FILM, nije PRIČAO i hodao je ČETVORONOŠKE!

Život malog Harisa je bio poput scenarija za film, koji je mnogo godina kasnije i snimljen po motivima njegove priče.

Krajem osamdesetih godina prošlog veka, lovci su u čoporu vukova ugledali dečaka koji se kretao četvoronoške. Bilo je to na tromeđi Srbije, Bosne i Hercegovine i Crne Gore, gde su lovci odmah ustrelili vukove i uhvatili dečaka. Neuhranjen, sav u ogrebotinama, dečak nije umeo da govori i bio je, u bukvalnom smislu, divlje dete.

Niko nije imao predstavu ko je on, kako se obreo među vukovima, odakle je došao, ali jedno je bilo sigurno – odrastao je u šumi i sa životinjama.

Odmah je dečak odveden u Travnik, gde mu je izdat matični list, a dobio je ime Haris Pućurica. Nakon toga poslat je u Beograd, gde je smešten u dom i započet je proces njegove socijalizacije.

– Bio je prilično visok. Procenili smo da ima 10 godina, ali možda je imao i 12. Zapamtio sam kako je dugačke ruke imao. Bio je plavušan, više svetlosmeđ, s plavim očima, bledunjav, svetle puti. Kad je tek došao kod nas, imao je hroničnu upalu sinusa i stalno mu je curio nos – prisetio se jednom prilikom njegov vaspitač Dragan Rolović.

Sve o ljudskom životu je naučio sa njim, a nije znao niti da govori, niti da hoda u cipelama.

– Karakterističan mu je bio hod, malo trapav, mada on sam nije bio trapav, niti je fizički bio oštećen na bilo koji način. Bio je zdravstveno zapušten, neuhranjen, imao je ogrebotine i rane po telu, nije znao da govori i imao je problem s hodanjem. Kasnije se ispostavilo da nije znao da hoda u cipelama. Ali naučio je – objasnio je Rolović, kako je preneo poskok.info.

Tokom pet godina, koliko je Haris proveo u Domu, naučio je da jede iz tanjira, da komunicira s ljudima i da hoda na dve noge. Najpre je za razgovor s drugima koristio čitavo telo, posle čega je počeo i da govori.

– Imao sam utisak da razume većinu stvari koje mu govorim. To nam je bio znak da je dete bilo u kontaktu s ljudima i da je nekad znalo da govori. Deca su mu pomogla da brzo savlada govor. Ona su se baš potrudila i na naše veliko iznenađenje ostvarila odličan kontakt s Harisom, štitila su ga, naučila ga mnogo čemu – ispričao je njegov bivši vaspitač.

I dodjate da mu nije bilo nimalo lako da se uklopi u novo okruženje, ali i da se ljudi nije plašio.

– Sve mu je bilo novo i nepoznato, puno dece oko njega, velika zgrada, svi mu nešto govore, nešto pokazuju… U početku je mnogo vremena provodio budan, nije spavao na krevetu, već na stolici, te ispod stola i na stolu u dnevnom boravku. Trebalo je vremena da nauči da spava u krevetu – rekao je Rolović.

Susret sa tehnologijom bio je i te kako interesantan i neočekivan.

– Kada je prvi put video televizor, to je bila tragikomična situacija. Toliko se uplašio da smo ga za noge izvlačili ispod kreveta. Higijenske navike nije uopšte imao. Nije znao čemu služi česma, imali smo problem da ga naučimo da je koristi, kao i da ga okupamo, odsečemo mu nokte. Opirao se tome neko vreme – objasnio je vaspitač.

Sve stvari koje je dobio je vrlo pažljivo čuvao.

– Ono čega se sećam jeste da je strašno bio vezan za stvari koje je dobio, čuvao je sve, od četkice za zube, pa nadalje. Bio je fasciniran klikerima i psima – rekao je nekadašnji vaspitač Harisa Pućurice.

Vaspitač posebno ističe kako se dečak neverovatno povezao sa psom koji je uleteo u dvoriše, dok su ostala deca bila preplašena.

– Jednom je u naše dvorište ušao rotvajler, deca su se razbežala, a Haris mu je prišao, nešto mu rekao, uzeo za ogrlicu i doveo meni u kancelariju. Kako je samo mirno taj pas stajao pored njega... – prisetio se.

Međutim, kada se činilo da se "divlji" dečak potpuno socijalizovati u društvo, sudbina je napravila preokret.

U proleće 1992. godine naređeno je da se deca vrate u centre iz kojih su došli u Beograd, što je Harisa vratilo u Bosnu, koja je bila na početku rata. To je, ujedno, poslednje što se zna o Harisu Pućurici. Kako se pričalo, moguće je da je poginuo tokom rata, a više se nikome nije javljao.

Kada je poslednji put viđen, imao je oko 17 godina, a priča o njemu ostala je upamćena zahvaljujući Draganu Roloviću. On je slučajno Ani Tomović, pozorišnoj rediteljki koja je radila s decom u Domu, pomenuo Harisa, a ona je potom ispričala sve svom suprugu i reditelju Vuku Ršumoviću.

Tako je nastao film "Ničije dete" iz 2014. godine, čiju režiju potpisuje upravo Vuk. Ovo ostvarenje osvojilo je niz vrednih priznanja na festivalima širom sveta. Među njima je i nagrada publike na 71. Međunarodnom filmskom festivalu u Veneciji, gde je dobio još tri nagrade, a malo ko je znao da se zasniva na istinitom događaju.

(Espreso/ Stil)