SA SAMO 18 GODINA JOJ JE USTANOVLJENA OPAKA BOLEST: Aleksandrina ispovest ledi KRV U ŽILAMA, zabranila je sebi OVO!

Aleksandri Buzadžiji sa 18 godina ustanovljen je karcinom potkolenice (Osteosarcoma fibulae). Dijagnoza je šokirala, a put ozdravljenja je posebna priča, koju Aleksandra donosi u nastavku.

Njen život pre bolesti trajao je 18 godina, ne baš dugo da bi dijagnozu olako prihvatila, ali je trajao i zahvaljujući pravoremenoj reakciji I pomoći dobrih ljudi, traje još uvek, prenosi Srpskainfo.

– Simptomi su počeli u junu 2012. godine, nakon završetka škole. Bili su to fizički simptomi sa blagim bolom u predelu desne noge, na potkolenici. Na prve simptome nisam mnogo obraćala pažnju misleći da je bol od nekog udarca. Krajem avgusta, početkom septembra se pojavio otok i tada sam već osećala da je tu nešto čudno, što živi i raste u meni. U oktobru sam se javila doktoru – priča Aleksandra.

Aleksandra navodi kako se prvo obratila u Zavod za fizikalnu medicinu i rehabilitaciju, gde ju je primio i pregledao dr Dejan Ćurlik, ortoped specijalista. Urađen joj je rentgen snimak.

– Na osnovu urađenog rentgen snimka rekao je da je ono što vide cista, nisu bili sigurni kakvog je karaktera, ali su sumnjali da bi mogao biti karcinom (Osteosarcoma fibulae), pa su me poslali na onkologiju na Paprikovac. Gore me je taj prvi put pregledao onkolog Vranješ. Nakon što su odrađeni potrebni snimci i utvrđeno da u Banjaluci i nisu sigurni da se može učiniti sve najefikasnije, jer je dijagnoza 99% karcinom potkoljenice (Osteosarcoma fibulae), poslali su me da 24. oktobra odem na pregled kod doktora Aleksandra Đorđevića na IOHB Banjica u Beogradu. Pregled je bio dogovoren između doktora, a troškove istog, kao i naredne odlaske u Beograd finansirao je Fond ZO Republike Srpske – kaže Aleksandra za Banjalučke priče.

– Tamo je doktor Đorđević prilikom pregledanog snimka, bio optimističan, rekao mi je da će lečenje trajati 9 meseci do godinu dana, da ću nakon odrađene biopsije primati hemioterapije, te imati operacioni zahvat. U svakom slučaju nakon prvog pregleda, pored straha i svega što prolazi kroz glavu, pamtim da mi je njegov stav prema svemu tome mnogo značio, jer je ulivao nadu da će sve biti dobro, i ako sam imala velike padove krvne slike, tolike da su nekada prilikom povratka u Banjaluku na odel onkologije, određeni parametri bili preniski. Sve je bilo u vrednostima ispod svake normale, pa sam dobijala doze krvi, plazme, čistih trombocita, injekcija kako bi se vrednosti podigle – dodaje Aleksandra.

Zloćudni je tumor, uradiće se biopsija, leči se 9 meseci do jednu godinu. A meni u glavi odjekuje to “leči se”, jer opet srećnica sam. Zamisli, postoje i oni koji se ne leče!”, priča ova devojka svoja iskustva.

Vreme lečenja, Aleksandra je provodila u bolnici, svih 12 meseci.

– Kada bih sve spojila možda sam dva meseca bila u svojoj kući, ili ipak ni toliko. Vreme provedeno u izolaciji, popravljajući krvnu sliku, bilo je mučno, koliko psihički, toliko i fizički. Ali nisam se dala, nisu me ni doktori dali. Borili smo se. Zatvaranje jedne od soba na nepoznato vreme bilo je jedna od težih stvari, ja ostajem sama u ta četiri hladna zida, tu provedenih toliko iscrpljujućih sati, čekajući novu infuziju, novu dozu krvi i tako u nedogled nakon svake hemioterapije. Bilo je tu toliko tišine, toliko pitanja, toliko usamljenih sati, toliko nejasnoća. Ali i toliko snage, zabranila sam sebi da se sažaljevam – kaže Aleksandra.

(Espreso)