U BOSNI I KAZAHSTANU SE OSEĆAM SIGURNIJE NEGO U SAD: Američki teniser ubo celu svoju naciju prstom u oko!

Američki teniser Evan King pričao je za poznati podkast "Behind the racquet" (Iza reketa), a najviše od svega osvrnuo se na aktuelnu situaciju u SAD.

Dvadesetosmogodišnji tamnoputi Amerikanac je igranje u SAD, gde trenutno traju protesti protiv rasizma, ali pre svega policijske brutalnosti, uporedio sa igranjem u Kazahstanu i Bosni. I to ne u preterano dobrom kontekstu po njegov narod.

- Ja sam jedan od jedinih Amerikanaca koji više vole da igraju van Amerike. Osećam se bezbednije dok hodam ulicama Kazahstana ili Bosne nego na nekim mestima na koja putujem u svojoj zemlji - napisao je King u ispovesti za "Behind the Racquet".

King je profesionalnim tenisom krenuo da se bavi 2013. godine, a samo dve godine kasnje prošao je kroz "najmračniji period u životu".

- Prvi deo 2015. je bio veoma mračan za mene. Odlučio sam da prestanem da se bavim profesionalnim tenisom, da izađem iz tog mehura i uđem u stvaran svet. Tom promenom stila života sam dobio više vremena da živim, da se osvrnem na sve i osetim čari života izvan profesionalnog tenisa - rekao je trenutno 407. teniser planete i nastavio: - Tada se i dešavao veliki broj ubistava u SAD na osnovu rase. Tada se najviše pričalo o ubistvu Trejvona Martina. Bilo je još dosta slučajeva koji nisu dobili pažnju mejnstrim medija, ali priče su se konstantno ponjavljale bez ikakvih promena... Zbog tih ubistava ja sam prestao da budem u tom udobnoj žutoj lopti i došao sam do shvatanja da je neko od tih ubistava moglo da bude moje. Ja sam mogao da budem taj dečak koji se vraćao iz prodavnice sa kapuljačom koji kupuje Skitls, ili da budem Ahmod Orberi koji je otišao na trčanje u kraju u kojem žive belci, pre nego što je upucan. Ta shvatanja su me uvela u mračan period. Imao sam 22 godine i razmišljao sam o svojoj zaostavštini, da mi se život naprasno završi. Mislio sam da želim dete, da nešto ostavim iza sebe ako umrem. Da se pobrinem da se moje porodično stablo ne završi sa mnom. Osećao sam se srećnim što sam preživeo. Počeo sam da idem u šetnje po groblju nekoliko puta nedeljno. Gledao bih nadgrobne ploče, a emocije su me obuzimale ako bih video da je neko umro mlađi od mene. Nisu sve te smrti imale rasistički motiv, ali ja sam i dalje išao u te šetnje kako bih ostao zahvalan na tome što sam doživeo 23, a neki nisu. Osetio sam sat koji kuca nad mojim životom pre mnogo ranije nego što je to normalno

Bonus video:

(Espreso.co.rs)