KOMŠIJE NAVIJALE DA OŽENI ANU: Na Novakov rođendan BBC posetio mesto gde je odrastao! Otkrivali tajne iz detinjstva

Najbolji srpski sportista svih vremena i najbolji teniser sveta, Novak Đoković, danas slavi svoj 32. rođendan.

Pre tačno 32. godine u Beogradu se rodila beba koja će dve decenije kasnije postati čovek kojim se Srbija ponosi, koji je proneo slavu naše zemlje u celom svetu, i zapanjio sve koji nisu mogli da veruju da će momak iz jedne tako male zemlje godinama vladati "belim sportom".

Sve to je učinio "Nole nacionale", a tragom njegove životne priče pošao je i Javni servis Velike Britanije, nadaleko poznati Bi-Bi-Si, koji je povodom rođendana prvog reketa sveta napravio reportažu o njemu i to baš u Beogradu, u Srbiji.

Novinari Bi-Bi-Si-ja su posetili naselje u kome je rođen i odrastao Đoković, Banjicu, i tu razgovarali sa brojnim njegovim komšijama, prijateljima iz detinjstva, sunarodnicima.

Priču vam prenosimo u celosti.

- Dok ulazite unutra, metalna kapija koja liči na zatvorsku, čuva bela ulazna vrata na prvom spratu. To je bio dom Novakovog dede Vladimira Đokovića. Ovde su čuvali najboljeg tenisera sveta dok je NATO bombardovao srpsku prestonicu između marta i juna 1999. godine.

Kada bi se čuo zvuk sirena za vazdušnu opasnost, porodice sačinjene od nekoliko generacija, zajedno sa susedima i prijateljima iz obližnjih bolkova, trčale su niz stepenice, kroz nekoliko metalnih vrata u podrum.

To je bila svakodnevnica za Đokovića, sada 5-strukog grend slem šampiona i čoveka koji će, drugi put u karijeri, biti vladar četiri najveća turnira istovremeno, ako osvoji predstojeći Rolan Garos.

Dok je slavio 12. rođendan, tog maja 1999, deceniju duga kriza je cepala Balkan a Beograd je bio najvažnija tačka. I sada, dvadeset godina kasnije, još uvek postoje tenzije oko toga kako je NATO bombardovao Srbiju 11 sedmica želeći da izbaci srpske snage sa Kosova, optužujući ih za zločine nad Albancima.

"Kada bi se sirene čule i avioni počeli da kruže nad našim glavama, nikada niste znali gde će bomba da padne", kaže Đorđe Milenić, stariji čovek, koji je bio prijatelj Đokovićevog dede, a koji živi u istom bloku zgrada. "Bombardovali su šta god da su hteli. 'Kolateralna šteta', tako su to nazivali. Bombardovali su mostove. Bolnice. Umirale su trudnice'. Glas mu je utihnuo. 'Bilo je teško. Teško'.

Nalazimo se na Banjici, delu Beograda koji je oko sedam kilometara južno od centra prestonice Srbije. Lokalni ljudi opisuju to mesto kao 'prosečan kraj', sastavljen od radničke klase i njihovih porodica, mahom srpske nacionalnosti, koji žive u relativno jeftinim stanovima u zgradama. Đokovićev deda Vlada, kako su ga zvali najbliži, živeo je u takvom dvosobnom stanu do svoje smrti, 2012. Sada u tom stanu nema nikog, a u vlasništvu je, bar tako kažu komšije, jedne Đokovićeve tetke/ujne, za koju misle da je u Švajcarskoj.

Pa opet, uvek će taj stan biti povezivan sa pričom kako je Đoković krenuo iz skromnih početaka i dostigao to da bude jedan od najboljih igrača koji su ikada postojali.

Đoković je ovde bio sa dedom, inače udovcem, jer su njegovi roditelji, otac Srđan i majka Dijana, morali da budu većim delom vremena van Beograda da bi zaradili dovoljno da podignu tri sina - najstarijeg Novaka i dva njegova brata, Marka i Đorđa. To je značilo da veći deo godine žive na Kopaoniku, planini čuvenoj po odmarilištima, blizu Kosova, više od četiri sata vožnje udaljenoj od Beograda.

Preko dana bi držali časove skijanja, noću služili pice u restoranu koji su imali. Srđan i Dijana su radili neumorno da bi spajali kraj s krajem, a finansirali Novakovu narastajuću tenisku karijeru. Ne želeći da prekidaju već započeto školovanje dece, sinove su ostavili kod dede Vlade.

"Podrum je, zapravo, bio mesto gde smo obitavali. Svako ko je tamo mogao da stane, ušao je, nije bilo nikakvih ograničenja", rekao je Novak 2011. za američki TV dokumentarac CBS-a. "Budili bismo se svake noći oko dva ili tri sata iza ponoći, i tako dva i po meseca. Zbog bombi. Na neki način ta iskustva su me i napravila šampionom, jer smo svi postali jači, a i gladniji uspeha", prisećao se tih 78 dana 1999. godine.

Mnogi ljudi na Banjici znaju porodicu Đoković. Neki su bili u istom podrumu sa njima. Milica Milivojević je 31-godišnja žena koja živi malo iznad Đokovićevog nekadašnjeg stana. Kaže da je bilo po 20 ili 30 ljudi u podrumu. Priseća se mirisa vlage.

"Čuli smo bombe, ali ne dok smo bili u tom skloništu. Čule su se bombe kada su gađali Avalu (brdo na ivici Beograda, gađano jer je tamo bio telekomunikacioni toranj). Prijatelji bi se okupljali u podrumu, naročito mladi. Igrali smo se nekih društvenih igara, 'monopola' ili 'rizika', neki stariji su pili, neko se i drogirao", nasmejala se. "Mnogo toga se dešavalo tada..."

Naravno da ne postoje nikakve indicije da je Đoković, talentovani klinac koji je već do tada na nacionalnoj televiziji objavio san da jednog dana osvoji Vimbldon, uzeo učešća u tim problematičnijim adolescentskim aktivnostima. Imao je on preča posla - jurio je za snom da postane svetski broj jedan.

Bogdan Obradović je video dosta toga u životu a da ima veze sa tenisom i politikom. Nekadašnji talentovani junior, koji je u trenere prešao već kao 18-godišnjak, doživeo je da mu Đokovićev otac Srđan priđe i upita da li bi hteo da vodi njegovog desetogodišnjeg sina.

Kasnije je Obradović postao selektor reprezentatcije Srbije, vodeći je do jednog od najvećih uspeha nacije u sportu, kada je sa Novakom kao kapitenom Dejvis kup osvojen 2010. Sada je kao 52-godišnjak narodni poslanik.

"Novakov otac i ja smo imali neke zajedničke prijatelje i oni su mu rekli da sam dobar trener i da možda mogu da mu pomognem. Odradili smo jedan trening i ostao sam potpuno šokiran. Novak je bio potpuno pripremljen. Zagrevao se, imao je flašicu vode, bananu, peškir, sve. Nikada nisam to video kod nekog tako mladog".

Obradović je tada znao da igrač koji je pred njim, a koji je "u tom trenutku imao oko 25 kilograma", predodređen za najveći uspeh.

Tokom bombardovanja, kaže, radili su svakodnevno, idući po Beogradu i tražeći teren koji ne bi morali da plate.

"U to vreme, ljudi su već znali Novaka, bio je i popularan pa su mu pomagali mnogo. Trenirali smo u mnogim klubovima. Improvizovali smo, ali tako smo to radili. Sećate se serije 'Mućke'? Volimo je mi ovde. I, mislim da je to tačno naš mentalitet. Sve radimo kroz smeh, zabavu. I, uvek mislimo, poput Del Boja, da će se naša sreća promeniti. A bili smo u stvarno strašnoj situaciji tokom bombardovanja. Čujete sve te zvuke, gledate vesti, ljudi ubijani, sve uništavano. Ali, ne možete da uradite ništa. Mi smo našli način da se smejemo. Bio sam sa Novakom sve vreme, vežbali smo zajedno i svaki dan nam je, kao, bio normalan. Bio je fokusiran, ali se sjajno zabavljao. Mnogo se smejao".

Đoković je često trenirao u Teniskom klubu Partizan, delu sportskog društva koje uključuje i 27-strukog prvaka države u fudbalu, ali i uspešne košarkaške, vaterpolo i odbojkaške sekcije. Dušan Grujić je bio predsednik TK Partizan 22 godine i kaže da to klub koji Đoković "nosi u srcu".

"Kada provedete 11 godina negde, kao što je on ovde, ne znam ni kako bi drugačije to moglo da se objasni. Novak je napravio prve korake na Kopaoniku, ali to je kratko trajalo. Kada je imao šest godina, došao je u Partizan. Dali smo mu sve što smo mogli i sve što je želeo".

Fotografije njihovog 'najvećeg sina', zajedno sa drugom njihovom takmičarkom, šampionkom Rolan Garosa iz 2008, Anom Ivanović, stoje na zidovima skromne zgrade teniskog kluba. Jedna fotografije pokazuje Novaka kako nosi Partizanov kačket i šal, uz drugaricu iz detinjstva, Ivanovićevu. Đokovićev komšija Đorđo kaže da je stalno govorio Vladi da 'njegov Novak treba da je oženi'.

Druga fotografija pokazuje 16-godišnjeg Đokovića, koji nosi crno-bele pruge kluba dok je fokusiran na dvoručni bekhend, udarac koji je od tada do sada razvio u jedan od svojih najboljih. Sam klub je, kada smo ga posetili, radio redovno godišnje krečenje. Stolice i stolovi na sredini prostorija, najloni štite prozorska stakla. Dragan Gavrilović, jedan od ljudi zaduženih za održavanje ovog 75 godina starog kluba, više je nego srećan što alatke može da odloži malo i popriča o tenisu.

Vadeći cigaretu, kaže: "Kada je Novak bio baš mali, recimo od 12. do 15. godine, dolazio je da igra ovde i ljudi iz celog grada su stizali da bi ga gledali. Znali su, a i mi smo znali, da je predodređen za velike stvari. Svi su hteli da ga vide. Hteli su da prisustvuju rađanju istorije".

Tamo na Banjici, iza pomenute zgrade, višebojni mural pokazuje Đokovića orkuženog s jedne strane dedom, a s druge trenerom iz detinjstva, Jelenom Genčić. Žitelji prolaze pored toga i da ne trepnu. Neki možda i ne znaju da je Đoković živeo ovde, ali ne baš previše njih.

Žena koja čisti lišće i prašinu ispred jednog stana koji ima i bašticu zaustavlja se i kaže nam: "Da, treba da pišete o Novaku. Treba. On vam je kao da je iz raja. Nije on baš običan čovek, a opet, tako je skroman, normalan momak".

Ona živi ovde već 40 godina. Pokazuje nam betonski teren za fudbal iza nas, gde nekoliko pasa lutalica spava i sunča se.

"Tu je on igrao fudbal. Kada je imao vremena, naravno, jer je mnogo trenirao. Onda je postao poznat, ali je ovde i dalje dolazio kad god bi mogao, bilo na dan, ili na pet minuta".

Žena nije htela da nam se predstavi, već je odmah otišla u svoje dvorište, dodajući da ne želi da kaže više od onoga što već jeste. Ali, vratila se nekoliko minuta kasnije, očigledno nezaustavljiva u želji da pokaže koliko voli Đokovića. Jedna je od osoba koja je bila u onom podrumu tokom bombardovanja. Kada se to spomene, povuče se.

"Hajde da ne pričamo o tome. Nije lepo da se priča o tome šta su vaše komšije radile u tako delikatnom trenutku". Ipak, dodala je i ovo: "Kada smo bili tamo, govorila sam mladima da beže što dalje odavde, da napuste zemlju. U to vreme mislili smo da bar neće bombardovati civile. Ali, bombardovali su".

NATO, najveća svetska odbrambena alijansa, počeo je da bombarduje Srbiju 24. marta 1999. Optužio je režim jugoslovenskog lidera Slobodana Miloševića za etničko čišćenje na Kosovu i zbog toga ga uzeo na metu, sa namerom da protera njegove trupe i dozvoli međunarodnim mirovnim snagama da uđu, nakon što su diplomatski pokušaji propali. Bombardovanje je trajalo do 10. juna 1999, kada su jugoslovenske trupe počele da se povlače sa Kosova. NATO kaže da je invtervencija bila "neophodna da bi se zaustavila humanitarna katastrofa koja se dešavala". Ali, brojni napadi su bili nezakoniti, kako to ističe "Hjumen rajts voč", nezavisna organizacija koja istražuje kršenje vladavine prava širom sveta.

Rane su i dalje duboke u Srbiji. A i ozlojađenost prema NATO-u i državama koje ga čine. Vidi se to i na ulicama Beograda.

"Pokušavamo da 'budemo deo Evrope'. A kako to, kad smo uveliko deo Evrope? Kako će to oni da nas prihvate, kad smo mi Evropljani već sada?", pita se Đorđo Milenić, stari komšija Đokovića i dodaje: "Bombardovali su nas i sada nam kažu da su nam priajtelji. Sve su to organizovali Amerika i Britanija'.

Kosovo je i sada naročito važna tema. Politička poruka ispred TK Partizan, a ima je širom Beograda, glasi 'Kosovo je sveta srpska zemlja'. Mnogi misle da su 'zapadni' mediji opsednuti prikazivanjem negativnih sterotipa o Srbiji kao agresivnoj, i neprijateljskoj. To je tema koju ćete često čuti po gradu. A opet, mnogi bi da prosto - nastave život dalje.

"Ljudi iz sveta misle da smo mi loš narod", kaže Đorđe Mitić, 37-godišnji taksista. "Ali, ne dođu da se u to uvere. Ako jedino gledate vesti, imate potpuno drugačije mišljenje. Evo, sinoć sam pokupio neke Skandinavce na aerodromu. Došli iz poslovnih razloga. Rekli su da su bili uplašeni. Pitam iz 'što?', oni kažu 'pa, ovde ste imali rat'. Rekao sam im da smo stvarno otvoren, prijateljski nastrojen narod".

Saša Ozmo, novinar Sport kluba, opisuje Đokovića kao "nacionalnog heroja" koji duboko razume odgovornost promovisanja slike celog jednog naroda širom sveta.

"Ali, ne samo da je on naš ambasador za svet, on je i za nas same takav", kaže.

"Na primer, postoji ovde veliko rivalstvo sa Hrvatskom, što je i logično jer se nedavno desio rat i rane su još sveže, ali Novak je uvek javno govorio kako on podršava hrvatsku fudbalsku reprezentaciju. To se ne sviđa ljudima ovde, ali on pokušava da promeni perspekitvu. Dobro se on nosi sa tom odgovornošću".

Nedavno je Đoković završio kao pobednik jedne velike ankete u kojoj su mladi u Srbiji upitani na koga se ugledaju najviše.

"On je veliki primer. Imali smo mi velike sportiste koji su inspirisali mnoge generacije, ali nisu to radili na isti način kao Novak", kaže Ozmo. "Na primer, naš košarkaš Vlade Divac je takođe bio svetski ambasador, igrao je u NBA tokom bombardovanja. Ali, Novakov domet je mnogo širi. Đoković vam je istinski, svestrani heroj u Srbiji. On vam je takav, ličnost mu je takva, potpuno može da se identifikuje sa svojim narodom. Tenis je treći najpopularniji sport ovde, posle fudbala i košarke, ali... Novak je najpopularniji".

BONUS VIDEO:

(Espreso.co.rs / Blic.rs / BBC)